Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3-17/19 od 28.11.2019. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Violete Bojović i presuda Višeg suda u Kragujevcu Kž1-159/19 od 16.07.2019. godine je preinačena samo u pogledu odluke o kazni tako što se okrivljeni za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje su drugostepenom presudom oglašeni krivim, osuđuju na novčanu kaznu u određenom iznosu od po 20.000,00 dinara, koju su dužni da plate u roku od 3 meseca, a ukoliko ne plate novčanu kaznu u navedenom roku sud će novčane kazne zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenih u preostalom delu odbijena kao neosnovana i drugostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih, advokat Violeta Bojović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) u vezi člana 439. tačka 1) i člana 485. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, okrivljene oslobodi od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i ujedno obaveže privatnog tužioca da okrivljenima nadoknadi troškove krivičnog postupka kao i troškove nastale pred drugostepenim i sudom trećeg stepena.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenih AA i BB u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su okrivljeni oglašeni krivim za delo koje nije krivično delo, jer da bi određeno postupanje imalo obeležje krivičnog dela uvreda, mora imati uvredljiv karakter i to kako sa subjektivnog, tako i sa objektivnog stanovišta, a potrebno je i da postoji posledična radnja koja se ogleda u omalovažavanju oštećenog sa objektivnog stanovišta. Stoga, inkriminisane radnje koje su nižestepeni sudovi okarakterisali kao krivično delo uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika (KZ) iz više razloga u konkretnom slučaju ne predstavljaju krivično delo. Reči koje su navodno okrivljeni uputili privatnom tužiocu nemaju uvredljiv karakter, jer iako u sebi sadrže nazive „šiptar“ i „kosovar“ , koje reči sa njegovog subjektivnog stanovišta možda imaju uvredljiv karakter, to su reči kojima se ukazuje na pripadnost određenoj naciji ili nacionalnoj manjini ili nekoj drugoj zajednici. Shodno tome, po navodima branioca, nepravilna je ocena nižestepenih sudova da je predmetna izjava objektivno mogla prouzrokovati kod privatnog tužioca osećanje omalovaženosti njegove ličnosti. Pored toga u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je ukazao da izreke pravnosnažnih presuda ne sadrže sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, jer je u izrekama propušteno da se navede da su činjenice iznete u nameri omalovažavanja, pa usled nedostatka ovog bitnog subjektivnog elementa krivičnog dela, nema ni samog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti u pogledu uvredljivog karaktera izgovorenih reči „... ti majku šiptarsku, gubi se odavde, šta tražiš ovde decu ti ..., beži odavde“ i „majku ti ... Kosovarsku“ branilac okrivljenih je već isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su žalbeni navodi neosnovani i o tome na strani 8 stav 6 obrazloženja svoje presude dao jasne i dovoljne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

Odredbom člana 170. stav 1. KZ propisano je da ko uvredi drugog kazniće se novčanom kaznom od 20 do 100 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 40.000 do 200.000 dinara. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nasuprot navodima zahteva, namera omalovažavanja nije opisana kao subjektivni elemenat krivičnog dela uvrede i ne predstavlja bitan elemenat ovog krivičnog dela, pa su suprotni navodi branioca izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni kao neosnovani.

Stavom 4. člana 170. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja krivičnog dela, u situaciji kada je uvredljiva izjava data između ostalog u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja. Kako je pravnosnažnim presudama utvrđeno da okrivljeni predmetnu izjavu nisu dali u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, to branilac okrivljenih navodima zahteva kojima ukazuje da kod okrivljenih nije postojala namera omalovažavanja, već da je predmetna izjava eventualno mogla izazvati samo osećanje uznemirenosti, ljutnje ili besa kod privatnog tužioca, ali ne i osećanje omalovaženosti njegove ličnosti, pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP).

Pored toga branilac ističe da sud nije precizno utvrdio vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, odnosno da nije poveravao ispravi koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti već je osudio okrivljene da su izvršili krivično delo u vreme i na mestu gde se nisu nalazili, te daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i suštinski osporava činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda.

U podnetom zahtevu branilac je ukazao numerički na povrede odredbe člana 4. ZKP, člana 16. stav 5. ZKP, člana 138. stav 1. i 2. ZKP, člana 16. i 17. Krivičnog zakonika i odredbe 4. Protokola uz Konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koje odredbe sud nije primenio, a na štetu okrivljenih.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, taksativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge iz kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede napred navedenih odredaba zakona i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u navedenim delovima ocenio, kao nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazano je da drugostepeni i trećestepeni sud nisu na pravilan način razmatrali i poštovali pravilo ne bis in idem, jer se pred Osnovnim sudom u Kragujevcu povodom identičnog činjeničnog stanja-istog događaja, među istim učesnicima postupka i sa istim svedocima, istim opisom po optužnim aktima Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, vode još dva krivična postupka i to jedno zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i drugo zbog krivičnog dela laka telesna povreda koja je kasnije prekvalifikovana u nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ, a što je zabranjeno, protivpravno i suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku, načelu ne bis in idem i shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Navedeno načelo ne bis in idem, na koje se poziva branilac okrivljenih u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti regulisano je odredbom člana 4. Zakonika o krivičnom postupku u kome je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Nema sumnje da se ovo načelo odnosi na slučajeve kada je u vezi istog događaja doneta presuda, odnosno pretpostavlja se postojanje pravnosnažne presude ili odluke o obustavi postupka u istoj stvari, ali kako branilac ne ukazuje niti označava navedenu pravnosnažnu presudu, to po stavu Vrhovnog kasacionog suda zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, shodno kom se mora navesti razlog za podnošenje zahteva, kao i u čemu se navedeni nedostaci sastoje, što u konkretnom slučaju podrazumeva dostavljanje pravnosnažne presude ili odluke o obustavi postupka u vezi istog događaja.

Vrhovni kasacioni sud prema izričitoj odredbi člana 489. stav 1. ZKP ispituje odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP) dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, a nije ovlašćen da ocenjuje osnovanost navoda mimo činjenica sadržanih u zahtevu.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP zahtev u odnosu na povredu odredbe člana 439. tačka 1) ZKP odbio kao neosnovan, dok je u preostalom delu na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) i člana 485. stav 4. ZKP i člana 484. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar– savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                        Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić