Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa prvnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, takstativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge iz kojih ovlašćeno lice (član 483. ZKP) može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac okrivljenih u zahtevu ne opredeljuje konkretno ni jednu povredu zakona, koja u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, već navodi da drugostepeni sud nije dao jasne i razumljive razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a u vezi ocene iskaza svedoka GG, DD i ĐĐ, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, branilac okrivljenih u jednom delu svog zahteva iako formalno ne ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navodi da u toku postupka, nije dokazan „cilj mučenja“, iz kog razloga se ne može govoriti o krivičnom delu iz člana 127. stav 3. u vezi stava 2. već samo o krivičnom delu iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a za koje je zaprećena kazna zatvora od 3 meseca do 3 godine, te da bi u tom slučaju, a obzirom da je delo izvršeno 06.06.2007. godine protekom vremena od 6 godina od izvršenja krivičnog dela, odnosno 06.06.2013. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Međutim, obrazlažući napred navedeno branilac okrivljenih zapravo ukazuje na pogrešnu ocenu od strane suda činjenica od kojih zavisi odluka u ovoj krivičnopravnoj stvari, jer osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, ceneći izvedene dokaze tokom postupka, iznoseći svoje činjenične zaključke, navodeći da nijednim izvedenim dokaznom nije utvrđeno da su okrivljeni izvršili krivično delo za koje su oglašeni krivim, već krivično delo iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. KZ, ceneći pri tome iskaze saslušanih svedoka, oštećenog, te materijalne dokaze ..., a koje činjenice su drugačije od onih utvrđenih u pobijanim presudama, čime ukazuje na povredu odredaba člana 440. ZKP.

Međutim, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i pogrešno i nepotupno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar - savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Irina Ristić,s.r.                                                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić