Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Milan Delić iz razloga propisanih članom 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 438. stav 1. tačka 8) i 9), član 485. stav 2. i član 439. stav 1. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da se podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukinu i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili drugostepenom ili da se ukine samo drugostepena odluka ili odluka prvostepenog ili drugostepenog suda preinači u pogledu pravne kvalifikacije i okrivljenom za krivično delo iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika izrekne uslovna osuda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je održao sednicu veća o kojoj shodno članu 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda i predloga iz zahteva za zaštitu zakonitosti, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u delu kojim se ukazuje na učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok u preostalom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjen zakon, jer se biće dela ceni prema pasivnom subjektu dela, odnosno prema licu na koje se pretnja odnosi, a ne prema broju lica koja su za pretnju saznala i kojima je pretnja saopštena. Samim tim što nije indvidualizovan pasivni subjekt nema bitnog elementa krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ). Osim toga, po navodima branioca pretnja, kao stavljanje u izgled nekog zla, se u konkretnom slučaju odnosi na oca maloletnih oštećenih, odnosno radi se o jednom licu čijoj sigurnosti se preti, a ne odnosi se na maloletne oštećene kojima se ta pretnja saopštava, te je izvršena pogrešna pravna kvalifikacija jer se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu iz člana 138. stav 1. KZ, a ne o delu iz stava 2.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se po oceni Vrhovnog kasanionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Dakle, radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo, a koja je u konkretnom slučaju upućena maloletnim oštećenima i kod kojih je izazvala štetnu posledicu, čime se ugrožava sigurnost navedenih lica i posledica pretnje napadom na život i telo oca maloletnih oštećenih, manifestuje u osećanju straha i nesigurnosti kod dvoje maloletne dece.

Odredbom člana 138. stav 2. KZ propisano je da ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine.

Imajući u vidu napred navedene odredbe Krivičnog zakonika, po nalaženju ovog suda iz činjeničnog opisa radnje izvršenja datog u izreci prvostepene presude i to da su okrivljeni AA i BB „... ugrozili sigurnost maloletnog oštećenog GG i maloletne oštećene VV, pretnjom da će napasti na život i telo njima bliskog lica – njihovog oca DD, na taj način što su bez saglasnosti držaoca stana otvorili ulazna vrata na kući, a zatim i sobna vrata dnevne sobe u kojoj su se nalazili maloletni oštećeni, ušli u sobu i počeli da viču: „Gde je DD?“, a zatim su obojica okrivljenih više puta uputili pretnje maloletnim oštećenima da će ubiti njihovog oca DD, nakon čega su obojica počeli da preturaju stvari po dnevnoj sobi, kada je okrivljeni AA rekao okrivljenom BB: „Idi uzmi pištolj pa ga ubij“... a koje reči pretnje su kod maloletnih oštećenih GG i maloletne oštećene VV izazvali osećanje ugroženosti, nesigurnosti i straha za život i telo njihovog oca, pri čemu su okrivljeni bili svesni svoga dela i hteli su njegovo izvršenje i bili su svesni da je njihovo delo zabranjeno“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kako u pogledu subjektivnih tako i u pogledu objektivnih elemenata.

Stoji činjenica da u konkretnom slučaju pretnja da će se napasti na život ili telo nije upućena neposredno prema životu i telu maloletnih oštećenih, već se odnosi na njima blisko lice, međutim posledica pretnje ogleda se u osećanju straha kod oštećenog maloletnog GG i oštećene maloletne VV (više lica), za život njihovog oca, te su u radnjama okrivljenog AA ostvarena sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su neosnovani suprotni navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je sud oglasivši okrivljenog krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da je nižestepenim odlukama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP, međutim u obrazloženju zahteva ne opredeljuje u čemu se sastoji istaknuta povreda i u kom delu sud presudom nije rešio predmet optužbe ili je optužbu prekoračio, te je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona po nalaženju ovoga suda podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi člana 484. ZKP zahtev odbacio jer nema propisan sadržaj.

Zapisničar – savetnik                                                                       Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić