Na osnovu člana 264. stav 4. ZKP, okrivljeni R.M. je oslobođen plaćanja troškova sudskog paušala i troškova veštačenja, a imovinsko pravnog zahteva nije bilo.

Presudom Višeg suda u Somboru Kž1 134/16 od 24.05.2016. godine, delimičnim usvajanjem žalbe branioca okrivljenog R.M. preinačena je presuda Osnovnog suda u Somboru K br. 828/12 od 10.03.2016. godine, tako što je Viši sud u Somboru okrivljenom R.M. primenom odredbi člana 424. ZKP i odredbi člana 4, 5, 14, 62, 43, 45, 54, 64, 65 i 66. ZKP, za radnju izvršenja krivičnog dela nedozvoljene trgovine iz člana 243. stav 4. u vezi stava 1. KZ opisano u izreci prvostepene presude, izrekao uslovnu osudu i utvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam meseci za koju je odredio da se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u periodu od dve godine računajući od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo i ako u roku od šest meseci računajući od dana pravnosnažnosti presude vrati protivpravno stečenu imovinsku korist u iznosu od 936.070,99 dinara i isti iznos uplati u korist budžeta Republike Srbije, a ukoliko to ne učini u ostavljenom roku uslovna osuda će biti opozvana, dok je u preostalom nepreinačenom delu žalba branioca okrivljenog R.M. odbijena kao neosnovana i presuda Osnovnog suda u Somboru K br. 828/12 od 10.03.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti, podneo je branilac okrivljenog R.M. advokat B.K. zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP i člana 441. stav 4. ZKP, sa prelogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev usvoji i da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da drugostepenu presudu preinači u delu u kome je preinačena presuda prvostepenog suda.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti, na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.M. je neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog R.M. je naveo da je na utvrđeno činjenično stanje u ovom krivičnom postupku pogrešno primenjen zakon u tom smislu da je okrivljenom na teretu stavljeno izvršenje krivičnog dela iz člana 243. KZ da pri tome nije navedena blanketna norma, a da je tokom postupka utvrđeno da je okrivljeni imao ovlašćenje za bavljenje prodajom vozila i da isti nije nabavljao predmetna putnička vozila, čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog R.M. isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge da se u radnjama okrivljenog stiču svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.M. ukazuje se i na povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, navodima da okrivljenom utvrđena kazna zatvora nije mogla biti uslovljena obavezom da vrati protivpravnu stečenu imovinsku korist na taj način što će je uplatiti na račun budžeta Republike Srbije, s obzirom na činjenicu da okrivljeni u konkretnom slučaju nije postupao u svoje ime i za svoj račun.

Odredbom člana 65. stav 2. KZ propisano je da sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se kazna izvršiti i ako osuđeni u određenom roku ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela.

Imajući u vidu da je u toku ovog krivičnog postupka na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni izvršenjem krivičnog dela za koje je oglašen krivim pribavio protivpravnu imovinsku korist po nalaženju ovog suda, ne stoji povreda zakona na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.M. ukazuje, obzirom da je sud uslovljavajući izvršenje utvrđene kazne zatvora vraćanjem imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela u svemu postupio u skladu sa odredbom člana 65. KZ, pa je zahtev i u ovom delu ocenjen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.M. ukazuje, obzirom da ista nije obrazložena.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković,s.r.                                                                                       Dragiša Đorđević,s.r.