Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Branislav Ćirić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo, ili da iste ukine i spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i na sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio je spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati i to na neoverenoj fotokopiji javne isprave – lekarskog uverenja Opšte bolnice „Stefan Viskoki“, jer neoverena fotokopija pisane isprave nema karakter javne isprave, niti isprave. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da se u smislu odredbi člana 405. stav 4. ZKP, neoverena fotokopija isprave može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku samo ukoliko stranke u postupku nisu osporavale njenu verodostojnost, a kako su okrivljeni i branilac na glavnom pretresu osporavali verodostojnost predmetnog lekarskog uverenja, da je sam okrivljeni izjavio da mu navedena fotokopija ne liči na original i da javni tužilac nije predlagao da se izvede dokaz veštačenjem spornog uverenja, to se isto nije moglo koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. Pored toga, branilac u zahtevu navodi i to da se postavlja pitanje na osnovu kojih dokaza je sud utvrdio ispravnost predmetne isprave, odnosno na koji način je ista preinačena, jer tu činjenicu nije konstatovalo nijedno stručno lice, već je to učinio prvostepeni sud neposrednim opažanjem uz podršku svedoka BB, zaposlene na mestu ... u Gradskoj upravi, koja je u svom iskazu izjavila da ne može da tvrdi da je to uverenje identično originalu, pri čemu se, prema navodima zahteva, tumačenje ispravnosti nekog dokumenta može vršiti samo od strane Nacionalnog centra za kriminalističku forenziku, ili sudskog veštaka grafološke i grafoskopske struke.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenio je kao neosnovane.

Prema odredbi člana 139. stav 1. ZKP, ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

Odredbom člana 405. stav 4. ZKP propisano je da se isprave koje se koriste kao dokaz, ukoliko je to moguće, podnose u originalu.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da u situaciji kada nije moguće pribaviti ispravu u originalu, što je u konkretnom slučaju u pitanju, nije isključena mogućnost upotrebe fotokopije isprave, pri čemu je pitanje da li fotokopija isprave predstavlja nezakonit dokaz faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji sumnja u njenu verodostojnost, a samim tim da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz neke činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

U konkretnom slučaju, navedena fotokopija, po oceni ovoga suda, ne predstavlja dokaz na kome se presuda ne može zasnivati, jer nije postojala sumnja u njenu verodostojnost, zbog čega je ista podobna da služi kao dokaz u predmetnom krivičnom postupku. Nižestepeni sudovi su navedenu fotokopiju lekarskog uverenja prihvatili kao verodostojnu, jer je u pitanju dokument sačinjen od strane službenika državnog organa, skeniranjem originalne isprave – lekarskog uverenja koje je priložio sam okrivljeni, koju ispravu u originalu nije bilo moguće pribaviti, pri čemu su okrivljeni i njegov branilac na glavnom pretresu odustali od predloga da se izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka grafologa, nakon čega je sud u dokaznom postupku izvršio uvid u fotokopiju predmetnog lekarskog uverenja, na šta, okrivljeni i njegov branilac, a nasuprot navodima iz zahteva, nisu imali primedbi.

Stoga se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                    Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić