Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Avram Antonijević, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači u celini pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu u skladu sa članom 488. stav 1. KZ te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Prema navodima zahteva, u radnjama okrivljenog ne stiču se zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a. stav 1. KZ, jer u izreci presude prvostepenog suda nije navedeno da je ponašanje okrivljenog imalo za cilj ili predstavljalo povredu dostojanstva oštećene u sferi njenog polnog života, a što je zakonsko obeležje ovog krivičnog dela koje je u izreci nužno navesti.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ čini onaj ko polno uznemirava drugo lice. Prema stavu 3. istog člana, polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, radnju izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a. KZ predstavlja bilo koja radnja usmerena na povredu dostojanstva žrtve u sferi polnog života, bilo da je došlo do povrede dostojanstva žrtve u sferi polnog života ili da do takve povrede nije došlo, ali da je radnja izvršenja preduzeta u cilju da do takve povrede dođe. Pri tome, da bi delo bilo svršeno nije dovoljno samo da se preduzme ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu polnog morala žrtve, već je potrebno da se zbog takvog ponašanja kod žrtve javi strah ili da zbog takvog ponašanja učinioca socijalno okruženje žrtve postane neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo.

U izreci pobijane prvostepene presude navedeno je da je okrivljeni AA u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, polno uznemiravao drugo lice tako što je u dva navrata u porodičnoj kući VV, dok je isti bio na poslu, njegovu verenicu - oštećenu BB „grlio, ljubio po vratu, nakon čega je pokušao da istu poljubi u usta ali ga je oštećena odgurnula od sebe da bi u jednom momentu, dok su se kretali prema ulaznim vratima, sa leđa istu stegao rukama, da bi nekoliko dana nakon navedenog događaja sam ušao u njenu spavaću sobu, u kojoj je oštećena sedela za kompjuterom i učila, istoj prišao sa leđa, i dok se nalazila u sedećem položaju, poluokrenuta ka njemu, počeo da je grli, a zatim pokušao da je poljubi, iz kog razloga mu je oštećena zapretila da prestane sa takvim ponašanjem jer će u suprotnom sve reći svom vereniku, na šta joj je on odgovorio „Zašto si takva?“, a zatim izašao napolje, a što je kod oštećene izazvalo strah, neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje“.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a. stav 1. KZ, i to kako u pogledu objektivnih obeležja odnosno radnji polnog uznemiravanja koje je preduzeo okrivljeni, tako i u pogledu subjektivnih obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Pri tom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iako u izreci presude nije formalno navedeno da je ponašanje okrivljenog imalo za cilj ili je predstavljalo povredu dostojanstva oštećene u sferi njenog polnog života, suštinski iz činjeničnog opisa dela jasno proizilazi da radnje koje je okrivljeni preduzeo predstavljaju povredu dostojanstva oštećene u sferi polnog života. Ovo iz razloga što je u izreci opisano neverbalno i fizičko ponašanje okrivljenog koji je, u kući verenika oštećene, a u njegovom odsustvu, između ostalog, oštećenu grlio, ljubio po vratu i pokušavao da je poljubi u usta, što su radnje koje predstavljaju povredu dostojanstva oštećene u sferi polnog života, a koje su, po načinu izvršenja a u kontekstu mesta i vremena, podobne da izazovu strah i uvredljivo okruženje, pa izreka prvostepene presude, po oceni ovog suda, sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a. stav 1. KZ.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Avrama Antonijevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                    Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić