Navedenom presudom obavezan je okrivljeni AA, shodno članu 264. stav 1. ZKP, da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 79/24 od 18.04.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu K 662/22 od 16.01.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Jelena Mitić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 65. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu krivičnog krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u privatnoj tužbi kao vreme izvršenja krivičnog dela navedeno „oko 20 časova“, a sud je u izreci presude kao vreme izvršenja krivičnog dela naveo „oko 19 časova“ pozivajući se na ovlašćenje iz člana 420. ZKP. Prema navodima zahteva, na navedeni način je sud sam izmenio optužni akt, a to je samo mogao da uradi privatni tužilac nakon izvedenih dokaza, što nije učinio do okončanja postupka.

Iz spisa proizilazi da je privatnom tužbom privatnog tužioca BB od 12.08.2022. godine okrivljenom AA stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. KZ, koje je učinjeno dana 23.05.2022. godine u periodu od oko 17 do oko 20 časova, dok se u izreci prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim, kao vreme izvršenja krivičnog dela navodi da je izvršeno dana 23.05.2022. godine oko 19 časova.

U radnjama opisanim u izreci prvostepene presude stiču se svi bitni elementi krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i koje mu je bilo stavljeno na teret optužnim aktom, a izmenom u pogledu preciziranja vremena izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude (a koja se kreće u vremenskom intervalu koji je okrivljenom bio stavljen na teret privatnom tužbom), po nalaženju Vrhovnog suda prvostepeni sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Takvim postupanjem prvostepostepeni sud je samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, krećući se pri tome u okviru optužnog akta, pri čemu navedena izmena nije izvršena na štetu okrivljenog AA, jer postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja, načina izvršenja, a u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela, samo precizno određivanje tačnog vremena izvršenja u okviru vremenskog intervala koji je sadržan i u optužnom aktu, posebno što pravna kvalifikacija radnje zbog koje je okrivljeni oglašen krivim nije teža od one koja je navedena u izreci optužnog akta. U konkretnoj situaciji radi se o istom događaju, a prvostepena presuda je zasnovana na činjeničnom stanju koje je opisano i u optužnom aktu, pa preciziranjem vremena izvršenja krivičnog dela, kako je to učinjeno u prvostepenoj presudi nije izvršeno dodavanje više kriminalne aktivnosti, niti veće kriminalne volje okrivljenom čime bi se otežao njegov položaj u pogledu pravne kvalifikacije dela ili krivične sankcije, već je sud u svemu postupio u skladu sa zakonom, a u smislu odredbe člana 420. stav 2. ZKP. Iz navedenog razloga, po nalaženju Vrhovnog suda pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredbe krivičnog postupka iz člana 439. stav 1. tačka 9) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, označavajući kao nezakonit dokaz nalaz i mišljenje veštaka informacione tehnologije, obzirom da prvostepeni sud nije postupio u skladu sa članom 126. stav 1. ZKP, koja daje pravo okrivljenom i njegovom braniocu da prisustvuju veštačenju, pa kako okrivljeni i njegov branilac uopšte nisu bili obavešteni o vremenu i mestu veštačenja, po stavu odbrane reč je o nezakonitom dokazu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, s obzirom da se član 126. stav 1. ZKP odnosi na prava i dužnosti stručnog savetnika, zahtev branioca okrivljenog u delu u kome se ukazuje na povredu ovog člana ocenjen je kao neosnovan, a kako iz spisa predmeta proizilazi da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka iz oblasti informacionih tehnologija mr Nenada Ivkovića od 12.12.2023. godine dostavljen okrivljenom i njegovom braniocu, da je branilac okrivljenog AA na navedeni nalaz i mišljenje podneo prigovor dana 29.12.2023. godine, kao i da je veštak mr Nenad Ivković saslušan na glavnom pretresu pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu K 662/22 od 16.01.2024. godine i da je branilac okrivljenog veštaku postavio pitanje, navedeni nalaz i mišljenje veštaka je po nalaženju ovoga suda dokaz izveden u skladu sa odredbama ZKP i na njemu se može zasnivati presuda, a suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog AA ocenjeni su kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazujući na bitnu povredu krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, označava i neovlašćenje snimanje lica i stvari na tuđoj parceli, jer je sud samo na osnovu iskaza svedoka utvrdio da na predmetnom kontejneru postoji natpis da se nalazi pod video nadzorom, a navedeno snimanje nije moglo da se izvrši bez dozvole vlasnika parcele i lica koje se snima, a u prilog tome da se autentičnost digitalnih dokaza ne može dokazati, izjašnjavao se i veštak u svom nalazu i mišljenju, zbog čega se ni presuda ne može zasnivati na dokazu izvedenom na taj način.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog tokom glavnog pretresa proizilazi da je na predmetnom kontejneru postojao natpis da se navedeni objekat nalazi pod video nadzorom, što je okrivljenom AA kada je prišao ovom kontejneru moglo biti jasno, pri čemu je okrivljeni komunicirao sa licem koje mu se putem tehničkih sredstava sa ovog kontejnera javilo i razgovaralo sa njim, pri čemu su kamere bile vidno postavljene na dva različita ugla kontejnera, a taj kontejner sa pčelama je u vlasništvu privatnog tužioca BB na parceli nepoznatog vlasnika, što znači da se u konkretnom slučaju nije radilo o javnom mestu, niti se navedenim snimanjem zadiralo u lični život okrivljenog, već je snimanje vršeno samo u cilju bezbednosti imovine – košnica oštećenog, pa je Vrhovni sud našao da je snimak lica i stvari sam po sebi i po načinu pribavljanja u saglasnosti sa zakonom, dok su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se na navedeni način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i da kritičnom prilikom kod okrivljenog nije bilo umišljaja, niti je preduzeo protivpravnu radnju - ništa nije oštetio, ni uništio - kao i da kod okrivljenog ne postoji svest o protivpravnosti, pa je pobijanim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 212. stav 1. ZKP, propisano je da ko uništi, ošteti ili učini neupotrebljivom tuđu stvar kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do 6 meseci.

Iz izreke prvostepene presude u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti proizilazi da je okrivljeni AA u vreme i na mestu bliže opisanom u toj izreci, u stanju uračunljivosti oštetio tuđu stvar – kontejner sa pčelama u vlasništvu privatnog tužioca BB na taj način što je oko 17 časova došao na parcelu nepoznatog vlasnika na kojoj je bio smešten predmetni kontejner sa pčelama,... pozvao privatnog tužioca da iseli pčele sa parcele, pri čemu mu je dao rok da se istog dana pojavi kod kontejnera do 20 časova, kada se okrivljeni ponovo vratio na parcelu, prišao kontejneru sa pčelama, počeo pesnicama da udara o vrata, krećući se oko kontejnera i udarajući u njega, pri čemu je oštetio kontejner tako što je ulubio vrata kontejnera sa prednje i bočne strane, a bio je svestan svoga dela i želeo izvršenje i bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Kako iz izreke prvostepene presude proizilaze svi subjektivni elementi krivičnog dela (da je okrivljeni u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i želeo njegovo izvršenje i da je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno) i objektivni elementi krivičnog dela (da je oštetio tuđu stvar kontejner sa pčelama, tako što je ulubio vrata kontejnera sa prednje i bočne strane), po nalaženju Vrhovnog suda u radnjama okrivljenog AA stiču se svi bitni elementi krivičnog dela uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 1. KZ za koje je pravnosnažno oglašen krivim u ovom krivičnom postupku, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP (razlozi dati u obrazloženju pobijanih presuda nisu argumentovani, jasni i prihvatljivi) i povredu člana 65. stav 2. ZKP (sud nije odbacio kao neurednu privatnu tužbu, već je privatnom tužiocu vratio privatnu tužbu na uređenje, što nije u skladu sa zakonom, jer je privatni tužilac imao punomoćnika iz reda advokata, a nakon toga je sud postupao po uređenoj privatnoj tužbi koja je podneta nakon proteka roka od 3 meseca od podnošenja tužbe zbog čega je trebalo da bude odbačena), ali kako navedene povrede zakona ne predstavljaju zakonom propisane razloge iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je podneti zahtev u navedenom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković