Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 201/2018 od 03.04.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu i branioca okrivljene, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Todor Krstić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stava 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude u osuđujućem delu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da ukine samo drugostepenu presudu kojom je odbijena žalba branioca okrivljenog i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi branioca okrivljene i odluči o troškovima postupka po podnetom zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i u sednici veća koju je održao bez obaveštava Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog u smislu člana 488. stav 2. ZKP, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su grafološka veštačenja na koja se poziva prvostepeni sud obavljena na osnovu fotokopija, a ne originala računa navedenih u izreci presude, pri čemu se na većini fotokopija predmetnih računa ne nalazi ni službeni pečat oštećenog preduzeća odnosno njene prodavnice broj 39, na kojoj izvođenje dokaza je tokom postupka prigovoreno od strane odbrane i ukazivano da se grafološko veštačenje ne može pouzdano izvršiti samo na osnovu neoverenih fotokopija računa.

Iznete navode zahteva branioca okrivljene AA kojima se u suštini ukazuje da su neoverene fotokopije računa, a sledstveno tome i grafološko veštačenje koje je obavljeno na osnovu istih, nezakoniti dokazi, na kojima se presuda ne može zasnivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku i da je time pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tačan navod zahteva branioca okrivljene da su predmet grafološkog veštačenja bile fotokopije računa oštećenih u izreci prvostepene presude, s obzirom da ne postoje originali istih.

Međutim, po oceni ovoga suda navedene fotokopije računa same po sebi ne predstavljaju nedozvoljene dokaze na kojima se presuda ne može zasnivati. Ovo stoga, jer odredba člana 139. stav 1. ZKP, ne obavezuje izričito sud da kao dokaz koristi isključivo originalne isprave, s obzirom na to da je navedenom odredbom propisano da se isprava pribavlja, po pravilu, u originalu, te da se, shodno stavu drugom istog člana, može pribaviti kopija isprave što je u konkretnom slučaju i učinjeno (u nedostatku originala).

Pored toga, sudski veštak za oblast grafoskopije i daktiloskopije Mirko Stamenković, obavio je grafološko veštačenje spornih potpisa na osnovu fotokopija predmetnih računa i u vezi sa istima se izjasnio na glavnom pretresu da se grafološko veštačenje, po pravilu, vrši sa originalnih dokumenata, ali da se u izuzetnim situacijama, kada originali nedostaju, može vršiti i sa kopija, pri čemu je neophodno da kopije budu dobrog kvaliteta i da potpisi na istima budu individualno izraženi, a u konkretnom slučaju kopije na osnovu kojih je dat nalaz i mišljenje su veoma dobrog kvaliteta što je bilo dovoljno da se izvrši validno grafološko veštačenje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navedene fotokopije računa predstavljaju isprave koje su mogle da budu predmet grafološkog veštačenja te da su samim tim mogle biti korišćene kao dokaz u krivičnom postupku. Sledstveno tome, i grafološko veštačenje koje se zasniva na navedenim fotokopijama računa ni samo po sebi niti po načinu pribavljanja nije u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, odnosno ne predstavlja dokaz koji nije mogao biti korišćen u krivičnom postupku, pa su suprotni navodi zahteva branioca okrivljene ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, neosnovan.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu navodi da izvedenim dokazima na glavnom pretresu nije dokazano postojanje svih elemenata koji čine biće predmetnog krivičnog dela, budući da nije dokazano da sporni računi predstavljaju službenu ispravu, te da je pogrešno utvrđenje nižestepenih sudova da je okrivljena u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela bila zaposlena u oštećenom preduzeću, odnosno da je ista imala svojstvo odgovornog lica u smislu člana 112. stav 5. KZ, kojim navodima branilac okrivljene ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama na koji način pravnosnažnu presudu osporava po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtev ističe i to: da je izreka prvostepene presude u osuđujućem delu nerazumljiva, što predstavlja povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP; da prvostepeni sud nije postupio u skladu sa nalozima iz rešenja Apelacionog suda u Nišu kojim je ukinuta ranija prvostepena presuda u ovom postupku, čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 462. stav 3. ZKP, te da pravnosnažna presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, niti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) člana 462. stav 3. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene AA, ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                  Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić