Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljene AA, adv. Nikola Tadić, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA, adv. Nikola Tadić u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je donošenjem pravnosnažnih presuda učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) u vezi člana 61. KZ, i radnje koje su okrivljenoj stavljene na teret pod tačkom 1) i 2) izreke prvostepene presude ne sadrži elemente bića krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, već krivičnog dela sitna krađa iz člana 210. KZ, kao i da se ne radi o produženom krivičnom delu, i sa tim u vezi da je povređena i odredba člana 438. stav 1. tačka 7), time što su povređene odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, jer se gonjenje za krivično delo sitna krađa iz člana 210. KZ, preduzima po privatnoj tužbi, pa javni tužilac nije ovlašćen da okrivljenu goni za navedena krivična dela, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a nasuprot navodima zahteva branioca okrivljene, iz činjeničnog opisa krivičnih dela iz tačke 1) i 2) izreke prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, za koje je okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom.

Naime, bez značaja je činjenica na koju branilac okrivljene ukazuje, da vrednost oduzetih stvari, odnosno pribavljena protivpravna imovinska korist opredeljuje pravnu kvalifikaciju krivičnog dela i pritom ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu sitna krađa, obzirom na to da iz opisa dela proizilazi da okrivljena nije išla za tim da pribavi sebi malu imovinsku korist, jer ista u trenutku izvršenja dela nije znala kolika je vrednost oduzetih stvari, odnosno da prouzrokuje malu štetu, pa se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o krivičnim delima sitna krađa iz člana 210. KZ.

Pri tom, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je sud pravnosnažnom presudom radnje okrivljene pod tačkom 1), 2) i 3) izreke prvostepene presude kvalifikovao kao produženo krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. u vezi člana 61. KZ.

Dakle, radnja opisane u tačkama 1) 2) i 3) izreke prvostepene presude okrivljena je preduzela u vremenskom kontinuitetu i to korišćenjem iste situacije (to jest nepažnju oštećenih), zbog istovrsnosti predmeta dela i mesta izvršenja dela (prodajni prostori), kako je to navedeno u razlozima prvostepene presude.

Kako produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koja predstavlja celinu zbog postojanja najmanje dve od okolnosti navedenih u članu 61. KZ, a prvostepeni sud je u razlozima presude naveo fakultativne okolnosti (korišćenje iste situacije i istovrsnost predmeta dela, kao i istovrsnost mesta izvršenja krivičnog dela), to se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ističe da su u konkretnom slučaju ne radi o produženom krivičnom delu.

Imajući u vidu činjenični opis i pravnu kvalifikaciju krivičnog dela za koje je okrivljena optužena i oglašena krivom pravnosnažnom presudom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju javni tužilac ovlašćeni tužilac za krivično gonjenje okrivljene, jer je u pitanju krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a ne po privatnoj tužbi kako se to neosnovano ističe zahtevom branioca okrivljene.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u pogledu povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odbio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                                              Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić