Istom presudom, pored ostalih, okrivljeni AA je obavezan da Apelacionom sudu u Nišu plati sudski paušal u iznosu od 5.000,00, u roku od 60 dana od dana pravnosnažnosti presude na označeni račun suda, kao i troškove krivičnog postupka, o čijoj će visini odlučiti prvostepeni sud posebnim rešenjem.

U preostalom delu, i to u odnosu na drugog okrivljenog, žalba OJT u Zaječaru, odbijena je kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/20 od 20.02.2020. godine, između ostalih, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 558/19 od 01.10.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Stanojević zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka 438. stav 1. tačka 1), 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud odredi da se izvršenje pravnosnažne drugostepene presude odloži, te da utvrdi da je podneti zahtev osnovan, jer je povređen zakon na štetu okrivljenog AA i preinači drugostepenu presudu i presudu donetu u trećem stepenu i okrivljenog AA, oslobodi od optužbe za krivično delo za koje je oglašen krivim i osuđen ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, ukazujući u podnetom zahtevu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ističe da u izreci drugostepene presude nisu opisane radnje svakog od saizvršilaca, kao ni radnje koje se odnose na jedinstveni umišljaj i kakav su dogovor okrivljeni postigli.

Krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika čini učinilac dela krađe (član 203.), ako je krađa izvršena odbijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika proizilazi da ovo krivično delo, koje predstavlja poseban kvalifikovani oblik krađe, čini lice koje krivično delo krađa iz člana 203. Krivičnog zakonika izvrši pod nekom od kvalifikatornih okolnosti predviđenih u tačkama od 1) do 6) navedenog člana, konkretno, tačkom 1) - ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela, utvrđenog u izreci presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 558/19 od 01.10.2019. godine u stavu 2. pod a i b, koja je u svemu potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/20 od 20.02.2020. godine proizilaze sva bitna zakonska obeležja produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni AA u ovom krivičnom postupku optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Ovo sa razloga jer je, prema činjeničnom opisu dela, okrivljeni zajedno sa još jednim licem, u uračunljivom stanju, zajednički i po dogovoru, u dva navrata, u vremenskom periodu od 31.10.2011. godine do 11.12.2011. godine, sa jedinstvenim umišljajem i jedinstvenim mestom izvršenja dela, obijanjem zatvorenog prostora, u nameri da njihovim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, na način opisan u stavu 2 pod a i b izreke drugostepene presude, oduzeo tuđe pokretne stvari bliže opisane u navedenom delu izreke, ukupne vrednosti 167.875,00 dinara, koje su prodali NN licu i dobijeni novac podelili, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Naime, iz izreke drugostepene presude, jasno proizilazi da je okrivljeni AA, zajedno sa okrivljenim BB, po prethodnom dogovoru, učestvovao u izvršenju krivičnog dela za koje je oglašen krivim i osuđen drugostepenom presudom, na način opisan u izreci presude (stav 2. pod a i b), te da je učestvovao i u podeli novca dobijenog prodajom oduzetih stvari, dakle da je postupao kao saizvršilac, u smislu člana 33. Krivičnog zakonika.

Takođe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, preduzimanje međusobno povezanih radnji opisanih u izreci presude, jasno pokazuje da je između okrivljenih postojala saglasnost i dogovor da dela vrše zajedno i da su svesni da aktivno učestvuju u izvršenju radnji krivičnog dela sa drugim licem. Stoga, ne stoji navod zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da u izreci drugostepene presude nisu opisane radnje svakog od saizvršilaca, koje su izvršene sa jedinstvenim umišljajem i po prethodnom dogovoru. Nadalje, po oceni ovog suda, između radnji okrivljenog, u ovom konkretnom slučaju, postoji vremenski kontinuitet koji čini jednu celinu, zbog postojanja okolnosti - istovrsnost predmeta dela, jedinstvo mesta i umišljaja, iz člana 61. Krivičnog zakonika.

Kako, dakle, činjenični opis krivičnog dela u izreci drugostepene presude u stavu 2. pod a i b, sadrži sve elemente produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA, oglašen krivim i osuđen, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda nije povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, a na šta se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da se prekoračenje optužbe u konkretnom slučaju sastoji u tome što je kao saizvršilac u izvršenju krivičnih dela označeno NN lice umesto okrivljenog VV.

Kako se razlika na koju ukazuje branilac, u pogledu dodavanja NN lica, ne odnosi na okrivljenog AA, već na okrivljenog BB, to Vrhovni kasacioni sud istaknutu povredu postupka nije razmatrao.

Ostalim navodima podnetog zahteva branilac okrivljenog ukazuje da u obrazloženju pobijanih presuda nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te nadalje, osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu izvedenih dokaza (član 440. ZKP).

Takođe, branilac okrivljenog u zahtevu polemiše sa činjenicama koje su cenjene prilikom donošenja odluke nižestepenih sudova vezano za krivičnu sankciju i osporava zaključak suda u pogledu svrhe kažnjavanja u konkretnom slučaju, što po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede zakona iz članova 440. i 441. stav 1. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu istaknutih povreda zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP i bitnih povreda odredaba krivičnog postupka 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8) i 10) i stav 2. tačka 1) ZKP, koje je branilac takođe naveo kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, obzirom da navedene povrede zakona i postupka nisu obrazložene niti proizilaze iz sadržine zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                  Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić