Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 164/20 od 28.07.2020. godine usvajanjem žalbe branioca okrivljenog AA u delu odluke koja se odnosi na krivičnu sankciju, prema okrivljenom AA izrečena je uslovna osuda i utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od jedanaest meseci, za koju je određeno da se neće izvršiti ako okrivljeni u roku od tri godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, dok je žalba branioca okrivljenog u preostalom delu odbijena, kao i žalba branioca okrivljenog BB, a presuda Osnovnog suda u Bečeju K 252/2019 od 27.04.2020. godine u preostalom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA - advokat Boško Talančevski, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1) , člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži podneti zahtev i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1), i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je prvostepenom presudom optužba prekoračena, na šta je ukazano žalbom na drugostepenu presudu, a drugostepeni sud tu povredu zakona u svojoj presudi nije ni spomenuo. Po navodima zahteva prekoračenje optužbe sastoji se u tome što je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim za radnju izvršenja „pretnju da će napasti na život i telo oštećenog i na telo njemu bliskog lica“ iako mu je optužnim predlogom kao radnja izvršenja stavljena na teret, pretnja da će napasti na život i telo samo oštećenog.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA.

Naime, optužnim predlogom Osnovnog javnog tužioca u Bečeju, okrivljenom je stavljeno na teret ugrožavanje sigurnosti napadom na život i telo ne samo oštećenog, već i njegovog deteta, pretnjom da „će silovati njega i dete, da će mu ubogaljiti dete...“. Dakle, optužnim predlogom okrivljenom je stavljeno na teret ugrožavanje sigurnosti pretnjom da će napasti na život i telo oštećenog i njemu bliskog lica (njegovog deteta) zbog čega u izreci presude precizno navođenje zakonskog opisa krivičnog dela koje mu je optužnim predlogom stavljeno na teret, ne predstavlja prekoračenje optužbe. Imajući u vidu napred navedeno, kao neosnovani su ocenjeni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodeći da se presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama ZKP-a ne može zasnivati. Kao nezakonit dokaz branilac ističe CD sa audio snimkom na kojem se nalazi razgovor između dva lica, koji snimak je sačinio oštećeni svojim mobilnim telefonom, a koji dokaz nije predložen od strane tužioca već ga je sud neovlašćeno pribavio od PS Bečej, čime je postupio suprotno odredbi člana 15. stav 4. ZKP-a.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 15. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

U konkretnom slučaju odbrana okrivljenog i iskaz oštećenog su protivrečni, zbog čega je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno postupio sud kada je radi svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja, po službenoj dužnosti izveo predmetni dokaz. Osim toga, ovaj dokaz predstavlja sastavni deo iskaza oštećenog, koji je tokom davanja iskaza na glavnom pretresu izjavio da je telefonom snimio razgovor između okrivljenog i njega, tako da se pravnosnažna presuda zasniva na iskazu oštećenog koji je potvrđen ovim dokazom. Faktički, navedeni dokaz izveden je radi provere iskaza oštećenog VV, te po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja sastavni deo iskaza oštećenog i kao takav nije nezakonit dokaz.

Pored toga, branioc okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, jer se u presudi ne navodi da se kao posledica dela kod oštećenog javio osećaj jače ugroženosti, straha za život i telesni integritet.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.

Iz činjeničnog opisa u izreci pravnosnažne presude, proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela čije je izvršenje hteo, ugrozio sigurnost oštećenog pretnjom da će napasti na njegov život ili telo i na telo njemu bliskog lica, na način, u vreme i u mestu bliže opisanom u izreci presude, na koji način je kod oštećenog izazvao osećaj straha i nesigurnosti, a bio je svestan zabranjenosti dela, pri čemu je u izreci pravnosnažne presude opisana i posledica koja se sastoji u izazivanju osećaja straha i nesigurnosti, te jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog Zakonika, za koje je okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu odredbe člana 439. tačka 2) ZKP, samo formalno označavajući ovu povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navodeći da je sud u pogledu krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 2. KZ primenio zakon koji se ne može primeniti, te da se u radnjama okrivljenog mogu steći elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i eventualno krivičnog dela iz člana 137. stav 1. KZ, jer nakon sprovedenog postupka nije dokazano da su okrivljeni kritičnom prilikom oštećenom naneli veliki bol, već je ta okolnost ostala sporna, kao i da je oštećeni imao više telesnih povreda, koje zbirno imaju karakter lakih telesnih povreda, a da samo za jednu povredu – prelom krunice drugog kutnjaka sud navodi da predstavlja bol jakog inteziteta, i zbog te povrede prvostepeni sud je utvrdio da je oštećeni trpeo velike boli, te da je sud propustio da pravilno oceni da li je uopšte bilo mučenja kritičnom prilikom, kakva je težina mučenja, stanje žrtve, kakva je priroda fizičkog i psihičkog bola. Izneti navodi branioca okrivljenog u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one koja je data u pobijanim pravnosnažnim odlukama.

Kako je, dakle, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označena povreda zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 2) ZKP), dok se suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Nadalje, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da su dati razlozi prvostepenog suda da se kod oštećenog javila strepnja protivrečni izreci, potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovog suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP-a, što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Boška Talančevskog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                      Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić