Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Nikola Ilić, zbog povreda zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8), 9) i 10) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži podneti zahtev, te da shodno članu 492. ZKP u celini ukine pravnosnažne presude Drugog osnovnog suda u Beogradu 10K.br.918/18 od 31.10.2018. godine i Višeg suda u Beogradu Kž1.br.765/18 od 04.03.2020. godine ili da ukine samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom ili drugostepenom sudu, s tim da se postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da shodno odredbi člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP delimično preinači prvostepenu i drugostepenu odluku ili samo drugostepenu odluku i to tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2, 3. i 4. ZKP).

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud oglašavajući krivim okrivljenog AA za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. u vezi člana 33. KZ, umesto da prema ovom okrivljenom odbaci optužbu, povredio pravilo ne bis in idem. Po stavu branioca, u konkretnom slučaju se radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, obzirom da iz spisa predmeta proizilazi da je krivični postupak vođen dva puta o istom događaju, sa istim učesnicima i sa istim činjeničnim stanjem, jer je presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu SPK.343/17 od 17.10.2017. godine donetom na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela GG pravnosnažno oglašen krivim da je u saizvršilaštvu sa okrivljenima AA i VV učinio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, odredbom člana 4. stav 1. ZKP (ne bis in idem) propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da se o pravnosnažno presuđenoj stvari može govoriti samo u situaciji kada postoji pravnosnažna odluka suda koja se odnosi na istog okrivljenog, odnosno u konkretnom slučaju bi postojala samo u situaciji da je okrivljeni AA već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen, odnosno da je prema njemu optužba već bila pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen i to u odnosu na predmetno krivično delo.

Imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da je pravnosnažna presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu SPK.343/17 od 17.10.2017. godine, na koju se u zahtevu poziva branilac okrivljenog AA, doneta protiv drugog okrivljenog i to protiv okrivljenog GG zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. KZ, a ne protiv okrivljenog AA, to se u konkretnom slučaju ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, odnosno o povredi pravila ne bis in idem.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, samo formalno označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što navodima kojima obrazlaže istu, po nalaženju ovoga suda, faktički ukazuje na povrede odredaba članova 313. i 315. ZKP. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da je sud povredio odredbe članova 313. i 315. ZKP kada je kao dokaz koristio sporazum o priznanju krivičnog dela Kt.br.1410/17, Sk.br.338/17 zaključen između okrivljenog GG i Drugog osnovnog javnog tužioca u Beogradu dana 21.07.2017. godine, obzirom da navedeni sporazum nije potvrdio postupajući-sudeći sudija, već verovatno sudija za prethodni postupak, iako je isti zaključen nakon podizanja optužnog predloga javnog tužioca protiv okrivljenog GG i ostalih okrivljenih i otpočinjanja glavnog pretresa.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 2. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na povrede odredaba članova 313. i 315. ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je odbačen i u delu u kome branilac ističe da je donošenjem drugostepene presude učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. Ovo sa razloga jer je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u tom delu zahtev podnet zbog povrede zakona koja nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava.

Naime, branilac okrivljenog ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u zahtevu ističe da je u postupku učestvovala sudija Snežana Petričić koja se shodno članu 37. stav 1. tačka 4) ZKP morala izuzeti, obzirom da je ona u ovom postupku dva puta učestvovala kao član žalbenog veća i to jednom kao predsednik veća kada je prethodna odluka prvostepenog suda ukinuta i vraćena na ponovni postupak, a drugi put kao član veća u donošenju pobijane drugostepene presude Višeg suda u Beogradu Kž1.br.765/18 od 04.03.2020. godine.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 486. stav 2. ZKP propisano da o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1.) Vrhovni kasacioni sud odlučuje samo ako smatra da je reč o pitanju od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, te imajući pri tome u vidu da je branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podneo zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a koja povreda zakona je identična povredi o kojoj se Vrhovni kasacioni sud već izjasnio u svojim ranijim presudama Kzz 1331/2019 od 11.12.2019. godine i Kzz 293/2020 od 27.05.2020. godine (koje presude su dostupne licima koja za to imaju pravni interes i značajne su za ujednačenu primenu prava), a kojima je o istovetnom pravnom pitanju već odlučeno i odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih donošenjem meritorne odluke o pitanju od značaja za pravilnu primenu prava, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izneta povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP na koju se ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava, te nije potrebno ponovno odlučivanje o istom pravnom pitanju.

Osim toga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je odbačen i u delu u kome branilac zahtev podnosi zbog povreda zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 7), 8), 9) i 10) ZKP, a iz razloga jer zahtev u tom delu nema propisan sadržaj.

Naime, kako branilac okrivljenog kao razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo navodi povrede zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 7), 8), 9) i 10) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, ali dalje u obrazloženju zahteva uopšte ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoje ove povrede zakona, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nikole Ilića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2), 3) i 4) ZKP u vezi članova 484, 485. stav 4. i 486. stav 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                         Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                              Vesko Krstajić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić