Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1204/18 od 20.03.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalba branilaca okrivljenih Nemanje Peovića, BB, AA i VV, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljene AA, advokat Radivoje Vukičević, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8), tačka 9) i stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, pobijane presude ukine odnosno preinači i branioca okrivljenog obavesti o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP i

-branilac okrivljenog Nemanje Peovića, advokat Željko Gvojić, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, usvoji zahtev, pobijane presude ukine ili preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioce okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi podneti, te je po oceni navoda i predloga u zahtevima branilaca okrivljenih, našao:

Branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude nisu sadržana subjektivna obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i člana 61. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, jer u istom nije navedeno da je okrivljena postupala sa umišljajem što prema stavu branioca ukazuje da okrivljena nije kriva za izvršenje krivičnog dela, pri čemu u izreci presude nisu naznačeni mesto, vreme i način izvršenja krivičnog dela.

Iznete navode zahteva branioca okrivljene AA, kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga što su u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude označene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. i članom 33. KZ i to kako one koje se odnose na radnju izvršenja koja se sastoji u tome što je okrivljena AA, kao administrativni radnik u Agenciji „GG“ iz ..., zajedno sa ostalim okrivljenima dovodila u zabludu više oštećenih fizičkih lica lažnim prikazivanjem činjenica da će im uz posredstvo navedene agencije obezbediti zaposlenje u vidu zakonitog posla sa sigurnom zaradom kod poslodavca u inostranstvu uz smeštaj i ishranu koji bi bili na teret poslodavca, tako i one koje se tiču subjektivnog odnosa okrivljene prema izvršenom delu i to da je okrivljena u uračunljivom stanju i sa direktnim umišljajem izvršila predmetno krivično delo pošto je u izreci navedeno da je okrivljena bila sposobna da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, da je kod nje postojala namera da zajedno sa ostalim okrivljenima pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist veće vrednosti kao i to da je bila svesna da je njeno delo zabranjeno. Po nalaženju ovoga suda a nasuprot navodima zahteva u izreci presude su navedeni mesto, vreme i način izvršenja predmetnog krivičnog dela.

Iz iznetog proizlazi da nižestepeni sudovi nisu na štetu okrivljene AA, povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, u pitanju da li je delo za koje je okrivljena oglašena krivom krivično delo, pa je zahtev branioca okrivljene, advokata Radomira Kojića u odnosu na ovu povredu krivičnog zakona, ocenjen kao neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić ističe da pravnosnažnom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe i da je na taj način povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, sa obrazloženjem da je okrivljenoj izmenjenim optužnim aktom od 07.03.2018. godine stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevara i prema oštećenom DD, ali da prema obrazloženju prvostepene presude proizlazi da je sud utvrdio da u odnosu na ovo lice nema elemenata prevare, već da je u pitanju imovinskopravni odnos, zbog čega je, prema stavu branioca, sud morao da donese oslobađajuću presudu u odnosu na ovu radnju izvršenja produženog krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode branioca okrivljene AA, ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je iz izreke presude izostavio radnju izvršenja u odnosu na oštećenog DD, koja je ulazila u sastav produženog krivičnog dela, a koja nije dokazana, s obzirom da ne postoji zakonska mogućnost da se u izreci presude za pojedine delove činjeničnog stanja istog krivičnog dela donese oslobađajuća, a za druge radnje osuđujuća presuda, pri čemu je sud u obrazloženju presude u osmom stavu na strani 87, i u prvom stavu na strani 88, dao razloge zbog čega je našao da ova radnja nije dokazana, odnosno zbog čega ju je izostavio iz izreke presude. Iz navedenog proizlazi da to što je prvostepeni sud radnju za koju je našao da nije dokazana, izostavio iz činjeničnog opisa krivičnog dela, ne može imati karakter bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, kako se neosnovano navodi u pobijanom zahtevu branioca okrivljene AA, advokata Radomira Kojića, već je prvostepena presuda povoljnija po okrivljenog u odnosu na optužbu u pogledu brojnosti radnji koje su okrivljenima stavljene na teret.

Iz iznetih razloga, imajući u vidu da je pravnosnažnom presudom odlučeno o krivičnom delu koje se optužbom stavlja na teret okrivljenoj, Vrhovni kasacioni sud je našao da su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljene AA, advokata Radomira Kojića u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP.

Branilac okrivljenog Nikole Peovića u zahtevu za zaštitu ukazuje da prema činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude proizlazi da su sva oštećena lica sa Agencijom „GG“, u vremenskom periodu od decembra 2004. godine do polovine avgusta 2005. godine zaključila ugovor o posredovanju sa vremenskim važenjem od jedne godine, a da je Policijska uprava polovinom avgusta 2005. godine prekinula delatnost navedene agencije zbog čega se, prema navodima zahteva, može zaključiti da bi okrivljeni do isteka vremenskog roka za izvršenje predmetnih ugovora preduzimao ugovorene radnje tako da sud nije mogao primeniti pravnu kvalifikaciju svršenog krivičnog dela prevara već je radnju izvršenja morao kvalifikovati isključivo kao pokušaj krivičnog dela prevara.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nemanje Peovića kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, neosnovani, jer su u činjeničnom opisu datom u izreci prvostepene presude označene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61.i člana 33. KZ, za koje je okrivljeni Nemanja Peović oglašen krivim pravnosnažnom presudom uključujući i posledicu krivičnog dela koja je u konkretnom slučaju i nastupila, a ista se sastoji u tome što su svi oštećeni, dovedeni u zabludu od strane okrivljenih lažnim prikazivanjem činjenica, na štetu svoje imovine zaključili ugovor o posredovanju pri zapošljavanju te platili članarinu i depozit radi obezbeđivanja inostrane vize i puta u inostranstvo, tako da se, po nalaženju ovoga suda, u radnjama okrivljenog Nikole Peovića stiču zakonska obeležja svršenog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. KZ, a ne navedenog krivičnog dela u pokušaju kako se to neosnovano ukazuje zahtevom branioca okrivljenog.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog Nemanje Peovića u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Nemanje Peovića ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i u vezi sa tim ističe da su u presudi okrivljeni oglašeni krivim da su zajednički izvršili predmetno krivično delo pri čemu se u izreci prvostepene presude ne navodi kada i gde je izvršena svaka pojedinačna radnja izvršenja produženog krivičnog dela, u čemu se ona sastoji i šta je konkretno okrivljeni Nemanja Peović preduzeo, već se samo uopšteno navodi da su svi okrivljeni zajednički i u više navrata izvršili nedefinisane pojedinačne radnje izvršenja produženog krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog Nemanje Peovića iako se u zahtevu formalno poziva na povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iznetim navodima ukazuje da je izreka presude nerazumljiva u pogledu činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, koji nedostatak presude bi predstavljao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić u zahtevu navodi da je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon na štetu okrivljene time što sud nije pravilno primenio odredbu člana 54. KZ o odmeravanju kazne, naročito imajući u vidu da je pobijanom prvostepenom presudom iznos imovinske koristi koji su okrivljeni pribavili skoro prepolovljen u odnosu na iznos iz ranije ukinute prvostepene presude donete u ovom krivičnom postupku. Iznetim navodima zahteva branilac okrivljenog iako se poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, u suštini ističe da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, čime se ukazuje na nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji u smislu člana 441. stav 1. ZKP.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Nikole Peovića činjenične tvrdnje iz izreke prvostepene presude su neosnovane, neistinite, te nisu zasnovane na dokazima, s obzirom na to da su sva zainteresovana lica ugovore o posredovanju pri zapošljavanju zaključila na osnovu slobodno izražene volje dok naplaćivanje od komitenata novčanih iznosa na ime predmetne članarine i depozita nije bilo protivpravno, već je to bilo dozvoljeno važećim propisima, zbog čega kod okrivljenih, prema navodima zahteva nije postojala prevarna namera, kojim navodima zahteva se osporava ocena dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim pravnosnažnim presudama, u pogledu postojanja subjektivnog obeležja predmetnog krivičnog dela.

Branilac okrivljene AA, advokat Radivoje Vukičević, u zahtevu ističe da je u odnosu na ovu okrivljenu pogrešno primenjen zakon, budući da ona kao administrativni radnik nije imala bilo kakvu slobodu odlučivanja niti pravo raspolaganja sredstvima koja su uplaćivana od strane komitenata agencije niti je bilo kom klijentu agencije davala bilo kakva obećanja i nikada za sebe nije prisvojila bilo koji iznos, kojim navodima branilac okrivljene, pravnosnažnu presudu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 441. stav 1. ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Radomira Vukičevića i branioca okrivljenog Nemanje Peovića, u ovom delu ocenio kao nedozvoljene.

Branilac okrivljene AA, advokat Radivoje Vukičević, u uvodu zahteva ističe da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjenu povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 3) ZKP, ali istaknute povrede zakona ne konkretizuje.

Pored toga, branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić, u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ističući da je prvostepeni sud izašao izvan okvira optužnog akta navodeći u obrazloženju presude da „iako je to izostavljeno iz optužnog akta ne može se prećutati da iz iskaza svedoka proizlazi da su upravo AA i BB, uzimali novac za prekoredni odlazak, što takođe ukazuje da su njihove odbrane neosnovane“, pri čemu u zahtevu ne opredeljuje koja radnja je uneta u izreku presude, a da ista nije bila sadržana u dispozitivu optužnog akta, odnosno ne obrazlaže u čemu se u konkretnom slučaju ogleda prekoračenje optužbe.

Nadalje, branilac okrivljene AA, advokat Radomir Kojić u zahtevu ističe da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i da je time učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, imajući u vidu da je sud cenio dokaze – iskaze svedoka koji su ranije dati u vezi sa navodnim uzimanjem novca za prekoredni odlazak u inostranstvo, a od čega se izmenom optužnice od 07.03.2018. godine odustalo, ali u zahtevu ne navodi, koji iskazi su u pitanju.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ono sastoji.

S obzirom na to da se u obrazloženju zahteva branioca okrivljene AA ne navodi u čemu se sastoje istaknute povrede zakona, a kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku u postupku koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP, nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogledaju povrede zakona na koje se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtevi branilaca okrivljene AA u ovom delu nemaju propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                                     Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić