Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1 Po1 br. 21/19 od 15.01.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog Fejze Dževdeta i njegovih branilaca, advokata Bore Nikolića i Seada Spahovića a presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K-Po1 br. 73/18 od 27.05.2019. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je Republički javni tužilac zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukine pobijane presude i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog advokatu Seadu Spahoviću, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, Republički javni tužilac ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na štetu okrivljenog Fejze Dževdeta, jer su sudija Maja Ilić, kao predsednik veća i sudija Velimir Lazović, kao član veća učestvovali u donošenju prvostepene presude Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K-Po1 br. 73/18 od 27.05.2019. godine, iako su u istom krivičnom postupku, i to sudija Maja Ilić, kao predsednik veća a sudija Velimir Lazović, kao član veća, doneli rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal KPP- Po1 br. 1/18, Kv Po1 br. 187/18 od 04.05.2018. godine kojim je odbijena žalba branioca okrivljenog Fejza Dževdeta izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak o produženju pritvora, dok je sudija Dragan Ćesarović, kao član veća Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje učestvovao u donošenju drugostepene presude Kž1 Po1 br. 21/19 od 15.01.2020. godine, iako je u istom krivičnom postupku bio član veća koje je donelo rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2 Po1 br. 124/18 od 01.06.2018. godine kojim je odbijena žalba branioca okrivljenog Fejza Dževdeta izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje o produženju pritvora za još tri meseca.

Po nalaženju Republičkog javnog tužioca, sudije Maju Ilić i Velimira Lazovića trebalo je izuzeti prilikom donošenja prvostepene presude, a sudiju Dragana Ćesarovića prilikom donošenja drugostepene presude, zbog njihove procesne uloge u istom krivičnom postupku, odnosno učestvovanja u donošenju odluka o pritvoru protiv okrivljenog Fejza Dževdeta.

Tužilac smatra da su navedene sudije, odlučujući o žalbama protiv rešenja o produženju pritvora (svako, samo u jednom slučaju u okviru svoje nadležnosti), pored formalnih uslova iz člana 211. ZKP, cenili i druge okolnosti koje se tiču ličnosti okrivljenog Fejza Dževdeta, težinu izvršenog krivičnog dela, te postojanja osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo stavljeno mu naredbom o sprovođenju istrage na teret, što je po oceni tužioca kod ovih sudija formiralo predubeđenje kako u odnosu na krivično delo, tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da je učešće tih sudija u donošenju meritorne odluke u istom predmetu svakako determinisano prethodnim odlučivanjem o pritvoru prema okrivljenom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je determinisanost sudije koji je u određenom krivičnom postupku odlučivao o pritvoru protiv okrivljenog, takvog stepena da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije, zbog čega takvog sudiju treba izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku (a što je po navodima zahteva i stav izražen u odlukama Evropskog suda za ljudska prava, Ustavnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda), po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti takav generalni stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Po navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, predubeđenje sudija koje izaziva sumnju u njihovu nepristrasnost, u konkretnom slučaju proizilazi iz zakonske obaveze sudije da pre ocene postojanja propisanih razloga za određivanje ili ukidanje pritvora mora imati ubeđenje najvišeg stepena da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo, koje se zasniva na detaljnom upoznavanju sa svim okolnostima, činjenicama i dokazima koji se tiču kako samog okrivljenog, tako i krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, kao i stvorenom opštem utisku o predmetu.

Suprotno ovim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti da ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela kod odlučivanja o pritvoru, neminovno dovodi do stvaranja predubeđenja sudije u tom krivičnom postupku koje narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije u daljem toku postupka, u odlukama Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije izražen je suprotan stav po tom pitanju a koji prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučvanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni optuženi. Pritom sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv optuženog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog oglasilo krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi Republički javni tužilac a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Gotovo identičan stav po ovom pitanju zauzet je i u odluci Ustavnog suda Srbije Už 4461/2010 od 30.01.2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda u odluci Kzz RZ 2/2014 od 19.06.2014. godine (na koje se Republički javni tužilac poziva u zahtevu za zaštitu zakonitosti).

Naime, Ustavni sud Srbije u navedenoj odluci, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava zaključuje da iako postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela predstavlja uslov sine qua non za zakonitost zadržavanja u pritvoru, u konkretnom slučaju učestvovanje predsednika žalbenog veća Apelacionog suda u donošenju odluke o produženju pritvora u prvostepenom postupku, ne predstavlja okolnost koja bi objektivno opravdavala bojazan u nepristrasnost tog sudije, već tu okolnost Ustavni sud nalazi u „višestrukom procesnom angažovanju“ u različitim procesnim ulogama (tri procesne uloge) koje je pomenuti sudija imao u prvostepenom postupku, a što prihvata i Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci Kzz RZ br. 2/14 od 19.06.2014. godine.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Maja Ilić i Velimir Lazović kao predsednik i član veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu i sudija Dragan Ćesarević, kao član veća koje je donelo drugostepenu presudu kojom je okrivljeni Fejzi Dževdet oglašen krivim i osuđen, samo jednom u ranoj fazi postupka (istraga) učestvovali kao članovi veća u donošenju odluke o odbijanju žalbe protiv rešenja o produženju pritvora protiv istog okrivljenog (u kom odlučivanju se uopšte nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, navedeni zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik,                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                         Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić