Presudom Višeg suda u Subotici Kž1 109/15 od 29.07.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog J.N. i presuda Osnovnog suda u Senti 2K 18/15 od 16.04.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog J.N., adv. M.K., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Prema navodima zahteva optužni predlog nadležnog javnog tužioca nije sadržao predlog o meri krivične sankcije, pa se po istom nije ni moglo postupiti, čime je učinjena povreda krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, a da je OJT u svojoj završnoj reči „uredio optužni predlog i izneo predlog vrste i mere krivične sankcije i tu opredelio istu“, a sud je prekoračio optužbu jer je prilikom izricanja uslovne osude utvrdio kaznu zatvora u dužem trajanju nego što je to bio predlog javnog tužioca, čime je učinjena povreda iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, odnosno odobrenja nadležnog organa, dakle, ako uopšte nije bilo optužbe ovlašćenog tužioca, ili se u toku postupka pojavila neka od okolnosti koje dovode do njenog gašenja.

Prema odredbi člana 2. tačka 10) ZKP, „optužba“ je definisana kao zajednički naziv za optužnicu, optužni predlog, privatnu tužbu i predlog za izricanje mere bezbednosti, to jest to je opšti naziv za optužni akt ovlašćenog tužioca a čije neizostavno obeležje je navođenje krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo.

Optužba ovlašćenog tužioca podrazumeva činjeničnu osnovicu kojom se određuje ličnost kojoj treba da se sudi i događaj o kome treba da se sudi, a presuda treba da da odgovor na pitanja koja su predmet optužbe – da li postoji krivično delo i da li je delo učinio optuženi, sa svim daljim posledicama koje iz toga proističu.

Shodno navedenom, po nalažnju Vrhovnog kasacionog suda, iako je odredbom člana 500. stav 1. ZKP propisan sadržaj optužnog predloga, koji obuhvata i predlog ne samo vrste već i mere krivične sankcije čije se izricanje traži, nije od značaja za postojanje optužbe ovlašćenog tužioca da optužni predlog sadrži sve elemente iz napred navedene zakonske odredbe, već je neophodno da je taj optužni akt sačinjen shodno odredbi člana 2. tačka 10) ZKP, što je u konkretnoj situaciji slučaj, pa shodno tome to što optužni predlog nije sadržao predlog o meri krivične sankcije ne znači da nema optužbe nadležnog javnog tužioca, kako se neosnovano tvrdi u podnetom zahtevu. Pri tome, iz spisa predmeta je očigledno da je predlog u pogledu krivične sankcije javni tužklac stavio u završnoj reči, dakle, na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom.

Pitanje činjeničnog identiteta presude i optužbe propisano je odredbom člana 420. ZKP i to da presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, kao i da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, dok zakon ne traži identitet u pogledu pravne ocene dela. Kad je reč o subjektivnom identitetu presude i optužbe, on podrazumeva da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo, a pitanje objektivnog identiteta presude i optužbe odnosi se samo da delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Shodno tome, identitet presude i optužbe se odnosi na lice koje je optuženo i delo koje je predmet optužbe, pri čemuj sud nije ni vezan predlogom tužioca u pogledu vrste i mere krivične sankcije čije izricanje je tražio, pa se neosnovano zahtevom branioca navodi da je donošenjem prvostepene presude kao i drugostepenom presudom kojom je potvrđena prvostepena presuda, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                           Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                   Nevenka Važić, s.r.