U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Gordane Kojić i Svetlane Tomić Jokić, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zlatana Kurtovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br. 161/23 od 14.12.2023. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Kž1. 46/24 od 18.04.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 03.12.2024. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Zlatana Kurtovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br. 161/23 od 14.12.2023. godine i Višeg suda u Novom Pazaru Kž1. 46/24 od 18.04.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjenici K.br. 161/23 od 14.12.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 60.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko istu ne plati u ostavljenom roku, sud će je zameniti tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora i prema okrivljenom je izrečena uslovna osuda i to tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu oštećenog, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Kž1. 46/24 od 18.04.2024. godine, delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Sjenici K.br. 161/23 od 14.12.2023. godine preinačena, samo u delu odluke o kazni, tako što je Viši sud u Novom Pazaru okrivljenog AA zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom osudio na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini, sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog u preostalom delu odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Zlatan Kurtović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili iste ukine i predmet vrati drugostepenom ili prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA - advokat Zlatan Kurtović kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog, jer izreka pravnosnažne presude ne sadrži zakonske elemente krivičnog dela prevara. U ovakvom činjeničnom opisu kontatuje se da su u konkretnom slučaju u pitanju „lažne činjenice“ koje se odnose na ispunjenje ugovorne obaveze od strane okrivljenog i da je uglavnom odnosno u većem delu ugovorna obaveza prema oštećenom i realizovana. U vreme zaključenja ugovora pod odložnim dejstvom od 6 meseci – u odnosu na rok isplate napred naznačenog duga kod okrivljenog nije postojala niti je mogla da postoji prevarna namera – radi dovođenja u zabludu oštećenog kao bitnog subjektivnog elementa krivičnog dela iz člana 208. stav 1. KZ. Iz izreke pravnosnažne presude ne vidi se kojom prevarnom radnjom je okrivljeni doveo u zabludu oštećenog prilikom zaključenja predmetnog ugovora s obzirom na njegovo ispunjenje obaveze u odnosu na dug prema oštećenom iz navedenog ugovora u napred navedenom iznosu naravno po proteku ugovorenog roka od 6 meseci. U vezi sa iznetim branilac navodi i da u konkretnom slučaju nije opisano postojanje prevarne namere kod okrivljenog u vreme kada oštećenog dovodi u zabludu lažnim prikazivanjem činjenica, kao bitnog subjektivnog elementa predmetnog krivičngo dela, kao i da će se ispuniti ugovorna obaveza, bez navođenja drugih okolnosti koje ukazuju da je okrivljeni oštećenog doveo u zabludu lažnim prikazivanjem činjenica, zbog čega se ne može smatrati radnjom ovog krivičnog dela, jer samo nepoštovanje ugovorne obaveze u prednjem delu spada u domen građanskog prava.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini.

Iz izreke pobijane prvostepene presude, proizlazi da je okrivljeni u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci, u stanju u kojem je bio sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, a u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist da će dug za preuzetu stoku isplatiti najkasnije za 6 meseci iako je znao da je to nemoguće jer već duguje drugim poveriocima za preuzetu stoku koju nije isplatio, od oštećenog BB preuzeo dve krave i dva bika za iznos od 390.000,00 dinara sa rokom isplate najkasnije do 01.05.2021. godine, te je u međuvremenu isplatio 276.000,00 dinara i ostao dužan oštećenom 120.000,00 dinara pa kada ga je oštećeni pozivao i išao kod njega da mu plati dug odlagao uplatu ističući više puta da će mu taj novac uplatiti u banci, a što nije učinio, pa je tako doveo i održavao u zabludi oštećenog i naveo ga da mu ovaj na štetu svoje imovine nešto učini i na taj način pričinio mu štetu u iznosu od 120.000,00 dinara, a sebi za označeni iznos pribavio protivpravnu imovinsku korist, pri čemu je bio svestan krivičnog dela koje čini, hteo njegovo izvršenje i nastupanje zabranjene posledice.

U konkretnom slučaju, u izreci navedene presude, pored ostalih subjektivnih elemenata, opisana je namera, kao nužan subjektivni element krivičnog dela prevara iz člana 208. KZ i radnja izvršenja kao objektivni element ovog krivičnog dela, odnosno činjenice, čijim lažnim prikazivanjem je okrivljeni doveo u zabludi oštećenog i održavao ga u zabludi, a koje su, u konkretnom slučaju, navele oštećenog da mu na štetu svoje imovine preda dve krave i dva bika, a onda ga je držao u zabludi da će mu novac isplatiti putem banke, a što nije učinio, već je novac u iznosu od 120.000,00 dinara zadržao za sebe.

Po nalaženju Vrhovnog suda, opisane radnje, koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, a kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu branilac okrivljenog ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, navodima kojima osporava činjenične zaključke suda vezane za svojstvo okrivljenog, odnosno da li je postupao kao fizičko lice ili kao direktor preduzeća „AA“ DOO, a koja povreda ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, iz kojih razloga nije ni bila predmet ocene u ovom postupku.

Pri tome, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizlazi da je okrivljeni oštećenog doveo u zabludu kao fizičko lice, a ne kao direktor firme.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav. 1 ZKP, odlučio kao u izreci ove presude

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković