Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 27/14 od 10.03.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Tužioca za organizovani kriminal, branioca okrivljenog Zorana Ćopića, advokata V.D., branioca okrivljenog Đoke Vergaša, advokata S.N. i branilaca okrivljenog Predraga Mihailovića, advokata T.S. i advokata S.L., a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu koji se odnosi na okrivljene Zorana Ćopića, Đoku Vergaša i Predraga Mihailovića kao i okrivljene Nua Stanaja, Pavla Bašića i Gorana Bašića, potvrđena; u stavu dva izreke, uvaženjem žalbi okrivljenog Mihaila Grujića i njegovih branilaca advokata N.V., advokata B.P. i advokata S.N., ukinuta je prvostepena presuda u delu koji se odnosi na okrivljenog Mihaila Grujića i u tom delu predmet je upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i u stavu 3. izreke, uvaženjem žalbi branilaca okrivljenog Zorana Ćopića, advokata V.D., okrivljenog Mihaila Grujića, njegovih branilaca, advokata N.V., advokata S.N. i advokata B.P., branioca okrivljenog Đoka Vergaša, advokata S.N. i branilaca okrivljenog Predraga Mihailovića, advokata T.S. i advokata S.L., preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o oduzimanju imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela, pa je kao neosnovan odbijen predlog Tužioca za organizovani kriminal da se od pravnih lica „F.S.“, D.O.O. i „D. T.“, AD oduzme imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela u iznosu od 736.000.000,00 dinara kao i da se ta pravna lica i okrivljeni Zoran Ćopić, Mihailo Grujić, Đoko Vergaš i Predrag Mihailović, obavežu da u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, u korist budžetskih sredstava Republike Srbije, solidarno uplate 736.000.000,00 dinara.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog Đoke Vergaša, advokat S.N., zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, odluke o kazni i odluke o troškovima krivičnog postupka, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog Đoku Vergaša osloboditi od optužbe za krivično delo za koje je oglašen krivim i osuđen ili da zbog povrede zakona učinjene na štetu okrivljenog ukine navedene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da preinači prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni i okrivljenom izrekne kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i odredi da se ista ima izvršiti u kućnim uslovima kao i da se prekine izdržavanje kazne zatvora ovom okrivljenom do konačne odluke;

- branilac okrivljenog Zorana Ćopića, advokat V.D., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će u odnosu na okrivljenog Zorana Ćopića doneti odbijajuću presudu ili da se obe presude ukinu i predmet vrati na ponovno odlučivanje i

- branilac okrivljenog Predraga Mihailovića, advokat T.S., zbog povrede Zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stava 2. istog člana ZKP i člana 485. stav 4. u vezi člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog Predraga Mihailovića, osloboditi od optužbe ili da se navedene presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje kao i da se u odnosu na okrivljenog odloži izvršenje kazne po pravnosnažnoj presudi.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća na osnovu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, time što prvostepeni sud nije pozivao okrivljenog Zorana Ćopića na glavni pretres, niti je pokušao da obezbedi njegovo prisustvo u postupku, iako je njegova adresa bila poznata, pri čemu u nižestepenim presudama nije navedeno koji su to opravdani razlozi da se okrivljenom Zoranu Ćopiću sudi u odsustvu, što je u suprotnosti sa odredbom člana 381. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu navodi i to da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela u odnosu na ovog okrivljenog ističući da u izreci nije naznačeno na koji način je okrivljeni zloupotrebio svoj položaj i ovlašćenja, već samo uopšteno govori o poslovima nadzora i upravljanja koje je obavljao okrivljeni, te da nije opredeljen ni iznos imovinske koristi koju je okrivljeni Đoko Vergaš pribavio sebi izvršenjem krivičnog dela, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Prema navodima zahteva branioca okrivljenog Đoke Vergaša, pravnosnažna presuda je doneta i uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja se sastoji u tome što u presudi nisu dati razlozi o krivici ovog okrivljenog niti u pogledu odluke o kazni i troškovima krivičnog postupka. U vezi sa tim branilac u zahtevu ukazuje na protivrečnost razloga drugostepene presude ističući da Apelacioni sud na stranama 14. i 15. obrazloženja presude navodi da su okrivljeni Đoka Vergaš, Zoran Ćopić i Predrag Mihailović, iskoristili svoje položaje u svojim privrednim društvima koje su imali po osnovu funkcije vlasništva i uloženih finansijskih sredstava i da su postigli dogovor da bi izvlačili finansijska sredstva iz „I.“, radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi Konzorcijumu „F.S.“ i „D. T.“, zbog čega su kupovinom akcija „I.“, na berzi prvo došli do kontrolnog paketa akcija i do upravljačkih pozicija u statutarnim organima, što je u suprotnosti sa konstatacijom Apelacionog suda na strani 8, obrazloženja presude, gde je tačno označena vlasnička struktura u I.-u, koja je izmenjena 2005. godine i gde se okrivljeni Đoka Vergaš ne pominje kao vlasnik. Nadalje, branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu ukazuje da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu dali razloge po pitanju saizvršilaštva okrivljenih niti u pogledu zaključka kako je okrivljeni Đoko Vergaš znao da će sredstva koja je pozajmio „A.-u“, biti upotrebljena za kupovinu preduzeća „M.“, i da je u pitanju fiktivna pozajmica kojom je hteo da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, imajući pri tom u vidu da je pravnosnažnim odlukama Trgovinskog suda utvrđeno da su odluke o prodaji nekretnina u .... ulici i o kasnije učinjenoj pozajmici donete na zakonit način, o čemu su nižestepeni sudovi propustili da daju razloge, iako je u pitanju odlučna činjenica.

Branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu navodi i to da su prvostepeni i drugostepeni sud donošenjem osuđujuće presude, a imajući u vidu izvedene dokaze, na štetu ovog okrivljenog povredili odredbu člana 16. ZKP, kao i da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbe člana 125. i 126. ZKP, koje se odnose na stručnog savetnika, što je bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP.

Pored toga, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Đoke Vergaša ističe da nižestepeni sudovi prilikom odmeravanja kazne okrivljenom nisu detaljno cenili sve olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog, a posebno njegovo zdravstveno stanje, zbog čega smatra da ima mesta ublažavanju kazne okrivljenom, kojim navodima se ukazuje da sud nije pravilno odmerio kaznu, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i na taj način pravnosnažna presuda pobija zbog odluke o kazni, što predstavlja povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac čija su prava ograničena pravima okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede odredbi člana 438. stav 1. tačka 5) i tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3), člana 441. stav 1, člana 16, člana 125, člana 126. i člana 381. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog Đoke Vergaša u pogledu ovih povreda zakona ocenio kao nedozvoljen.

Kao razlog za podnošenje zahteva branilac okrivljenog Đoke Vergaša navodi povredu Zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koja je učinjena odlukom o troškovima, ali bez navođenja razloga u čemu se ova povreda zakona sastoji.

S obzirom na to da odredba člana 484. ZKP, koja propisuje obavezan sadržaj zahteva, obavezuje podnosioca zahteva da pored formalnog označavanja zakonskih odredbi kao razloga za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka u zahtevu i obrazloži istaknute povrede zakona.

Međutim, kako je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti vezan razlozima, delom i pravcom pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o zahtevu, ukoliko razlozi za istaknute povrede zakona nisu navedeni, nema zakonsko ovlašćenje da po službenoj dužnosti ocenjuje u čemu se sastoje povrede zakona na koje se u zahtevu ukazuje, a da u predmetnom zahtevu branioca okrivljenog Đoke Vergaša, citirana povreda zakona u pravnosnažnoj odluci nije konkretizovana, niti obrazložena, to je ovaj sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog Đoke Vergaša u odnosu na povredu Zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu interpretira obrazloženje prvostepene presude u delu gde se citiraju brojni iskazi svedoka i to: O.M. i dr., nalazeći da iz ovih iskaza i pisane dokumentacije ne proizlazi da je novac koji je pozajmljen Preduzeću „A.“ upotrebljen za kupovinu Privrednog društva „M.“, te da odbrana okrivljenih Zorana Ćopića i Mihaila Đurića, odnosno iskazi ispitanih svedoka koji su se izjašnjavali o činjenicama vezanim za dalji transfer tog novca, ne upućuje na zaključak da je u tome učestvovao okrivljeni Đoka Vergaš, odnosno da je imao bilo kakva saznanja u vezi sa tim, pa se sledstveno tome osporava utvrđenje nižestepenih sudova da je okrivljeni Đoko Vergaš i nakon privatizacije preduzeća „I.“ i dalje sam na sednicama Upravnog odbora donosio odluke po nalogu okrivljenog Zorana Ćopića. U vezi sa tim ističe da nižestepeni sudovi nisu utvrdili ko je stvarni većinski vlasnik preduzeća „I.“, odnosno privrednih društava označenih u izreci prvostepene presude.

Branilac okrivljenog Đoke Vergaša u zahtevu, zatim, citira nalaz i mišljenje stručnog konsultanta profesora Ž.N. i iznosi stav da imajući u vidu takav nalaz i mišljenje nije dokazan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da je postojao dogovor okrivljenog Đoke Vergaša i ostalih okrivljenih u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi Konzorcijumu i da sledstveno tome odbrana okrivljenog Đoke Vergaša da je njegov umišljaj u trenutku potpisivanja ugovora o pozajmici bio da se putem takve pozajmice spreči odlivanje sredstava iz „I.-a“, nije opovrgnuta nijednim izvedenim dokazom.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Đoke Vergaša ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama čime osporava ocenu izvedenih dokaza i na taj način pravnosnažnu presudu suštinski pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Imajući u vidu da članom 485. stav 4. ZKP, okrivljeni odnosno njegov branilac, ne mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog Đoke Vergaša u pogledu ovih navoda ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog Zorana Ćopića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su izreka pravnosnažne presude i dati razlozi potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni ukazujući da u obrazloženju pravnosnažne presude nije naveden nijedan razlog u čemu se sastoji protivpravnost u navodno pribavljenoj imovinskoj koristi, pri čemu se u izreci i obrazloženju prvostepene presude navode ugovori o zajmu, koji kao obligaciono pravni posao podrazumeva obostrane obaveze, što znači da navodno oštećeni imaju potraživanje, to se zbog toga ne može govoriti ni o šteti, ni koristi, a pogotovo ne o protivpravnoj imovinskoj koristi, pa su zbog toga razlozi kao i izreka potpuno nejasni i protivrečni.

Ovakvim navodima branilac okrivljenog pravnosnažnu presudu pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja članom 485. stav 4. ZKP nije propisana kao razlog zbog kojeg okrivljeni odnosno njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog Zorana Ćopića u odnosu na ovu povredu zakona, ocenjen kao nedozvoljen.

Daljim navodima zahteva branilac okrivljenog Zorana Ćopića u zahtevu ističe da je na štetu ovog okrivljenog povređen krivični zakon u pogledu pravne kvalifikacije radnji okrivljenog prema odredbi člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, imajući u vidu činjenicu da okrivljeni iskorišćavanjem svojih položaja i ovlašćenja nisu ostvarili protivpravnu imovinsku korist, jer je, novac od prodate nepokretnosti završio kod države, pa bi se eventualno moglo smatrati da je „I.-u“ naneta šteta. U prilog ovakvom zaključku, prema navodima zahteva, govori i drugostepena presuda kojom je prvostepena presuda preinačena u pogledu odluke o oduzimanju imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela tako što je odbijen predlog Tužilaštva za organizovan kriminal da se od pravnih lica „F. S.“ i „D. T.“, oduzme imovinska korist. Sledstveno iznetom branilac ističe da bi se u radnjama okrivljenog Zorana Ćopića, opisanim u izreci prvostepene presude eventualno stekla zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ, za koje delo je s obzirom na propisanu kaznu nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, pa je prema okrivljenom optužba morala biti odbijena, što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja je dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima iznosi svoj činjenični zaključak koji je suprotan od onog utvrđenog izrekom pobijane pravnosnažne presude – da su okrivljeni iskorišćavanjem svojih položaja i ovlašćenja pribavili sebi i drugom pravnom licu protivpravnu imovinsku korist čija vrednost prelazi 200.000.000,00 dinara, dakle branilac na svoj činjenični zaključak ukazuje na blažu pravnu kvalifikaciju, čime osporava činjenično stanje utvrđeno u pobijanim presudama, što ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je zahtev branioca okrivljenog Zorana Ćopića u pogledu citiranih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Predraga Mihailovića u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre navodi u pogledu dozvoljenosti zahteva, zbog povrede zakona iz stava 1. tačka 1) i stava 2. člana 485. ZKP, da je odredbama člana 482. stav 1, člana 484, člana 489. stav 1. i člana 491. stav 2. ZKP, propisano da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, a u stavu 4. člana 485. ZKP, je određen samo rok u kome okrivljeni može podneti zahtev, ako su učinjene povrede zakona iz člana 74, 438, 439. i 441. ZKP, pri čemu tom odredbom nije isključena mogućnost podnošenja zahteva po stavu 1. tačka 1) i stavu 2. člana 485. ZKP.

U vezi ovih navoda Vrhovni kasacioni sud ukazuje da iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP u vezi člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, koji propisuje da će zahtev biti odbačen kao nedozvoljen ako je podnet suprotno članu 485. stav 4. ZKP, jasno proizlazi da su ograničeni razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, samo zbog povreda tog Zakonika propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. st.3. i 4. učinjenih u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim sudom. Branilac okrivljenog čija su prava ograničena pravima okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti isključivo iz razloga propisanih članom 485. stav 4. ZKP.

Sledstveno iznetom, nije dozvoljen zahtev branioca okrivljenog Predraga Mihailovića u delu u kojem se ukazuje na povredu odredbe člana 460. stav 1. ZKP, učinjene u postupku pred Apelacionim sudom time što drugostepeni sud nije ocenio sve navode žalbe branioca okrivljenog, te da ukidanje prvostepene presude samo u odnosu na okrivljenog Mihaila Grujića, a ne i u odnosu na okrivljenog Predraga Mihailovića, nije u saglasnosti sa odredbom člana 458. stav 3. ZKP, s obzirom na to da se deo presude koji se odnosi na okrivljenog Mihaila Grujića ne bi mogao izdvojiti bez štete za pravilno presuđenje, jer navedene povrede (član 460. i 458. stav 3. ZKP), članom 458. stav 4. ZKP, nisu propisane kao dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, to je zahtev branioca okrivljenog Predraga Mihailovića u pogledu ovih povreda zakona ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Predraga Mihailovića kao razlog za podnošenje zahteva ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim navodi da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen krivični zakon koji se nije mogao primeniti. Prema navodima zahteva ova povreda zakona je učinjena na taj način što je delo koje je okrivljenom stavljeno na teret pravno kvalifikovano kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, iako ova inkriminacija nije postojala u vreme izvršenja dela, već bi se isto moglo pravno oceniti kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredni iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4. KZ, s obzirom na to da je prema opisu dela u izreci prvostepene presude imovinska korist pribavljena pravnom licu. U zahtevu se u vezi sa tim ukazuje da je u izreci presude naznačeno da su okrivljeni sebi pribavili protivpravnu imovinsku korist, ali nije određeno u čemu se ta korist sastoji niti je presudom utvrđeno postojanje takve koristi, zbog čega se takav neodređeni navod u opisu dela, prema stavu branioca okrivljenog, može zanemariti prilikom davanja pravne ocene dela.

Branilac, dalje, u zahtevu iznosi da je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine), opis krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. dopunjen tako da ovo krivično delo obuhvata i pribavljanje protivpravne imovinske koristi pravnom licu, čime je formalno potvrđeno da zloupotreba službenog položaja pre ovih izmena Krivičnog zakonika nije obuhvatala i pribavljanje protivpravne imovinske koristi za pravno lice, već je za tu situaciju bilo predviđeno krivično delo iz člana 238. KZ.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog svoj stav da je u konkretnom slučaju na krivično delo koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti zasniva na zaključku da iz činjeničnog opisa krivičnog dela datom u izreci pravnosnažne presude treba izostaviti činjenicu da je okrivljeni sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist iz napred iznetih razloga što je u suprotnosti sa činjeničnim stanjem utvrđenim u pobijanim presudama i činjeničnom opisu predmetnog krivičnog dela iz izreke prvostepene presude u kome je označeno da su okrivljeni iskorišćavanjem svojih položaja i ovlašćenja pribavili sebi i drugom pravnom licu protivpravnu imovinsku korist, zbog čega branilac okrivljenog Predraga Mihailovića, iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama koje ne može biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Ostalim navodima zahteva branioca okrivljenog Predraga Mihailovića: da je netačan navod u pravnosnažnoj presudi da je primanjem ili davanjem pozajmice nekom pribavljena imovinska korist ili drugom naneta imovinska šteta, da je bilo neophodno utvrditi kreditnu sposobnost Preduzeća „A.“ i „F. S.“, u vreme uzimanja i davanja zajma preko veštaka ekonomsko-finansijske struke, a ne da to utvrđuje sud kako je to učinjeno u konkretnom slučaju; da je netačan navod u pobijanim presudama da su ugovori o pozajmicama zaključeni bez odluka Upravnog odbora, jer je okrivljeni iste predao organima MUP-a, a koje sud na glavnom pretresu nije izveo kao dokaz, ali da okrivljeni ne može da objasni zašto njegov branilac nije tražio izvođenje tih dokaza u postupku, po oceni ovoga suda, pravnosnažna presuda se pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog Predraga Mihailovića i u pogledu ovih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                               Janko Lazarević,s.r.