Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog V.M., advokat G.D., zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo ili da obe presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća na osnovu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Branilac okrivljenog V.M. u zahtevu ističe da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, jer ne sadrži radnju osnovnog krivičnog dela iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika, pa samim tim ni objektivno obeležje krivičnog dela u pitanju, iako je prvostepeni sud dužan da u smislu odredbe člana 424. stav 1. tačka 1) ZKP, u presudi kojom se okrivljeni oglašava krivim naznači činjenice i okolnosti koja čine obeležja krivičnog dela. U vezi sa tim u zahtevu branilac okrivljenog navodi da se nerazumljivost izreke pravnosnažne presude ogleda u tome što je u istoj najpre označeno da je okrivljeni opšte opasnom radnjom izazavao opasnost za život i telo ljudi, a iz daljih navoda činjeničnog opisa dela, ne proizlazi da je neodređen broj lica bio u opasnosti, već da je opasnost postojala samo u odnosu na jedno individualno određeno lice i to oštećenog M.R.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se iznetim navodima zahteva kojima se ukazuje da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, pobijane presude osporavaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, koja članom 485. stav 4. ZKP, nije propisana kao dozvoljen razlog za podnošenje zahteva od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca čija su prava ograničena pravima okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na ovu povredu zakona ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da se u obrazloženju prvostepene presude ne daju razlozi zbog čega prvostepeni sud nalazi da upravljanje putničkim vozilom od strane okrivljenog predstavlja opšte opasnu radnju kojom je izazvana opasnost za život i telo ljudi, zbog čega pobijana pravnosnažna presuda, prema navodima zahteva, nema razloga o odlučnim činjenicama. Pored toga, branilac u zahtevu ukazuje i na protivrečnost između izreke i razloga presude u pogledu odlučne činjenice koja se tiče načina na koji je došlo do kontakta između vozila kojim je upravljao okrivljeni i sada pokojnog oštećenog. Daljim navodima zahteva se ističe da su razlozi pravnosnažne presude u delu gde se obrazlaže vinost okrivljenog međusobno protivrečni, s obzirom da sud u jednom delu navodi da je okrivljeni morao biti svestan da je njegova radnja opšteopasna, a u drugom delu da je okrivljeni sve vreme bio svestan da svojim radnjama može izazvati opasnost za život i telo ljudi, ali je olako držao da do toga neće doći.

Svi napred navedeni nedostaci u pravnosnažnoj presudi na koje se ukazuje zahtevom branioca okrivljenog predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja takođe nije razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, te je zahtev i u odnosu na ovu povredu zakona ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog kao razlog za podnošenje zahteva ističe povredu zakona iz člana 439. ZKP, navodeći da je u konketnom slučaju pogrešno primenjen zakon, čime se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja je dozvoljen razlog za podnošenje zahteva od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

U vezi sa tim u zahtevu iznosi stav da je za postojanje krivičnog dela iz člana 278. stav 1. KZ, u osnovnom obliku, neophodno da je izazvana opasnost za život individualno neodređenog broja lica, odnosno pojedinog ali individualno neodređenog lica, ili pak individualno određenog ali neograničenog kruga lica, a kako je prema činjeničnom opisu predmetnog krivičnog dela datog u izreci pravnosnažne presude utvrđeno da je okrivljeni preduzimajući radnju manevrisanja motornim putničkim vozilom doveo u opasnost život i telo samo jednog lica – pok. oštećenog M.R. a ne i drugih lica, to se, prema stavu branioca, ne može raditi o krivičnom delu teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi člana 278. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, već, eventualno o nekom drugom krivičnom delu.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog svoj stav da je u konkretnom slučaju na krivično delo koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, zasniva na svom činjeničnom zaključku da je okrivljeni preduzimajući opšte opasnu radnju izazvao opasnost za život i telo samo jednog lica, što je u suprotnosti sa činjeničnim stanjem utvrđenim u pobijanim presudama i činjeničnim opisom predmetnog krivičnog dela iz izreke prvostepene presude, u kome je označeno da su usled opšteopasne radnje okrivljenog – manevrisanja putničkim vozilom bili ugroženi život i telo svih lica koja su se nalazila na prostoru na kome se odigrao predmetni događaj. Stoga branilac iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, suštinski osprava činjenično stanje u pobijanim presudama koje ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                               Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                             Janko Lazarević,s.r.