Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljene AA, advokat Nataša Tošić Sremac, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine u celini pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili preinači u celini pobijane presude tako što će „presuditi u korist okrivljene“.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Iz sadržaja zahteva za zaštitu zakonitosti proizlazi da branilac okrivljene iako ne označava, zahtev podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodeći da se u radnjama okrivljene AA ne stiču obeležja krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ već eventualno krivičnog dela krađa iz člana 203 stav 1. KZ. Prema navodima zahteva, oštećene su dobrovoljno pustile okrivljene u svoje stanove, poverovale su u „skidanje čini“ i nisu se protivile skidanju zlatnog nakita. U konkretnim slučajevima nije primenjivana bilo kakva sila, pa branilac smatra da lakovernost oštećenih ne može biti razlog za postojanje „naročite drskosti“ iz kog razloga u radnjama okrivljene nema obeležja krivičnih dela za koja je pravnosnažno osuđena već je eventualno reč o krivičnom delu krađa iz člana 203. stav 1. KZ, za koje je u međuvremenu nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ čini učinilac dela krađe (član 203.), ako je krađa izvršena na naročito opasan ili naročito drzak način.

Krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ čini lice koje tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. KZ proizilazi da ovo krivično delo, koje predstavlja poseban kvalifikovani oblik krađe, čini lice koje krivično delo krađe iz člana 203. KZ (oduzimanje tuđe pokretne stvari drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist), izvrši pod nekom od kvalifikatornih okolnosti predviđenih u tačkama od 1) do 6) navedenog člana, u konkertnom slučaju tačkom 3) - ako je krađa izvršena naročito opasan ili naročito drzak način.

Za postojanje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ potrebno je da su u pogledu radnje izvršenja, objekta radnje i namere ostvarena obeležja obične krađe i pored toga, kumulativno, da je krađa izvršena pod kvalifikatornom okolnošću predviđenom u tački 3) navedenog člana koja se tiče načina izvršenja krađe.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljena AA je u vreme i na mestima opisanim u izreci prvostepene presude, u stanju uračunljivosti, svesna svojih dela i njihove zabranjenosti, čije izvršenje je htela, zajedno i po prethodnom dogovoru sa okrivljenom BB (kod dela izvršenih na štetu VV i GG), kao i samostalno (u delu izvršenom na štetu DD), oduzimala tuđe pokretne stvari u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist na taj način što su okrivljene navodno nudeći posteljinu na prodaju ili predstavljajući da je okrivljena AA trudna i promrzla, ali i samovlasno, odnosno bez poziva (u delu izvršenom na štetu oštećene GG) zloupotrebivši lakovernost i poverenje oštećenih, koristile činjenicu da je reč o starijim ženskim osobama koje žive same, koje su uplašene i zbunjene, pod izgovorom „skidanja čini“ i otklanjanja „crne magije“, pa su vršile premetačinu u stanovima ili zahtevale od oštećenih da im u tom cilju predaju zlatni nakit koje su nosile na sebi, a koji su potom prisvojile za sebe uz gotov novac koji je „tokom skidanja čini“ okrivljena AA pronašla ispod dušeka u sobi oštećene VV (u iznosu od 1.400 evra i 37.000 dinara) dok je koristeći nepažnju oštećene GG od iste, pored zlatnog nakita, takođe oduzela gotov novac (u iznosu od 470 evra i 10.000,00 dinara).

Okrivljena AA je, po nalaženju ovog suda, u inkriminisanom periodu, na naročito drzak način oduzela tuđe pokretne stvari u nameri da njihovim prisvajanjem pribavi protivpravnu imovinsku korist pa se u radnjama koje je preduzela stiču sva zakonska obeležja krivičnih dela iz člana 204. stav 1. tačka 3) ZKP za koja je pravnosnažno osuđena. Okolnost da prilikom izvršenja navedenih krivičnih dela nije primenjivana sila, koju u zahtevu branilac pominje i negira ali ne obrazlaže konkretnije, nije od uticaja na pravnu kvalifikaciju obzirom da okrivljena AA nije osuđena za krivična dela koja su izvršena upotrebom sile u smislu člana 204. stav 1. tačka 1), člana 205 i 206 KZ.

Prema tome, opisane radnje, koji je okrivljena AA preduzela, sadrže sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ u vezi člana 33. i 61. KZ i krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 3) KZ, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljene zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ističući da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kom se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati.

Kao nezakonite dokaze branilac označava zapisnike o prepoznavanju okrivljenih od strane oštećenih VV, GG i DD, međutim, ne obrazlaže razloge za sadržinsku ili formalnu nezakonitost ovih dokaza već daje svoju ocenu iskaza oštećenih, osporavajući tako ocenu dokaza i činjenična utvrđenja nižestepenih sudova na koji način, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, koju u zahtevu i sam označava.

Osim toga, branilac okrivljene zahtev podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i navodi da je sud prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije koju će izreći okrivljenoj AA, pogrešno cenio njenu raniju osuđivanost kao otežavajuću okolnost. Prema navodima zahteva, raniju osuđivanost okrivljene sud nije mogao uzeti kao otežavajuću okolnost jer je članom 55. KZ ta mogućnost propisana samo u slučaju ako od ranije osude ili izdržane kazne nije proteklo pet godina.

Na opisan način, iako u zahtevu formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja u smislu odredbe člana 485 stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, suštinski ukazuje da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude manja ili veća, odnosno na povredu zakona iz člana 441. stav 1 ZKP koju u zahtevu takođe numeriše.

Branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti opredeljuje ali ne obrazlaže bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP iz kog razloga zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, pa se Vrhovni kasacioni sud nije upuštano u razmatranje navedene povrede ni bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede zakona iz člana 440. i 441. stav 1. ZKP, jer iste ne predstavljaju zakonske razloge u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Nataše Tošić Sremac, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić