Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA - advokatu Miroslavu Stanojeviću shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Republički javni tužilac u podnetom zahtevu ističe da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj pravnosnažnoj presudi sud pogrešno primenio zakon kada je u stavu I izreke prvostepene presude okrivljenog AA na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP oslobodio od optužbe za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, pogrešno nalazeći da delo za koje je okrivljeni optužen po zakonu nije krivično delo. Ovo sa razloga jer kako pravilnom primenom odredbi člana 5. Zakona o porezu na dohodak građana i člana 41. stav 3. i 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji proizilazi da se radnja izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, kao i poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, a što predstavlja bitno obeležje tog krivičnog dela, moraju posmatrati u okviru vremenskog perioda od jedne fiskalne odnosno kalendarske godine, a ne kalendarskog tromesečja kako to pogrešno smatraju nižestepeni sudovi, te kako se pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava sabiraju u okvirima jedne kalendarske odnosno fiskalne godine, to je shodno tome, po stavu Republičkog javnog tužioca, u radnjama okrivljenog bliže opisanim u stavu I izreke prvostepene presude ostvareno objektivno obeležje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, a to je da iznos obaveze - poreza, čije se plaćanje izbegava, u konkretnom slučaju PDV-a, prelazi iznos od 150.000,00 dinara u jednoj kalendarskoj godini koja predstavlja fiskalnu odnosno poslovnu godinu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, odredbom člana 5. Zakona o porezu na dohodak građana je propisano da se godišnji porez na dohodak građana plaća po rešenju nadležnog poreskog organa na dohodak ostvaren u kalendarskoj godini, u skladu sa tim zakonom.

Odredbom člana 41. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“ broj 80/2002 .... 55/2004) je propisano da se zbirna poreska prijava za porez po odbitku podnosi Poreskoj upravi jednom mesečno, i to u roku od pet dana po isteku meseca, posebno za svaku isplatu izvršenu u prethodnom mesecu, a odredbom stava 5. istog člana je propisano da se pojedinačna poreska prijava za porez po odbitku za svakog poreskog obveznika, odnosno poreskog placa, označena njihovim PIB-om, podnosi Poreskoj upravi jednom godišnje, najkasnije do 31. januara za prethodnu godinu.

Iz citiranih zakonskih odredbi, na čiju nepravilnu primenu od strane nižestepenih sudova ukazuje Republički javni tužilac, proizilazi da se ove odredbe ne odnose na porez na dodatu vrednost čije izbegavanje obračunavanja i plaćanja od strane okrivljenog je predmet ovog krivičnog postupka, već da se iste odnose na porez na dohodak građana (odredba člana 5. Zakona o porezu na dohodak građana), odnosno na porez po odbitku (odredbe člana 41. stav 3. i 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji).

Imajući u vidu napred navedeno, te da su odredbama člana 48. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisani poreski periodi za koje se obračunava porez na dodatu vrednost (PDV), predaje poreska prijava i plaća PDV i da oni mogu iznositi ili kalendarski mesec ili kalendarsko tromesečje u zavisnosti od visine ukupnog prometa koji je poreski obveznik ostvario u prethodnih 12 meseci, dakle imajući u vidu da se u konkretnom slučaju poreske obaveze čije se plaćanje izbegava ne posmatraju u okviru vremenskog perioda od jedne fiskalne odnosno kalendarske godine (kako to pogrešno smatra Republički javni tužilac), već u okviru kalendarskog tromesečja, a kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, to se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ističe da su na činjenično stanje utvrđeno u pobijanoj pravnosnažnoj odluci nepravilno primenjene odredbe člana 5. Zakona o porezu na dohodak građana i člana 41. stav 5. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Pored toga, neosnovani su i navodi Republičkog javnog tužioca da je sud pogrešno primenio odredbe člana 423. tačka 1) ZKP u vezi člana 229. stav 1. KZ. Ovo sa razloga jer kako je u konkretnom slučaju iznos poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, odnosno neobračunatog, neprijavljenog i neplaćenog PDV-a u svakom pojedinačnom poreskom periodu - kalendarsko tromesečje manji od 150.000,00 dinara, pri čemu se ne mogu sabirati pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava iz različitih poreskih perioda, odnosno u dva kalendarska tromesečja, to su nižestepeni sudovi pravilno našli da se u radnjama okrivljenog AA bliže opisanim u stavu I izreke prvostepene presude, a koje radnje se tiču obračuna i prijave PDV-a u vezi sa kupoprodajnim ugovorima koje je okrivljeni zaključio sa BB, VV i GG, ne stiču zakonska obeležja bića krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, pa su pravilno okrivljenog u tom delu na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP oslobodili od optužbe za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, jer delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo.

Osim toga, za napomenuti je da se presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 196/2016 od 14.04.2016. godine, na koju je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao Republički javni tužilac, a u kojoj je zauzet pravni stav da se radnja izvršenja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, kao i poreske obaveze čije se plaćanje izbegava, što je zakonsko obeležje tog krivičnog dela, moraju posmatrati u okviru vremenskog perioda od jedne kalendarske odnosno fiskalne godine, odnosi na situaciju neobračunavanja i neplaćanja poreza na dohodak građana, a ne na situaciju neobračunavanja, neprijavljivanja i neplaćanja poreza na dodatu vrednost (PDV), a što je ovde upravo slučaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                                     Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić