Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 103/17 od 02.06.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih BB, VV i AA i presuda Osnovnog suda u Požegi K 20/14 od 09.02.2017. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Božović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 439. tačka 1) i tačka 3) ZKP i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog AA na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP osloboditi od optužbe, odnosno da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili pak drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Ivana Božovića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljenog navodima da se radnja koju je okrivljeni kritičnom prilikom preduzeo ne može smatrati radnjom umišljajnog pomaganja u izvršenju krivičnog dela koje u izreci pravnosnažne presude nije ni navedeno, kao i da umišljaj okrivljenog u odnosu na preduzetu radnju nije ni opisan, a da okrivljeni shodno odredbi člana 112. stav 5. KZ ne može biti oglašen krivim da je kritičnom prilikom postupao kao saizvršilac, jer nije imao svojstvo odgovornog lica.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 237. stav 2. KZ propisano je da će se zatvorom od tri meseca do pet godina kazniti odgovorno lice iz stava 1. ovog člana ili preduzetnik, koji znajući da je taj subjekt postao nesposoban za plaćanje, a u nameri da izigra ili ošteti poverioca prizna neistinito potraživanje, sastavi lažni ugovor ili nekom drugom prevarnom radnjom ošteti poverioca.

Odredbom člana 35. stav 2. KZ propisano je da se kao pomaganje u izvršenju krivičnog dela smatra naročito: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojima je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih krivičnim delom, dakle, radnjom pomaganja smatra se i stvaranje uslova za izvršenje krivičnog dela.

Odredbom člana 36. KZ kojom su određene granice odgovornosti i kažnjivosti saučesnika i to stavom 1. propisano je da je saizvršilac odgovoran za izvršeno krivično delo u granicama svog umišljaja ili nehata, a podstrekač i pomagač u granicama svog umišljaja.

Odredbom člana 36. stav 4. KZ propisano je da lični odnosi, svojstva i okolnosti koja predstavljaju bitna obeležja krivičnog dela ne moraju postojati kod podstrekača ili pomagača.

Shodno citiranim zakonskim odredbama i datom tumačenju odredbe člana 35. stav 2. KZ, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni AA time što je zaključio predmetni fiktivni ugovor sa umišljajem stvorio uslove da okrivljeni BB i VV izvrše krivično delo oštećenje poverioca iz člana 237. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, tako što je kritičnom prilikom sa okrivljenom BB, direktorom i osnivačem preduzeća ''DD'' DOO zaključio predmetni ugovor o kupoprodaji i na taj način olakšao okrivljenima da oštete poverioca – Privredno društvo ''GG'' DOO, pri čemu je bio svestan da sa direktnim umišljajem pomaže saokrivljenima u izvršenju krivičnog dela u pitanju, a što proizilazi pre svega iz okolnosti opisanih u izreci pravnosnažne presude i to da se okrivljeni AA odmah nakon overe ugovora uknjižio kao vlasnik i stekao pravo svojine na poslovnom objektu i nepokretnostima bliže opisanim u izreci pravnosnažne presude i to pre isplate kupoprodajne cene ugovorene niže od tržišne cene, a opredeljene u isporuci sveže maline po neodređenim cenama u periodu od tri godine, a koju kupoprodajnu cenu okrivljeni AA nije ni započeo da isplaćuje.

S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje i navod iz zahteva branioca okrivljenog AA da isti nije mogao biti oglašen krivim da je postupao kao saizvršilac obzirom da nije imao svojstvo odgovornog lica, budući da shodno citiranoj odredbi člana 36. stav 4. KZ lični odnosi, svojstva i okolnosti koja predstavljaju bitna obeležja krivičnog dela ne moraju postojati kod pomagača, što je konkretno slučaj, a okrivljenom nije ni stavljeno na teret niti je oglašen krivim da je u izvršenju krivičnog dela u pitanju postupao u svojstvu saizvršioca.

Sledstveno iznetom, po nalaženju ovoga suda, delo za koje je okrivljeni AA oglašen krivim da ga je počinio u pomaganju, a kako je to opisano u izreci pravnosnažne presude sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela oštećenje poverioca iz člana 237. stav 2. u vezi stava 1. u pomaganju u vezi čl. 35. i 36. stav 4. KZ.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog AA da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud time što je ovom okrivljenom izrekao meru bezbednosti zabrane vršenja delatnosti prerade i konzervisanja voća i povrća, kao i otkupa, skladištenja i prometa voća i povrća, povredio odredbu člana 85. stav 1. KZ isticanjem da se ta mera može izreći samo ako je krivično delo izvršeno u obavljanju te delatnosti i ako bi dalje obavljanje te delatnosti bilo opasno.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 85. stav 1. KZ propisano je da sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti vršenje određenog poziva, određene delatnosti ili svih ili nekih dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovanje tuđom imovinom ili za čuvanjem te imovine, ako se opravdano može smatrati da bi njegovo dalje vršenje takve delatnosti bilo opasno. Dakle, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodu iz zahteva branioca okrivljenog ova mera bezbednosti može se izreći i ako krivično delo nije izvršeno prilikom obavljanja delatnosti koja je merom bezbednosti zabranjena, pri čemu je ovaj sud imao u vidu da je okrivljeni AA potpisujući predmetni ugovor kao fizičko lice u istome ugovorio isplatu kupoprodajne cene opredeljenu u isporuci sveže maline, dakle u robi čijom preradom i konzervisanjem, kao i prometom se bavi i preduzeće okrivljenih BB i VV, sa kojima je okrivljeni zaključio ugovor.

Pored toga, branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da se na iskazu svedoka ĐĐ koji je pročitan na glavnom pretresu presuda ne može zasnivati, jer isti nije neposredno saslušan na glavnom pretresu, već je njegov iskaz pročitan.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ove navode zahteva branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani, o čemu je na strani 3 poslednji pasus poslednja rečenica i strani 4 pasus prvi obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Navodima iz zahteva branioca okrivljenog da izreka pravnosnažne presude u pogledu radnje koju je okrivljeni AA kritičnom prilikom preduzeo nejasna, obzirom da nije navedeno da je okrivljeni zaključio predmetni ugovor, već je označeno da je okrivljeni AA zaključenjem tako lažnog ugovora olakšao okrivljenima BB i VV da oštete poverioca, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtev podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, nije upuštao.

Rukovođen iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                      Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić