Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 305/23 od 18.04.2023. godine, odbijene su, kao neosnovane, žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, žalbe okrivljenog Vukosava Gluščevića i njegovog branioca advokata Nikole Jolovića, žalba branioca okrivljenog Vasilija Dragaša i okrivljenog Dejana Spajića i njegovog branioca, advokata Dalibora Katančevića, žalba branioca okrivljenog Veroljuba Tomaševića, advokata Milana Drobnjakovića i žalba branioca okrivljene Bojane Bojović, advokata Danila Šarića, a presuda Višeg suda u Beogradu 13K.br.642/21 od 24.11.2022. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

-branilac okrivljenog Vukosava Gluščevića, advokat Nikola Jolović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da drugostepenu presudu preinači u delu koji se odnosi na okrivljenog Vukosava Gluščevića tako da ga oslobodi od optužbe;

-branilac okrivljenog Veroljuba Tomaševića, advokat Milan Drobnjaković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine, te spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje i

- branilac okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, advokat Dalibor Katanačević, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) ZKP i člana 439. tačka 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji tako da drugostepenu presudu ukine i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama izjavljenim na prvostepenu presudu u potpuno izmenjenom sastavu veća, kao i da u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je nakon ocene navoda u zahtevima našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vukosava Gluščevića, advokata Nikole Jolovića u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, advokata Dalibora Katanačevića u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) ZKP su neosnovani, dok su u preostalim delovima, a zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Veroljuba Tomaševića, advokata Milana Drobnjakovića u celosti, nedozvoljeni.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Vukosava Gluščevića, advokat Nikola Jolović ukazuje da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što je tužilac kao radnju izvršenja krivičnog dela koja je ovom okrivljenom stavljena na teret najpre opredelio što je kritičnom prilikom upravljajući vozilom marke Volkswagen Polo koje se prethodno kretalo kao pratnja vozila marke Volvo XC90, stao pored zaustavljenog vozila Volvo XC90 nakon čega se kao suvozač u navedenom vozilu uputio ka Beogradu, ali kako iste tvrdnje tužilac nije mogao da dokaže i sud nije mogao da utvrdi kretanje ovog okrivljenog zaključio je da se kretanje okrivljenog ne može smatrati pratnjom vozila, da bi nakon toga prvostepeni sud u izreci intervenisao i prilikom opisa radnje krivičnog dela izostavio navod da se okrivljeni kretao kao pratnja vozila Volvo XC90 i dopisao „u cilju daljeg prenosa opojne droge“, čime je po navodima branioca prekoračena optužnica i učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, dok je u stavu 2. istog člana propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje, a samim tim veće kriminalne delatnosti okrivljenog na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom Vukosavu Gluščeviću optužnicom stavljeno na teret da je u saizvršilaštvu sa ostalim okrivljenima “...neovlašćeno radi prodaje prenosili supstancu proglašenu za opojnu drogu..“ i u tom cilju preduzimao radnje upravljanja vozilom koje se kretalo kao pratnja putničkom vozilu u kome se nalazila opojna droga, pa izmenom u izreci presude te dodavanjem reči „u cilju daljeg prenosa opojne droge“ što je bio i opšti cilj preduzetih radnji i izbacivanjem navoda da se kretao kao pratnja vozila Volvo XC 90 sud je jezički modifikovao optužni akt u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem ne pogoršavajući na taj način položaj okrivljenog ni u pogledu pravne ocene dela ni u pogledu krivične sankcije, te ovakvim postupanjem nije učinjeno prekoračenje optužnog akta kako se to neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi.

Branilac okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, advokat Dalibor Katanačević u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijanim presudama učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) ZKP, na taj način što je žalba javnog tužioca na prvobitnu prvostepenu presudu bila usmerena samo na odluku o krivičnoj sankciji, te činjenično stanje i presuda nisu osporavani u odnosu na okrivljenog Dejana Spajića. Međutim, ista je ukinuta usvajanjem žalbe odbrane, a sud je u ponovnom postupku izmenio činjenično stanje i učinio povredu zabrane preinačenja na štetu okrivljenog (član 453. ZKP), pri čemu radnje koje su sada obuhvaćene optužnicom i izrekom presude kojom su okrivljeni oglašeni krivim sadrže potpuno nove radnje koje nisu obuhvaćene optužnicom i izrekom prvobitne prvostepene presude, na koji način je i prekoračena optužba.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, advokata Dalibora Katanačevića, sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 453. ZKP, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Iz citirane zakonske odredbe, po nalaženju Vrhovnog suda jasno proizilazi da se presuda ne sme izmeniti na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije ukoliko je žalba izjavljena u korist okrivljenog.

