Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž1 186/17 od 27.04.2018. godine, povodom žalbe okrivljenog AA i branioca okrivljenog preinačena je presuda Osnovnog suda u Kraljevu K br. 540/2016 od 09.10.2017. godine, pa je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela utaja iz člana 207. stav 3. u vezi stava 1.KZ za koju mu je izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine koja se neće izvršiti pod uslovom da u roku od dve godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni istu ne plati u određenom roku sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih, a neplaćenih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Istom presudom okrivljeni AA obavezan je da plati pored troškova krivičnog postupka određenih u prvostepenoj presudi i troškove postupka nastale pred drugostepenim sudom oštećenom BB u iznosu od 36.000,00 dinara u roku od 30 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su u preostalom delu žalba okrivljenog i njegovog branioca odbijene kao neosnovane.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Slaviša Vojinović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti, na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu navodi da je okrivljeni oglašen krivim i osuđen za radnje koje ne predstavljaju radnje izvršenja krivičnog dela utaja iz člana 207. stav 3. u vezi stava 1. KZ, jer izreka preinačene presude nema jasno određeno vreme navodnog izvršenja krivičnog dela, jer se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom odnosu, jer nema prisvajanja pokretnih stvari od strane okrivljenog – prisvajanje postoji kada se izvršilac prema pokretnoj stvari ponaša kao vlasnik u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, i na strani okrivljenog ne postoji namera za ostvarivanje bilo kakve protivpravne koristi za sebe ili dugoga, a izostao je i kvalifikatorni osnov, s obzirom da je iznos koji može biti predmet optužbe daleko ispod 450.000,00 dinara, a postojanje parničnih postupaka upravo upućuje da je ukupan odnos između okrivljenog i oštećenog građansko-pravni, a ne krivično-pravni.

Odredbom člana 207. stav 1. KZ propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvoji tuđu pokretnu stvar koja mu je povrena, kazniće se zatvorom do dve godine i novčanom kaznom, a stavom 3. istog člana propisano je da ako vrednost utajenih stvari prelazi iznos od 450.000,00 dinara učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Iz izreke drugostepene presude kojom je okrivljeni AA oglašen krivim proizilazi da je okrivljeni u periodu od 18. februara do 25. marta 2010. godine, sposoban da shvati značaj svoga dela, upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvojio tuđe pokretne stvari koje su mu poverene, a vrednost utajenih stvari prelazi iznos od 450.000,00 dinra, tako što je koristeći situaciju da mu je kao zakupcu poslovnog prostora – restorana bio poveren u zakup navedeni restoran sa kompletnim inventarom i opremom za rad restorana, a čiji je vlasnik oštećeni BB nakon što mu je dat otkaz ugovora o zakupu pri napuštanju tog restorana prisvojio sav inventar i opremu iz restorana koju su činili predmeti bliže navedeni u izreci te presude, čija je ukupna vrednost 501.900,00 dinara, a koje stvari je izneo iz restorana i bio je svestan da je ovo njegovo delo zabranjeno.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izreka drugosepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda povodom žalbe okrivljenog i njegovog branioca sadrži sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela utaje iz člana 207. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kako u pogledu vremena izvršenja tako i u pogledu namere okrivljenog da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvajanjem tuđih pokretnih stvari koje su mu poverene, u pogledu vrednosti stvari u iznosu od 501.900,00 dinara, koje je izneo iz restorana, kao i svesti da je ovo njegovo delo zabranjeno, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni kao neosnovani.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                           Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić