Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.289/14 od 12.06.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog V.Đ., advokat D.R. i advokat I.M., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi stava 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine prvostepenu i drugostepenu presudu, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da navedene presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog V.Đ., Republičkom javnom tužiocu, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog V.Đ., da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, time što se pravnosnažna presuda zasniva na iskazima svedoka R.R. i B.M., koji se nisu mogli koristiti kao dokazi, jer su oni u svojstvu policijskih službenika prikupljali obaveštenja, a naročito što je svedok R.R., dobrim delom svog iskaza svedočio i na okolnosti kritičnog događaja.

Ovo stoga, jer su svedoci R.R. i B.M., saslušani u svojstvu svedoka samo na okolnosti u pogledu procesnih uslova i načina saslušanja okrivljenog V.Đ. u predkrivičnom postupku i sačinjavanja zapisnika u vezi sa preduzimanjem navedene radnje, a ne na okolnosti koje se tiču iznete odbrane okrivljenog ili izvršenja predmetnog krivičnog dela, pa sledstveno tome iskazi ovih svedoka nisu dokazi na kojima se presuda po odredbama ZKP ne bi mogla zasnivati, zbog čega je zahtev branilaca okrivljenog u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, ocenjen kao neosnovan.

Branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da je nižestepenom presudom na štetu okrivljenog V.Đ., povređen Zakon time što je u konkretnom slučaju primenjen Zakon koji je važio u vreme presuđenja, iako je Zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i to odredba člana 206. stav 4. KZ („Sl. glasnik RS“, broj 85/2005, 88/2005...111/2009), blaži za učinioca, a ovo posebno što je tom odredbom bilo propisano da „ako vrednost oduzetih stvari iz stava 1. tog člana ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, učnilac će se kazniti zatvorom do tri godine“. Kako je u konkretnom slučaju u izreci presude navedeno da je od oštećenog oduzet novac u iznosu od 5.200,00 dinara što je manje od 15.000,00 dinara, koji iznos je bio propisan Zakonom u vreme izvršenja krivičnog dela, a nijednim dokazom nije utvrđeno postojanje umišljaja kod okrivljenog da pribavi imovinsku korist koja prelazi navedeni iznos, to bi se, prema navodima zahteva u radnjama okrivljenog sticala zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 4. u vezi stava 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi branilaca okrivljenog kojima se pravnosnažna presuda suštinski pobija zbog povrede Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, koja predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj pravni lek, neosnovani.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su navodi zahteva da je zakon koji je važio u vreme presuđenja stroži u odnosu na zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, imajući u vidu da iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni V.Đ. i oglašen krivim pravnosnažnom presudom, pa kako je odredba člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“ broj 85 od 06.10.2005. godine.... 72/2009), koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela, za krivično delo razbojništvo propisivala ista zakonska obeležja i istu kaznu kao i odredba člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, broj 121 od 24.12.2012. godine), koja je važila u vreme presuđenja, to je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno primenio zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela u skladu sa odredbom člana 5. stav 1. KZ. Stoga se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog ističe da su nižestepeni sudovi na štetu okrivljenog primenili zakon koji je važio u vreme presuđenja.

U vezi sa tim, neosnovani su navodi zahteva branilaca okrivljenog da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 4. u vezi stava 1. KZ, sa obrazloženjem da su okrivljeni od oštećenog oduzeli novac u iznosu od 5.200,00 dinara, što ne prelazi cenzus od 15.000,00 dinara, propisan članom 206. stav 4. KZ, te da umišljaj okrivljenih nije bio usmeren na pribavljanje protivpravne imovinske koristi u iznosu većem od 15.000,00 dinara.

Ovo stoga, jer da bi postojalo krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 4. u vezi stava 1. KZ, potrebno je da su ispunjena dva kumulativna uslova i to da vrednost oduzetih stvari iz stava 1. tog člana ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara i da je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist. Kako je u izreci prvostepene presude navedeno da je okrivljeni V.Đ., „pošto mu je oštećeni rekao da ima novac u iznosu od 5.000,00 dinara, nezadovoljan visinom novca, bacio jedno ćebe na glavu oštećenog i sa istim pokušavao da ga uguši, tražeći svo vreme još novca“, to iz citiranih navoda izreke prvostepene presude, po nalaženju ovoga suda, proizlazi kako su to pravilno utvrdili nižestepeni sudovi da okrivljeni V.Đ. nije išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, te da samim tim u njegovim radnjama nema zakonskih obeležja krivičnog dela iz člana 206. stav 4. u vezi stava 1. KZ, pa se suprotni navodi zahteva branilaca okrivljenog ocenjuju neosnovanim.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog dalje ističu da je okrivljeni V.Đ. pravnosnažnom presudom oglašen krivim da je krivično delo izvršio u saizvršilaštvu, a da pri tom nije označena zakonska odredba kojom se postupanje u saizvršilaštvu propisuje, kojim navodima se po oceni ovog suda ukazuje da je izreka prvostepene presude nerazumljiva što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, koja nije dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Pored toga, branioci okrivljenog u zahtevu navode da oblik dela u saizvršilaštvu nije označen u razlozima prvostepene presude, čime se po oceni ovoga suda ističe da presuda nema razloge o odlučnoj činjenici kao i da je drugostepeni sud povredio zakon time što je odbio žalbu branioca okrivljenog a da nije po službenoj dužnosti ispitao prvostepenu presudu i dao razloge na osnovu člana 451. stav 2. tač.1. i 2. ZKP, kojim navodima se, po nalaženju ovog suda ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, što takođe nije razlog propisan članom 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Branioci okrivljenog istovremeno pobijaju pravnosnažnu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navodima da su predlozi Tužilaštva u optužnici u pogledu izvođenja pisanih dokaza bili samo vršenje uvida u izvod iz KE za okrivljene, dok je izostao predlog za izvođenje dokaza uvidom u druge pisane dokaze, kao i da u odnosu na okrivljenog V.Đ., ne stoji nijedan dokaz da je on izvršilac krivičnog dela, što takođe nije razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                             Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                           Janko Lazarević,s.r.