Protiv prethodne prvostepene presude Višeg suda u Beogradu 16K. br. 249/19 od 05.03.2021. godine žalbu je između ostalog podneo i Viši javni tužilac u Beogradu zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, pri čemu tužilac u žalbi osporava činjenično stanje u odnosu na sve okrivljene uključujući i Dejana Spajića (strana 896/192 žalbe javnog tužioca), što govori u prilog činjenice da je i na štetu okrivljenog Dejana Spajića bila podneta žalba te je tužilac bio ovlašćen da nakon ukidanja prvostepene presude u novom postupku raspolaže optužnim aktom i u skladu s tim i precizira optužni akt, pa su suprotni navodi iz zahteva da se učinjena povreda postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u ponovnom postupku javni tužilac na glavnom pretresu održanom 09.11.2022. godine precizirao optužni akt te dodao reči „a koje vozilo se kretalo kao tzv. „čistač“ radi obezbeđenja sigurnog prenošenja opojne droge“ umesto reči „koje se vozilo prethodno takođe kretalo kao pratnja vozila“, što suštinski predstavlja pojašnjenje radnje koju su okrivljeni Dejan Spajić i Vasilije Dragaš preduzimali, u okviru radnje „praćenja vozila“.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje, a samim tim veće kriminalne delatnosti okrivljenog na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije, a što ovde nije slučaj. Imajući u vidu da između preciziranog optužnog akta i presude postoji podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, po nalaženju ovog suda neosnovani su navodi da je učinjena povreda postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP. Osim toga, ocenjuje se kao neosnovano i ukazivanje branioca da je navedena povreda učinjena i time što se sud koristio komunikacijom okrivljene Bojane Bojović obavljenom dva dana pre kritičnog događaja sa brojem za koje je utvrđeno da je korisnik Vasilije Dragaš, pošto citirana radnja ne predstavlja sastavni deo izreke optužnog akta.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, numerički označava da su pobijanim presudama učinjene i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, a koje predstavljaju zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja istaknutih povreda branilac navodi da u pobijanim presudama sud nije obrazložio postojanje i ispunjenost objektivnih i subjektivnih uslova saizvršilaštva, niti je utvrdio postojanje bilo kakvog prethodnog dogovora, te kako sud u obrazloženju presude ne daje nikakve razloge za institut saizvršilaštva, već samo koristi gramatički oblik množine za sve radnje koje čine obeležje krivičnog dela, branilac suštinski ukazuje da presuda nema razloga o ovim odlučnim činjenicama, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osim toga branilac okrivljenih Dejana Spajića i Vasilija Dragaša, advokat Dalibor Katančević, u zahtevu navodi da je prilikom odluke o krivičnoj sankciji povređen zakon na štetu okrivljenih pogrešnom primenom odredbe člana 54. Krivičnog zakona jer sud nije cenio individualno krivicu svakog od okrivljenih, na koji način faktički ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Branilac okrivljenog Vukosava Gluščevića u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da iz izreke pravnosnažne presude proizlazi da se opis direktnog umišljaja odnosi na okrivljene koji su se kretali iz pravca Ljiga ka Beogradu, te kako sud za okrivljenog Vukosava Gluščevića nije mogao utvrditi kretanje, proizilazi da se ovaj subjektivni deo na njega i ne odnosi, što dovodi u pitanje postojanje i samog krivičnog dela, na koji način branilac suštinski ukazuje da je izreka presude nerazumljiva (član 438. stav 1. tačka 11) ZKP).

Branilac okrivljenog Veroljuba Tomaševića, advokat Milan Drobnjaković je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, kao i člana 3. stav 1. ZKP, jer je odbrana okrivljenog cenjena na njegovu štetu te povređena pretpostavka nevinosti. Branilac navodi da su učinjene i povrede zakona iz člana 15. stav 2. i 3. ZKP kojim je propisano da je teret dokazivanja otpužbe na tužiocu i da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, pri čemu je sud odbio da se odredi veštačenje ispravnosti vozila marke Volvo XC90 kako bi se utvrdilo da li je vozilo bilo neispravo ili ne, kao i povreda zakona iz člana 16. stav 4. ZKP, shodno kom je sud bio dužan da nepristrasno ceni izvedene dokaze i na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenog, a takođe i povreda člana 16. stav 5. ZKP, jer je sud sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, trebalo da reši u korist okrivljenog. Pored toga branilac u podnetom zahtevu analizira iskaze svedoka AA i BB, vrši uporednu analizu tih iskaza, poredi ih i ukazuje na propust suda jer ih nije doveo u vezu sa iskazom okrivljenog u kome je pojasnio zašto se kritičnom prilikom zaustavio i otvarao i zatvarao gepek vozila, a takođe je ukazao i na činjenicu da DNK okrivljenog Veroljuba Tomaševića nije pronađen na torbama i paketima, na koji način branilac osporava utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 3. stav 1. ZKP, člana 15. st. 2. i 3. ZKP, člana 16. st. 4. i 5. ZKP, član 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tač. 2) i 3) ZKP, člana 440. ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni sud zahteve branilaca okrivljenih u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                         Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić