Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.M., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer je našao da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (člana 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu uz primenu člana 604. ZKP u odnosu na prvostepeno rešenje, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.M. ukazuje da sud prilikom odlučivanja o zahtevu osuđenog da odredi izvršenje kazne zatvora bez napuštanja prostorija u kojima osuđeni stanuje uz primenu mere elektronskog nadzora ili bez njegove primene nije pravilno primenio odredbu člana 45. Krivičnog zakonika, te tako u širem smislu reči učinio povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP.

Odredbom člana 45. stav 5. KZ propisano je da ako je učiniocu krivičnog dela izrečena kazna zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.

Navedenom zakonskom odredbom je predviđeno da sud ima ovlašćenje da učiniocu krivičnog dela kome je izrečena kazna zatvora do jedne godine, odredi da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, a pri tom vodeći računa i o tehničkim mogućnostima izvršenja kazne, kao i o drugim okolnostima od značaja za njeno izvršenje (član 174e. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija „Službeni glasnik RS“ broj 85/05, 72/09 i 31/11).

Nadalje, kako navedena zakonska odredba propisuje da „sud može“ odrediti da će osuđeni izrečenu kaznu zatvora do jedne godine izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, proizilazi da sud prilikom odlučivanja o primeni odredbe člana 45. stav 5. KZ nije u obavezi da je primeni, da je primena ove zakonske odredbe fakultativnog karaktera, to jest sud u svakom konkretnom slučaju ocenjuje činjenice ispunjenosti uslova za primenu odredbe člana 45. stav 5. KZ, pri čemu nema značaja da li su te okolnosti već cenjene prilikom odmeravanja kazne u smislu odredbe člana 54. stav 1. KZ, što se neosnovano ukazuje u zahtevu branioca.

Naime, odredbom člana 3. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 121 od 24.12.2012. godine) izmenjene su odredbe člana 45. stav 5. i 6. KZ, upravo propisivanjem većeg broja okolnosti za koje sud ceni da li su od uticaja na ostvarivanje svrhe kažnjavanja.

U konkretnom slučaju prvostepeni i drugostepeni sud su našli da nisu ispunjeni uslovi za primenu navedene zakonske odredbe i pri tom u pobijanim rešenjima dali jasne i dovoljne razloge, pa stoga na opisan način donošenjem pobijanih rešenja, pravilno je primenjena zakonska odredba člana 45. stav 5. KZ, te tako nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu branioca okrivljenog.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                               Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                         Nevenka Važić,s.r.