Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac u zahtevu ističe da je optužnim aktom javnog tužioca okrivljenom stavljeno na teret da je predmetno krivično delo izvršio dana 16.11.2013. godine , a da je nižestepeni sud iz fotografisanih SMS poruka koje se nalaze u kriminalističko-tehničkoj dokumentaciji, zaključio da su iste stizale oštećenoj u periodu od 30.08.2013. godine do 19.10.2013. godine, zbog čega branilac smatra da je time sud izašao iz okvira optužnice, tj. da je prvostepenom presudom optužba prekoračena i učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Polazeći od navedenog, a kako iz izreke pobijane prvostepene presude jasno proizilazi da je okrivljeni Zoran Nikolić, oglašen krivim da je dana 16.11.2013. godine, izvršio krivično delo otmica iz člana 134. stav 2. u vezi stava 1. KZ, onako kako mu je to stavljeno na teret optužnicom Višeg javnog tužioca u Novom Sadu Kti 56/13 – Kto 97/14 od 20.01.2014. godine, to je očigledno iz prvostepene i drugostepene presude, da je sud pravilno primenio zakon odlučivši na opisani način, jer se pobijane presude upravo odnose na lice koje je optuženo i na krivično delo koje je predmet optužbe sadržane u podnetoj optužnici.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pritom, navodima zahteva, kojima branilac polemiše u pogledu obrazloženja presude vezano za datume stizanja SMS poruka upućenih oštećenoj, po nalaženju ovog suda, zadire se u domen činjeničnog stanja, a što nije razlog propisan članom 485. stav 4. zbog koga okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek.

Nadalje, u zahtevu se ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se zasnivaju na dokazu na kome se po zakonu ne mogu zasnivati. U tom smislu kao nezakonit dokaz, branilac označava fotografije SMS poruka upućenih na mobilni telefon oštećene, sačinjene od strane MUP RS PU Novi Sad, Odeljenje kriminalističke policije, Odsek operativne kriminalističke tehnike i PDP broj 3045 od 16.11.2013. godine, smatrajući da iste ne mogu predstavljati dokaz u postupku, budući da su sačinjene od strane ovlašćenih službenih lica policije, bez naredbe suda.

Odredbom člana 152. stav 3. ZKP propisano je da se pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka i opreme na kojoj se čuvaju ili se mogu čuvati elektronski zapisi, preduzima na osnovu naredbe suda i, po potrebi uz pomoć stručnog lica.

Odredbom člana 155. stav 1. ZKP je propisano da na obrazloženi zahtev javnog tužioca pretresanje naređuje sud.

Vrhovni kasacioni sud najpre nalazi da iz spisa predmeta proizilazi da je pred prvostepenim sudom u toku dokaznog postupka na glavnom pretresu održanom 03.02.2017. godine, izvršen uvid u pisane dokaze i to između ostalog u kriminalističko-tehničku dokumentaciju broj 3045 od 16.11.2013. godine, u sklopu koje se nalaze fotografije SMS poruka upućenih na mobilni telefon oštećene, od strane okrivljenog.

Polazeći od navedenog i citiranih zakonskih odredbi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi nisu mogli u dokaznom postupku koristiti predmetne fotografije SMS poruka upućenih na mobilni telefon oštećene od strane okrivljenog (a koje se nalaze u sastavu kriminalističko- tehničke dokumentacije broj 3045 od 16.11.2013. godine) jer su iste sačinjene bez naredbe suda, suprotno članu 152. stav 3. ZKP, koji izričito propisuje da se pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka, u koji uređaj nesumnjivo, prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, spada i mobilni telefon – preduzima na osnovu naredbe suda, pa je stoga u konkretnom slučaju reč o nezakonitom dokazu.

Međutim, po nalaženju ovog suda, kako su nižestepeni sudovi činjenično stanje u predmetnom postupku utvrdili i na osnovu iskaza svedoka oštećene AA, zatim u delu i na osnovu iskaza svedoka: BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, te iskaza sudskih veštaka: psihologa Sanje Bukumirović, dr Snežane Popov i dr Igora Veselinovića, te uvidom u pisane dokaze i to: zapisnik o uviđaju mesta događaja MUP RS, DP, PU za grad Novi Sad, Grupa za uviđajno-operativne poslove, od 16.11.2013. godine, nalaz i mišljenje pomenutih sudskih veštaka, zatim preliminarni hirurški izveštaj matični broj 2000-87537 i matični broj 2087365, ovlašćenje koje se nalazi na strani 43 spisa i zapisnik o telesnom pregledu br. P. 15/13 - to u konkretnom slučaju nije došlo do bitne povrede odredaba postupka u smislu člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je nužno ukidanje pravnosnažnih presuda. Naime, očigledno je da bi i bez predmetnih fotografija SMS poruka (koje se nalaze u sastavu kriminalističko -tehničke dokumentacije broj 3045 od 16.11.2013. godine) sačinjenih od strane ovlašćenih službenih lica MUP RS, bila donesena ista presuda.

Imajući u vidu sve navedeno, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog Zorana Nikolića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni svi bitni elementi bića krivičnog dela otmica iz člana 134. stav 2. u vezi stava 1. KZ, budući da pretnje okrivljenog upućene oštećenoj iz razloga „što je kurva, jer zbog toga ne treba živi“, kao i „da će da je odvede na Frušku Goru, gde će je sva trojica seksualno zlostavljati na sve moguće načine, da mora sa njim da ostane u emotivnoj vezi, jer će je inače ubiti “, nisu upućene u nameri da se od oštećene iznudi novac, niti su pretnje ubistvom upućene u cilju otmice, pa branilac smatra da se u radnjama okrivljenog eventualno mogu steći obeležja nekog drugog krivičnog dela, kao što je protivpravno lišenje slobode ili prinuda.

Iznetim navodima, branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 134. stav 1. KZ propisano je da ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način odvede ili zadrži neko lice u nameri da od njega ili drugog lica iznudi novac ili kakvu drugu imovinsku korist ili da njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi, kazniće se zatvorom od dve do deset godina, dok je stavom 2. tog člana propisano da ko radi ostvarenja cilja otmice preti ubistvom ili teškom telesnom povredom otetom licu, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

Branilac u zahtevu fragmentarno izdvaja navedene inkriminacije kao pretnje upućene oštećenoj, ne navodeći u potpunosti i do kraja sve inkriminisane reči koje je kritičnom prilikom, prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni uputio oštećenoj.

Naime, iz izreke pobijane prvostepene presude, proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom, osim u zahtevu nepotuno navedenih rečenica, oštećenoj uputio i reči :„Sad ćeš da vidiš kurvo, šta će da te snađe, zašto mi se ne javljaš na telefon, zašto nećeš da se vidiš sa mnom “........ pa je tokom vožnje oštećenu pitao „s kim je sada i ko je plaća, vređajući je da je kurva, te da ako neće više da bude s njim u emotivnoj vezi, da treba da mu plati odmah 2.500 evra “, preteći joj dalje da će „morati da radi kao kurva na Kaćkoj pijaci, kako bi mu dala te pare“........ „da će je ubiti zato što je kurva, jer zbog toga ne treba da živi“, pri čemu ju je nekoliko puta udario, i on i stariji NN muškarac, a onda je ponovo od nje zatražio 2.500 evra.....nastavio da je udara u predelu glave zajedno sa NN starijim muškarcem, nanevši joj time lake telesne povrede ..........pri čemu joj je opet pretio „da će da je odvede na Frušku Goru, gde će je sva trojica seksualno zlostavljati na sve moguće načine, da mora sa njim da ostane u emotivnoj vezi, jer će je inače ubiti i da mora da mu da traženi novac .....“

Polazeći od navedenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom pretio ubistvom oštećenoj, te da su navedene pretnje, oštećenoj upućene radi ostvarenja cilja otmice, tj. u nameri da od iste iznudi novac u iznosu od 2 500 evra, što je takođe navedeno u izreci pobijane presude, te po nalaženju ovog suda, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a kako je to opisano u izreci prvostepene presude, sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela otmica iz člana 134. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Iz iznetih razloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer je prvostepeni sud obavezao okrivljenog da na ime troškova krivičnog postupka, između ostalog plati i iznos od 23.250,00 dinara, i to braniocu postavljenom po službenoj dužnosti, advokatu Petru Cvetkoviću, na ime odbrane okrivljenog, iako se prema navodima zahteva, radi o obaveznoj odbrani, za koje troškove branilac smatra da moraju pasti na teret budžetskih sredstava, a nikako na teret okrivljenog.

Odredbom člana 261. stav 1. ZKP je propisano da su troškovi krivičnog postupka izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka. Stavom 4. tog člana, između ostalog je propisano i da se nužni izdaci postavljenog branioca (član 76.), u postupku zbog krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, isplaćuju iz sredstava organa postupka unapred, a naplaćuju se kasnije od lica koja dužna su da ih naknade po odredbama tog zakonika.

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP propisano je da kad sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

Polazeći od navedenog, a kako je izrekom pobijane prvostepene presude okrivljeni Zoran Nikolić, oglašen krivim zbog krivičnog dela otmica iz člana 134. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje se goni po službenoj dužnosti i kako je sud u izreci presude okrivljenog obavezao da naknadi troškove krivičnog postupka, u koje troškove, između ostalog spadaju i troškovi unapred isplaćeni iz budžeta, i to troškovi branioca postavljenog po službenoj dužnosti, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sud pravilno primenio zakon odlučivši na opisani način o troškovima krivičnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, po nalaženju ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić