Istom presudom, okrivljeni su obavezani da na ime troškova krivičnog postupka plate sudu iznose od po 5.832,00 dinara, te da na ime paušala plate iznose od po 10.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Višeg suda u Leskovcu 3Kž br.181/16 od 13.05.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog M.J. – advokata S.K. i branioca okrivljenih D.M.1 i D.M.2 – advokata Z.V., a presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K br.574/2014 od 25.01.2016. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih D.M.1 i D.M.2 – advokat Z.V., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7, 8) i 9) i 438. stav 2. tačka 1) ZKP, te zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i povrede člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pobijane presude, a predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je osnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, u odnosu na okrivljenog D.M.1, dok je isti zahtev neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Naime, osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih ukazuje da je pobijanom presudom prekoračena optužba, tako što je okrivljeni D.M.1 oglašen krivim za povredu unutrašnje strane desnog kolena M.J., koja povreda se u optužnom predlogu stavlja na teret okrivljenom D.M.2.

Iz spisa predmeta utvrđuje se da je optužnim predlogom Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu Kt br.1145/2014 od 31.10.2014. godine okrivljenima D.M.2 i D.M.1 stavljeno na teret izvršenje po jednog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ koja su, prema dispozitivu optužnog akta, učinili tako što je kritičnom prilikom okrivljeni D.M.2 više puta nogama na kojima je nosio cipele sa tvrdim đonom udario oštećenog M.J. u predelu nogu i međunožja, usled čega je oštećeni zadobio lake telesne povrede u vidu nagnječenja mošnica sa pratećim otokom i crvenilom kože i nagnječenja unutrašnje strane desnog kolena sa pratećim otokom i crvenilom kože, dok je okrivljeni D.M.1 oštećenog udario stolicom sa metalnim nogarama u predelu leđa, usled čega je isti zadobio laku telesnu povredu u vidu nagnječenja desne slabinske regije trupa sa krvnim podlivom i otokom dimenzija 8 h 2cm.

Prema izreci prvostepene presude, kritičnom prilikom okrivljeni D.M.2 zadao je oštećenom jedan udarac nogom na kojoj je nosio cipelu sa tvrdim đonom u predelu mošnica i naneo mu laku telesnu povredu u vidu otoka i crvenila mošnica, dok mu je okrivljeni D.M.1 zadao jedan udarac stolicom sa metalnim nogarama u predelu desnog kolena i naneo mu laku telesnu povredu u vidu otoka i crvenila unutrašnjeg dela desnog kolena.

Postupajući na ovaj način – oglašavajući okrivljenog D.M.1 krivim za nanošenje lake telesne povrede oštećenom u vidu otoka i crvenila unutrašnjeg dela desnog kolena, koja povreda je optužnim predlogom stavljena na teret okrivljenom D.M.2, Osnovni sud u Leskovcu prekoračio je optužbu i učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a što se osnovano ističe u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti okrivljenog.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih kao osnovan u delu u kojem se odnosi na navedenu povredu zakona, u odnosu na okrivljenog D.M.1, i u ovom delu pravnosnažnu presudu ukinuo i predmet vratio Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno suđenje, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP.

U ponovnom postupku navedeni sud će otkloniti bitnu povredu odredaba krivičnog postupka na koje mu je ukazano ovom presudom, nakon čega će biti u mogućnosti da donese pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovom delu.

U odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan, iz sledećih razloga:

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je optužnim predlogom okrivljenom D.M.2 stavljeno na teret da je više puta nogama na kojima je nosio cipele sa tvrdim đonom udario oštećenog M.J. u predelu nogu i međunožja, na koji način je oštećeni zadobio lake telesne povrede, te da je prvostepeni sud okrivljenog oglasio krivim zbog zadavanja oštećenom samo jednog udarca nogom, cipelom sa tvrdim đonom, nanoseći mu na taj način laku telesnu povredu u vidu otoka i crvenila mošnica, na koji način prema stavu branioca prvostepeni sud nije odlučio o ostalim navodnim udarcima nogom, te učinio navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka jer nije potpuno rešio predmet optužbe.

Izložene navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, obzirom da se prvostepeni sud u ovom delu kretao u granicama podnetog optužnog predloga.

Naime, prvostepeni sud je, po oceni ovoga suda, u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, izvršio minimalnu činjeničnu izmenu u odnosu na optužni predlog i to u korist okrivljenog D.M.2, tako što je utvrdio da je oštećenom naneo samo jedan udarac nogom, a ne više, kako mu je to stavljeno na teret optužnim aktom, a iz kojih razloga se u konkretnom slučaju ne može govoriti o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Bitna povreda iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud nije uopšte doneo odluku o nekoj tački optužbe. Ova povreda ne postoji ukoliko sud nađe da je neko lice umesto više udaraca oštećenom zadao samo jedan udarac, imajući u vidu da je sud ovlašćen da menja opis dela iz optužnice, odnosno optužnog predloga, ukoliko ostaje u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela, kao u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u ovom delu odbijen je kao neosnovan.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da se pobijana presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati - na lekarskom uverenju za oštećenog M.J. koji je izdat u Domu zdravlja Vlasotince dana 08.07.2014. godine, bez registarskog broja, a usled čega je, prema mišljenju odbrane reč o „lažnom lekarskom uverenju“.

Izloženi navodi zahteva ocenjeni su neosnovanim, obzirom da iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud dopisom od 07.12.2015. godine zatražio izveštaj od Doma zdravlja Vlasotince, nakon čega je sporni izveštaj od strane postupajućeg lekara dostavljen u prepisu, iz kog proizilazi da je navedeno uverenje zavedeno u protokol lekarskih uverenja pod brojem 261. Pored toga, istu povredu zakona branilac okrivljenih isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa kako je Viši sud u Leskovcu, kao drugostepeni, u presudi 3Kž br.181/16 od 13.05.2016. godine na strani 4 stav 4 obrazloženja izneo jasne razloge zbog čega se ispravnost i validnost navedenog lekarskog uverenja ne dovodi u sumnju, koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge i upućuje shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

U preostalom delu, Vrhovni kasacioni sud ocenio je da je podneti zahtev nedozvoljen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U preostalom delu branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, međutim s tim u vezi navodi da ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud, prilikom donošenja odluke, nisu imali u vidu iskaze saslušanih svedoka K.S., D.Z., Z.M., Z.A. i P.M., koji tvrde da je okrivljeni D.M.2 kritičnom prilikom na nogama imao plastične mekane papuče a ne cipele sa tvrdim đonom, te da mekane letnje papuče ne mogu predstavljati sredstvo podobno za nanošenje teške telesne povrede, a zbog čega bi se u konkretnom slučaju eventualno moglo raditi o krivičnom delu laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, te iz kojih razloga u konkretnom slučaju prema stavu branioca nije postojala optužba ovlašćenog tužioca.

Iz izloženih navoda, dakle, proizilazi da se nižestepene presude suštinski pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, obzirom da navedene povrede zakona branilac okrivljenih obrazlaže sopstvenim činjeničnim zaključcima, a što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog kojeg je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Takođe, zahtevom se ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP isticanjem da su okrivljeni D.M.2 i D.M.1 kritičnom prilikom postupali u nužnoj odbrani, a što isključuje postojanje krivičnog dela shodno članu 19. stav 1. KZ. Međutim, kako branilac okrivljenog i ovu povredu krivičnog zakona obrazlaže sopstvenim činjeničnim zaključcima, odnosno polemiše sa činjeničnim zaključcima iznetim u pravnosnažnoj presudi, odnosno izloženim navodima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, to je i u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ocenjen nedozvoljenim.

Najzad, zahtevom se ukazuje i na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP isticanjem da je prvostepeni sud okrivljenima D.M.2 i D.M.1 odmerio „prestroge“ kazne i da nije cenio silinu napada od strane oštećenog prema okrivljenima, te dakle izloženim navodima suštinski osporava činjenice koje su od uticaja na odluku o visini krivične sankcije, odnosno ukazuje na razloge zbog kojih shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima i njihovim braniocima.

Imajući u vidu da su u preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti samo formalno označene povrede zakona zbog kojih je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima i braniocima (bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, povrede zakona iz člana 439. tačka 1. i 2. ZKP i povreda odredaba člana 441. stav 4. ZKP), ali da se izloženim navodima u ovom delu suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, uz isticanje sopstvenih činjeničnih zaključaka branioca okrivljenih, te se dakle ukazuje na razloge zbog kojih shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP podnošenje ovog vanrednog pravnog leka nije dozvoljeno okrivljenima i njihovim braniocima, to je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP.

Sa svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP u ukidajućem delu, na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP u delu u kojem zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica , s.r.                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.