Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog se u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, poziva na odredbe članova 485. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP koje su opšteg karaktera i propisuju okvirno razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pri čemu navedene odredbe ne opredeljuje navođenjem konkretne povrede zakona u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac ukazuje da su donošenjem pobijanih rešenja povređene odredbe članova 107. stav 4. i 105. tačka 7) Krivičnog zakonika. S tim u vezi branilac ističe da nadležni organ u periodu od dve godine nije preduzeo nijednu radnju radi izvršenja kazne i da je poslednja radnja koja dovodi do prekida zastarelosti izvršenja kazne, preduzeta 19.09.2018. godine, zbog čega je po mišljenju odbrane dana 19.09.2020. godine nastupila relativna zastarelost izvršenja kazne zatvora u trajanju od jedne godine, na koju je okrivljeni AA osuđen presudom Višeg suda u Šapcu K 12/16 od 09.11.2017. godine. Iznetim navodima, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je presudom Višeg suda u Šapcu K 12/16 od 09.11.2017. godine, koja je postala pravnosnažna dana 12.12.2017. godine, okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje. Takođe, iz spisa predmeta proizilazi da je Viši sud u Šapcu, nakon što je dana 19.12.2017. godine navedenu pravnosnažnu presudu dostavio na izvršenje, dopisom od 19.09.2018. godine obavestio nadležnog poverenika za izvršenje alternativnih sankcija i mera da je okrivljeni promenio mesto prebivališta, kako bi se kazna na koju je osuđen izvršila na novoj adresi, kao i da je zatim dopisima upućenim u 5 navrata između 18.10.2018. godine i 04.06.2020. godine, tražio od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija obaveštenje o izvršenju kazne zatvora na koju je okrivljeni osuđen.

Prema odredbi člana 105. tačka 7) Krivičnog zakonika, koji se primenjivao od 01.01.2006 do 30.11.2019. godine (Sl. glasnik RS broj 85/2005...94/2016), izrečena kazna ne može se izvršiti kad protekne dve godine od osude na kaznu zatvora do jedne godine, na novčanu kaznu, na kaznu rada u javnom interesu, ili na kaznu oduzimanja vozačke dozvole.

Članom 107. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da zastarelost izvršenja kazne počinje od dana kad je presuda kojom je kazna izrečena postala pravnosnažna, a ako je uslovna osuda opozvana - od dana kad je odluka o opozivanju postala pravnosnažna, dok je u stavu 4. istoga člana propisano da se zastarelost prekida svakom radnjom nadležnog organa koja se preduzima radi izvršenja kazne, dok prema stavu 5. ove odredbe, svakim prekidom zastarevanje počinje ponovo da teče.

Imajući u vidu citirane odredbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno stanovište su zauzeli nižestepeni sudovi kada su odbili kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog da se utvrdi da je nastupila relativna zastarelost izvršenja kazne zatvora, na koju je okrivljeni osuđen presudom Višeg suda u Šapcu K 12/16 od 09.11.2017. godine, pravnosnažna 12.12.2017. godine.

Naime, zastarelost izvršenja kazne u konkretnom slučaju počela je da teče od dana pravnosnažnosti navedene presude - dana 12.12.2017. godine, od koga dana je Viši sud u Šapcu, kao nadležni organ za izvršenje predmetne kazne zatvora, preduzeo niz radnji i to poslednju 04.06.2020. godine, koje radnje svaka za sebe predstavljaju službene radnje nadležnog organa i imaju pravno dejstvo u smislu prekida zastarelosti, shodno članu 107. stav 4. Krivičnog zakonika, obzirom da su preduzete u cilju izvršenja kazne.

Kako je za nastupanje relativne zastarelosti izvršenja kazne zatvora u trajanju od jedne godine, u smislu člana 105. tačka 7) Krivičnog zakonika, koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, neophodno da u roku od dve godine nije preduzeta nijedna radnja nadležnog organa radi njenog izvršenja, što u konkretnom slučaju nije slučaj, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi članova 105. tačka 7) i 107. stav 4. Krivičnog zakonika, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog, odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić