Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog L.B., advokata B.I., Republičkom javnom tužiocu, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je nejasno kojom dokaznom radnjom je pribavljena najlon kesa sa predmetnom opojnom drogom, koja je bila ključni materijalni dokaz kojim su se nižestepeni sudovi rukovodili prilikom odlučivanja o krivici okrivljenog, imajući u vidu da na licu mesta nije izvršen uviđaj shodno odredbi člana 136. ZKP, jer da je isti izvršen, o toj dokaznoj radnji bi morao biti sačinjen zapisnik, što, prema stavu branioca okrivljenog, ukazuje da navedeni dokaz nije pribavljen na zakonom predviđen način i da se stoga radi o nezakonitom dokazu na kome se sudska odluka ne može zasnivati u smislu člana 84. ZKP. Ovo posebno kada se ima u vidu da na spornoj kesi nisu pronađeni bilo kakvi materijalni tragovi koji bi ukazivali da je ista bila u posedu okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode branioca okrivljenog kojima se pravnosnažna presuda u suštini pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, koja predstavlja razlog zbog koga okrivljeni može podneti ovaj vanredni pravni lek preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 16. stav 1. ZKP, propisano je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, tim Zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, a članom 84. stav 1. ZKP je propisano da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog Zakonika – nezakoniti dokazi ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Iz potvrde o privremeno oduzetim predmetima MUP, PU Sombor, Policijske stanice Kula broj Ku 582/13 od 02.04.2013. godine, proizlazi da su ovlašćena službena lica na osnovu člana 82. ZKP i prilikom preduzimanja radnji u skladu sa tada važećom odredbom člana 225. stav 1. i 2. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/2001...“Sl. glasnik RS“, broj 72/2009), a u cilju obezbeđenja dokaza u krivičnom postupku oduzeli predmetnu opojnu drogu od okrivljenog L.B. kao građanina.

Dakle, na osnovu iznetog proizlazi da je predmetna kesa sa opojnom drogom pronađena i oduzeta prilikom obavljenog kriminalističko-tehničkog pregleda lica mesta od strane ovlašćenih službenih lica OUP-a, radi preduzimanja potrebnih mera da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz u smislu člana 225. st.1. i 2. ZKP, o čemu je sačinjena kriminalističko-tehnička dokumentacija u koju je prvostepeni sud u dokaznom postupku na glavnom pretresu izvršio uvid, a ne da je tom prilikom vršen uviđaj mesta u smislu tada važeće odredbe člana 110. ZKP, zbog čega nije ni bilo neophodno sačinjavanje posebnog zapisnika o preduzetoj radnji. Sledstveno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da predmetna potvrda o privremeno oduzetim predmetima od okrivljenog nije pribavljena protivno odredbi člana 16. stav 1. ZKP, odnosno protivno članu 18. stav 2. ZKP koji je važio u vreme preduzimanja opisane radnje („Sl. glasnik RS“, broj 72/09...76/10) i stoga predstavlja zakonit dokaz koji se može koristiti u krivičnom postupku, pa su navodi zahteva branioca okrivljenog u delu kojim se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Navodima zahteva branioca okrivljenog kojima se ističe da iz izreke prvostepene presude nije moguće utvrditi u koje tačno vreme je navedenog dana okrivljeni držao opojnu drogu, da li je kritičnom prilikom neposredno zatečen u posedu opojne droge i kada se kritični događaj zaista i odigrao, po nalaženju ovog suda, branilac okrivljenog ukazuje da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, koja nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog navodi u zahtevu da se predmetna opojna droga nije nalazila u posedu okrivljenog i osporava iskaze ovlašćenih službenih lica OUP-a, saslušanih u svojstvu svedoka ukazujući da pronađeni predmet ima sasvim drugačiji izgled od onog kakvim ga navedeni svedoci opisuju u svojim iskazima, čime se u suštini nižestepene presude pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što takođe nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog L.B. u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                         Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                     Janko Lazarević,s.r.