Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Miroslava Miškovića i Marka Miškovića je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. ZKP, propisani su razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane lica ovlašćenih za podnošenje zahteva (član 483. stav 1. ZKP), pa je između ostalih u članu 485. stav 1. tačka 1) ZKP, kao razlog predviđena povreda zakona.

Članom 485. stav 4. ZKP, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome, okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povrede tog Zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. st. 3. i 4. učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom. Branilac okrivljenog koji ima pravo da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje preduzima sam okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti isključivo iz razloga propisanih članom 485. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljenih Miroslava Miškovića i Marka Miškovića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da prema odredbama člana 91. i 92. KZ, člana 540. ZKP, člana 10. ZKP i člana 20. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, iznos imovinske koristi koji može biti oduzet mora po vrednosti odgovarati pribavljenoj imovinskoj koristi, a rešenjima kojima su određene privremene mere obezbeđenja imovinske koristi, koja se prema navodima optužnice stavlja na teret okrivljenima i pravnim licima H.T.L. i M.I. DOO, nesrazmerno je opterećena imovina izvršnih dužnika, jer je iznos navodne imovinske koristi daleko manji od ukupne vrednosti sredstava na kojima su određene privremene mere obezbeđenja te imovinske koristi iz kojih razloga je odbrana okrivljenih podnela predlog sudu da iznos sredstava na kojima su određene privremene mere uskladi sa iznosom potraživanja koje obezbeđuju tj. sa iznosom navodno pribavljene imovinske koristi. U zahtevu se dalje ukazuje da je Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, pobijanim prvostepenim rešenjem odbio navedeni predlog odbrane sa obrazloženjem da nema sabiranja pojedinačnih vrednosti sredstava na kojima su određene privremene mere obezbeđenja imovinske koristi, jer ta sredstva predstavljaju imovinu različitih pravnih subjekata i to dva pravna i dva fizička lica prema kojima se mogu sprovesti odvojeni izvršni postupci radi naplate celokupnog potraživanja utvrđenog u presudi i da s toga nema nesrazmere između vrednosti sredstava na kojima su određene privremene mere obezbeđenja i visine imovinske koristi koju obezbeđuje. Ovaj stav je prema navodima zahteva neosnovan i postupajući na navedeni način nižestepeni sudovi su na štetu okrivljenih povredili odredbe iz člana 439. tačka 3) ZKP, člana 441. stav 3. ZKP, člana 91. i 92. KZ, člana 540. i člana 10. ZKP, i člana 20. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da su u toku predmetnog krivičnog postupka, doneta rešenja: sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje KiPo1 31/12 od 07.05.2013. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kpo1 broj 57/13-KvPo1 broj 390/13 od 23.05.2013. godine, Kpo1 57/13-KvPo1 415/13 od 31.05.2013. godine, Kpo1 57/13-KvPo1 447/13 od 11.06.2013. godine, Kpo1 57/13-KvPo1 448/13 od 11.06.2013. godine, Kpo1 57/13-KvPo1 469/13 od 03.07.2013. godine i Kpo1 57/13-KvPo1 481/13 od 03.07.2013. godine, kojima su primenom člana 540. ZKP, određene privremene mere obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi i to na imovini okrivljenih Miroslava Miškovića i Marka Miškovića, kao i na imovini privrednih društava M.I. i H.T.L., da je Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje odlučujući o predlogu branioca okrivljenih za izmenu navedenih privremenih mera za obezbeđenje oduzimanja imovinske koristi isti odbio kao neosnovan rešenjem Kpo1 57/13-KvPo1 440/14 od 26.08.2014. godine, a da je Apelacioni sud u Beogradu žalbu branioca okrivljenih izjavljenu protiv prvostepenog rešenja odbio kao neosnovanu rešenjem Kž2 Po1 363/14 od 22.09.2014. godine.

Odredbom člana 439. tačka 3) ZKP, propisano je da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen po pitanju da li je odlukom o krivičnoj sankciji ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta povređen zakon.

Odredba člana 541. stav 1. ZKP, koja nosi naslov „Odluka o oduzimanju imovinske koristi“, propisuje jedan od osnovnih uslova za izricanje ove mere i predviđa da oduzimanje imovinske koristi sud može izreći, u osuđujućoj presudi ili u rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je citiranim rešenjima samo odredio privremene mere obezbeđenja imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela primenom člana 540. ZKP, koje mere imaju za cilj da se obezbedi neometano oduzimanje nezakonito stečene imovinske koristi u slučaju eventualnog donošenja osuđujuće presude.

Samim tim, rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kpo1 57/13- KvPo1 440/14 od 26.08.2014. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog branioca okrivljenih za izmenu privremenih mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi iz člana 540. ZKP i rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2 Po1 363/14 od 22.09.2014. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenih izjavljena protiv prvostepenog rešenja nemaju pravni karakter odluke o oduzimanju imovinske koristi u smislu člana 541. stav 1. ZKP, s obzirom da se oduzimanje imovinske koristi u smislu navedene odredbe može izreći samo u osuđujućoj presudi ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja primenom člana 91. i 92. KZ, kojim sudskim odlukama je utvrđeno da je izvršeno krivično delo i da je imovinska korist pribavljena krivičnim delom. Sledstveno tome, u konkretnom slučaju se ne radi o odlukama koje mogu biti predmet ispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 91. i 92. Krivičnog zakonika, pa je zahtev branioca okrivljenog u pogledu ovih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu se ističe da je navedenim pravnosnažnim rešenjem na štetu okrivljenih povređen Zakon iz člana 441. stav 3. ZKP.

Imajući u vidu da je stavom 3. člana 441. ZKP, predviđena mogućnost pobijanja odluke o imovinskopravnom zahtevu odnosno odluke o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela zbog povrede zakonskih odredbi, a da navedenim rešenjima nije odlučivano ni o imovinskopravnom zahtevu niti o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, to je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Povrede Zakona iz člana 540. ZKP, člana 10. ZKP i člana 20. stav 8. Zakona o izvršenju i obezbeđenju na koji se branilac okrivljenog takođe poziva u zahtevu, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog i u pogledu ovih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                     Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                   Janko Lazarević,s.r.