Na osnovu člana 261. ZKP, okrivljeni je obavezan da Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu naknadi troškove sudsko-medicinskog veštačenja u iznosu od 24.057,00 dinara i saobraćajno-tehničkog veštačenja u iznosu od 29.120,00 dinara, te da sudu plati na ime neuropsihijatrijskog veštačenja iznos od 16.102,00 dinara, a na ime medicinskog veštačenja iznos od 6.270,00 dinara, ukupno 22.372,00 dinara, sve u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Okrivljeni je obavezan i da oštećenima nadoknadi troškove postupka na ime zastupanja od strane punomoćnika u iznosu od 339.375,00 dinara, u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 191/20 od 11.03.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K broj 1425/18 od 05.11.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Nebojša Kovačević, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP i zbog povrede odredaba člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da pobijane presude preinači na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane presude zasnivaju na dokazu na kom se ne mogu zasnivati – na iskazu veštaka sudske medicine dr Vladimira Pilije sa glavnog pretresa održanog dana 08.03.2019. godine. S tim u vezi, branilac navodi da se navedeni sudski veštak na glavnom pretresu, bez zadatog predmeta veštačenja, izjasnio o stepenu alkoholisanosti okrivljenog kritičnom prilikom, što je suprotno odredbama člana 117. i 118. ZKP, obzirom da u konkretnom slučaju „nikada nije određeno veštačenje na osnovu člana 117. ZKP, a ne postoji pisana naredba u smislu člana 118. ZKP“. Nadalje, prema stavu branioca, iskaz navedenog veštaka dat na glavnom pretresu dana 08.03.2019. godine suprotan je zakonu, jer veštak nije opomenut u skladu sa odredbom člana 119. ZKP.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Ovo stoga što iz spisa predmeta – iz zapisnika o glavnom pretresu održanom dana 08.03.2019. godine proizilazi da je zamenik Osnovnog javnog tužioca predložio da se na tom pretresu sasluša stalni veštak sudske medicine dr Vladimir Pilija, imajući u vidu da u spisima postoji izveštaj o ekspetrizi utvrđene alkoholemije kod okrivljenog kritičnom prilikom, te da se u tom smislu sudski veštak izjasni i utvrdi alkoholemiju okrivljenog, sa kojim predlogom su se saglasili i punomoćnik oštećenog – advokat Željko Čavić, i branilac okrivljenog – advokat Nebojša Kovačević.

Kako, dakle, navedeni sudski veštak na saglasan predlog stranaka saslušan na okolnost stepena alkoholemije kod okrivljenog kritičnom prilikom, te obzirom da je dr Vladimir Pilija stalni sudski veštak i da stoga nije bilo neophodno da u smislu člana 119. ZKP bude opomenut na glavnom pretesu, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da iskaz ovog veštaka predstavlja nezakonit dokaz i da je pravnosnažna presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbio kao neosnovan.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, obzirom da je sud u prvostepenoj presudi propustio da utvrdi vinost okrivljenog u odnosu na lakšu posledicu iz člana 289. KZ, a prema stavu branioca u odnosu na ovo delo okolnosti slučaja ukazuju na nehatno činjenje, odnosno na osnovni oblik dela iz člana 289. stav 3. ZKP, jer u konkretnoj situaciji „ne može biti govora o izraženoj bezobzirnosti učinioca, niti ima opravdanja da se alkoholisanost vozača izjednačava a priori sa umišljajem“.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenog.

Naime, u izreci prvostepene presude navedeno je da je okrivljeni AA kritičnom prilikom, sposoban da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcima, postupajući kao učesnik u saobraćaju na putevima, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, upravljajući vozilom pod dejstvom alkohola u stanju teške alkoholisanosti, sa sadržajem alkohola u krvi od 1,58 mg/ml protivno odredbi člana 187. stav 2. u vezi stava 5. tačka 5. ZOBS-a, a usled koje alkoholisanosti nije bio sposoban da bezbedno upravlja vozilom, prešao u kolovoznu traku namenjenu kretanju vozilima iz suprotnog smera, što je protivno odredbi člana 35. stav 1. ZOBS-a, te usled čega došlo do kontakta između prednjeg levog ugla njegovog vozila i prednjeg levog točka i vozačkih vrata putničkog vozila kojim je upravljao oštećeni BB, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svojih radnji i da istima može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost život i telo ljudi, na šta je pristao, istovremeno olako držeći da usled toga kod nekog lica neće nastupiti teška posledica, a usled čega su oštećeni navedeni u izreci prvostepene presude zadobili teške i lake telesne povrede.

Kako je, dakle, u izreci pobijane presude jasno naveden eventualni umišljaj u odnosu na osnovno krivično delo, te svesni nehat u odnosu na teške telesne i lake telesne povrede koje su oštećeni zadobili kritičnom prilikom, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je sud u pobijanoj presudi propustio da utvrdi vinost okrivljenog u odnosu na lakšu posledicu iz člana 289. KZ.

Stoga je zahtev i u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA odbačen je kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, u ostalom delu, branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, nalazeći da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen krivični zakon, a s tim u vezi ističe da su i prvostepeni i drugostepeni sud nepravilno cenili okolnosti od značaja za odmeravanje kazne.

Kako se izloženim navodima zahteva u suštini pobijaju okolnosti koje su od značaja za odmeravanje vrste i visine kazne, odnosno na povredu odredaba člana 441. stav 1. ZKP, zbog koje povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP okrivljenima preko branilaca nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Pored toga, zahtevom se ukazuje na povredu odredaba člana 441. stav 4. u vezi člana 261. do 268. ZKP, i s tim u vezi navodi da nije bilo uslova da sud donese obavezujuću odluku da okrivljeni oštećenom nadoknadi troškove postupka koji se tiču zastupanja po punomoćniku, jer je njihov broj neutvrđen. Kako se izloženim navodima zahteva iznosi sopstveni činjenični stav da sud nije utvrdio, odnosno identifikovao oštećene, dakle ukazuje se na odredbu člana 440. ZKP, zbog koje povrede takođe nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti pobija se i verodostojnost izveštaja lekara specijaliste od 18.06.2017. godine, koji se odnosi na stepen povreda koje su kritičnom prilikom zadobili oštećeni VV, GG i DD, i s tim u vezi ističe da su na ova tri izveštaja hemisjkom olovkom dopisani podaci koji se tiču stepena povrede, odnosno ukazuje se na to da ovi izveštaji nisu verodostojni u smislu člana 138. u vezi člana 16. stav 3. ZKP, a zbog kojih povreda takođe nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, te je i u ovom delu zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Najzad, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

U vezi sa ovom povredom zakona, branilac u zahtevu za zaštitu navodi da je okrivljeni svojim radnjama postupao protivno odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS“ broj 41/09 do 41/18), da je krivično delo učinjeno dana 18.06.2017. godine, te da je u konkretnom slučaju suprotno odredbi člana 5. KZ na okrivljenog retroaktivno primenjen zakon sa izmenama od 31.05.2018. godine.

Međutim, kako u zahtevu nije konkretno navedeno koju je tačno odredbu sud primenio u odnosu na okrivljenog, odnosno koju odredbu nije primenio, te na taj način učinio povredu zakona, imajući u vidu da odredba člana 484. ZKP nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč i obrazloženje konkretno u čemu se ta povreda sastoji, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj, zbog čega je podneti zahtev u ovom delu odbacio.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 485. stav 4. i u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                     Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić