Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Lazar Savković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i u odnosu na okrivljenog AA ukine pravnosnažne presude ili samo drugostepenu presudu, a spise predmeta vrati prvostepenom odnosno drugostepenom sudu, s tim da se postupak održi pred potpuno izmenjenim sastavom veća.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Lazara Savkovića Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP. Ovo stoga što, iako je Viši sud u Čačku rešenjem Kž1 br. 180/22 od 17.10.2022. godine usvojio žalbe branilaca (između ostalog i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP koja je istaknuta u žalbi branioca okrivljenog AA) i ukinuo prvostepenu presudu, zanemareno je da je žalba branioca okrivljenog BB izjavljena samo u pogledu odluke o kazni u odnosu na okrivljenog BB, te u ponovnom postupku nije shodno članu 462. stav 1. ZKP, kao osnov za suđenje uzeta ranija privatna tužba, već ona koju je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom na glavnom pretresu 17.01.2023. godine punomoćnik protivtužioca BB uredio u delu dispozitiva privatne tužbe, tako što je proširio u pogledu uračunljivosti i svesti o protivpravnosti na strani okrivljenog AA, čime je prekršena zabrana preinačenja na štetu okrivljenog iz člana 453. ZKP i učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

Izneti navodi se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani. Naime, isti navodi isticani su i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 3. pasus 3 i 4 i strani 5. pasus 1 obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata Vrhovni sud i na iste upućuje shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac je naveo da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na taj način što je ostalo nerazjašnjeno da li je okrivljeni uvredio privatnog tužioca, jer posledice kao konstitutivnog elementa bića krivičnog dela uvreda nema, odnosno da li je dovršio krivično delo ili je isto ostalo u granicama pokušaja u smislu člana 30. Krivičnog zakonika (KZ), koji kao takav nije kažnjiv.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 170. stav 1. KZ propisano je da ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljenom AA stavljeno na teret da je u vreme i na mestu označenom u izreci prvostepene presude „u uračunljivom stanju, svestan da čini zabranjenu radnju koja predstavlja krivično delo, što je i hteo, obratio se privatnom tužiocu BB rečima: „Je..ću vam mater“, a u nameri vređanja privatnog tužioca i članova njegove porodice“.

U činjeničnom opisu radnje izvršenja označene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja, koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi, tako i subjektivna koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju. Iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da su reči koje su upućene privatnom tužiocu imale uvredljiv karakter i da iste kako subjektivno tako i po svom objektivnom značenju, shvatanju društvene sredine predstavljaju izjavu omalovažavanja privatnog tužioca koje su dovele do povrede njegove časti, zbog čega po nalaženju ovog suda, suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je u pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, jer je izreka presude nerazumljiva jer se ne može utvrditi ostvarenost elemenata bića krivičnog dela uvreda.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5. ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić