Istom presudom, na osnovu člana 65. stav 2. i člana 191. stav 5. Krivičnog zakonika, okrivljenoj je izrečen dodatni uslov i obavezana je okrivljena da u roku od 2 meseca od dana pravnosnažnosti presude, omogući izvršenje odluke donete presudom Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P2 250/2014, pravnosnažna 26.06.2015. godine, kojom je određen način održavanja ličnih odnosa između maloletne BB i njenog oca VV. Istovremeno je određeno da će se, ukoliko okrivljena u roku od 2 meseca ne postupi po sadržaju dodatnog uslova i ne omogući izvršenje sudske odluke, kazna zatvora utvrđena uslovnom osudom, izvršiti.

Na osnovu člana 264. stav 1. ZKP okrivljena je obavezana da snosi troškove krivičnog postupka o čijoj će visini biti odlučeno posebnim rešenjem, a na osnovu člana 264. stav 4. ZKP, oslobođena je obaveze plaćanja sudskog paušala.

Žalba branioca okrivljene AA, odbijena je kao neosnovana, a prvostepena presuda, u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv pobijanih pravnosnažnh presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljene AA, advokati Borivoje Borović i Irina Borović Munjić zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenu oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, je neosnovan.

Navodima podnetog zahteva branioci okrivljene ističu da u konkretnom slučaju nema protivpravnosti, pa samim tim ni krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom, kao i da su nižestepeni sudovi radnje okrivljene pogrešno pravno kvalifikovali kao krivično delo iz člana 191. stav 2. KZ, posebno iz razloga što u izreci pravnosnažne presude nije navedeno da li je predmetna parnična odluka stekla svojstvo izvršnosti, pa nadalje, dovodeći u pitanje primenu člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, ističu da se iz pobijanih presuda ne može utvrditi da li je u konkretnom slučaju primenjen blaži zakon, obzirom da je u periodu izvršenja krivičnog dela došlo do izmene Krivičnog zakonika u pogledu predmetnog dela. Iznetim navodima, branioci okrivljene ukazuju na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Odredbom člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br.72/09), koji se primenjivao u periodu od 11.09.2009. godine do 31.05.2017. godine, dakle u vreme izvršenja krivičnog dela, propisano je da će se onaj ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do 3 godine.

Po nalaženju ovoga suda činjenični opis predmetnog krivičnog dela dat u izreci prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika, i to kako one koje se odnose na radnju izvršenja krivičnog dela tako i one koje se tiču subjektivnog odnosa okrivljene prema izvršenom delu.

U izreci prvostepene presude navedeno je da je okrivljena od neutvrđenog dana aprila 2016. godine do 31.05.2019. godine sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svesna svog dela i htela njegovo izvršenje, onemogućavala izvršenje pravnosnažne odluke nadležnog organa - presude Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P2 250/2014, kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletne BB, sa roditeljem – ocem, VV, tako što istom nije omogućavala održavanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom, na način kako je to utvrđeno navedenom presudom, tako što je maloletnu BB odvezla izvan Republike Srbije u Austriju, bez odobrenja oca deteta, pri čemu je bila svesna da je njeno delo zabranjeno, na koji način su jasno određena sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. KZ, propisana u zakonskom opisu bića krivičnog dela, a iz kojih obeležja proizlazi da je ponašanje okrivljene protivpravno.

Naime, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da okrivljena nije poštovala model viđanja utvrđen sudskom odlukom, niti je tražila izmenu iste u tom pravcu, dakle, opisano je postupanje okrivljene preduzeto u cilju onemogućavanja izvršenja odluke nadležnog organa, na način određen tom odlukom odnosno sprečavanja ostavrivanja prava deteta da održava odnose sa roditeljem sa kojim ne živi pri čemu, u konkretnom slučaju radnja navedena kao „odvezla maloletnu“, nije preduzeta u jednokratnom događanju, već je trajala duži vremenski period, zbog čega po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branioci okrivljene ističu da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Nadalje, nižestepeni sudovi su u odnosu na krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljena oglašena krivom prvostepenom presudom primenili Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, 72/09, koji se primenjivao u periodu od 11.09.2009. godine do 31.05.2017. godine) koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme podnošenja optužnog predloga OJT u Bačkoj Palanci –18.05.2017. godine. U vreme izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljena oglašena krivom prvostepenom presudom, donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, a koje izmene su u odnosu na predmetno krivično delo stupile na snagu 01.06.2017. godine, dakle nakon podnošenja optužnog predloga OJT u Bačkoj Palanci), krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika, sa svim svojim bitnim obeležjima, identičnim zakonskim opisom, nazivom i zaprećenom kaznom, sadržano je u članu 191. stav 3. tog zakona. Samim tim, okolnost što nižestepeni sudovi nisu obrazložili „primenu blažeg zakona“ u konkretnom slučaju, ne predstavlja pogrešnu primenu odredbe člana 5. stav 2. Krivičnog zakonika, kako se to neosnovano ističe zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene.

Takođe, po oceni ovog suda, to što se u činjeničnom opisu dela u izreci presude ne navodi da li je parnična odluka kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta sa roditeljem stekla svojstvo izvršnosti, ne ukazuje da se u radnjama okrivljene ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika, budući da pojam „izvršnosti“ te presude ne predstavlja zakonsko obeležje dela iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika, kao što je to slučaj kod krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika.

Sledstveno svemu iznetom zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene, ocenjen je kao neosnovan i u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branioci okrivljene u podnetom zahtevu ističu da se prekoračenje optužbe u konkretnom slučaju sastoji u tome što je sud na više mesta u izreci presude ime i prezime maloletnog lica označio drugačije od onog kako je navedeno u optužnom aktu, kao i u tome što je navode optužnog akta izmenio u odnosu na radnju koju je preduzela okrivljena ističući da je ta radnja u optužnom aktu navedena kao „odvođenje“, dok je izrekom presude opredeljena kao „odvoženje“ maloletnog lica.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Dakle, prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem nižestepenih presuda, sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljene, jer je okrivljena oglašena krivom za identične radnje koje su joj stavljene na teret optužnim aktom, pri čemu razlika na koju ukazuju branioci u pogledu imena i prezimena maloletnog lica, predstavlja preciziranje i bliže označavanje tog lica, dok se razlika u pogledu navođenja radnje okrivljenje kao „odvoženje“ umesto „odvođenje“, može pripisati očiglednoj omašci u kucanju, koja u bitnom ne menja smisao preduzete radnje.

Kako je u konkretnom slučaju činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela u pitanju, to su neosnovani navodi branilaca okrivljene kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Navodima zahteva kojima se ističe da u izreci presude nije konkretizovano da li se u ovom slučaju radi o parničnoj presudi kojom je određen način održavanja ličnih odnosa sa roditeljem ili drugim srodnikom, ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, dok se navodima kojima se polemiše sa postojanjem obaveze okrivljene da dete dovodi ocu radi viđanja, ukazuje na povredu člana 440. ZKP, međutim, kako navedene povrede zakona i postupka u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene u ovom delu nije razmatrao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                 Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić