Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1Po1 19/15 od 08.12.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal, okrivljenog Miloša Simovića, branioca okrivljenog Miloša Simovića advokata Jelene Stolić, branioca okrivljenog Sretka Kalinića advokata Slavka Petrića i presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1 15/11 od 09.05.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnelo je Republičko javno tužilaštvo Ktz 359/18 od 17.07.2018. godine protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1 15/11 od 09.05.2015. godine u delu u kojem je Luka Bojović oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. u vezi stava 2. KZ, u delu u kome je isti oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 3. u vezi člana 33. KZ i krivično delo ubistva iz člana 113. KZ i u delu u kome su okrivljeni Luka Bojović i Vladimir Milisavljević oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 3. u vezi člana 33. KZ i presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1Po1 19/15 od 08.12.2015. godine u delu u kojem se potvrđuje prvostepena odluka da se okrivljeni Luka Bojović i Vladimir Milisavljević oslobađaju od optužbe da su izvršili krivična dela, a kako je to navedeno u izreci prvostepene presude, a zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP povrede člana 358. u vezi člana 237. ZKP, i člana 451. ZKP učinjene u korist okrivljenih Luke Bojovića i Vladimira Milisavljevića.

Nakon što je primerke zahteva, u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, dostavio braniocu okrivljenog Luke Bojovića, advokatu Branislavu Tapuškoviću i braniocu okrivljenog Vladimira Milisavljevića, advokatu Nikoli Todoroviću, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz 359/18 od 17.07.2018. godine je osnovan.

Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da je odlukom da se pismena pronađena u ... u ul. ... ne izvedu kao dokaz, a koja pismena su prema načinu pribavljanja zakoniti dokazi, obzirom da su pribavljeni saglasno procesnim kaltelama koja važe za pretres stana u Kraljevini Španiji, pri čemu sud nije izneo na nedvosmislen način zaključak o tome da su navedeni dokazi izričito suprotni bilo kojoj normi pravnog poretka Republike Srbije, niti je pružio argumentaciju da su dokazi suprotni međunarodnim standardima ljudskih prava u krivičnom postupku.

S`tim u vezi, za ovakav svoj stav da se radi o nezakonitim dokazima sud uopšte nije dao razloge, tako da presuda u pogledu pismena pronađenih prilikom pretresa o tome da li ista predstavljaju dokaz na kome se presuda može zasnivati ili ne uopšte nema razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, iako je na glavnom pretresu održanom dana 10.06.2014. godine sud izvršio uvid u dokaze označene pod rednim brojevima 10, 11 i 12, u odnosu na preostale izvedene dokaze doneo je odluku da se odbije predlog tužilaštva podnet dana 19.09.2013. godine o izvođenju pismene dokumentacije navodeći da smatra da bi predlog za izvođenje pismene dokumentacije kao dokaza trebalo odbiti ne samo zbog razloga koje je navela odbrana, već i „činjenično gledano“ imajući u vidu „na šta se odnosi“ i koliki bi „dokazni uticaj toga bio u postupku“, dakle, sud je ovakvom formulacijom u obrazloženju presude odbio predlog javnog tužioca za izvođenje dokaza, a da pri tom nije dao razloge o odlučnim činjenicama koje su predmet dokazivanja, čime je takođe načinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osim toga, sud je time što je odbio predlog da se izvede dokaz u vidu čitanja pisama koja su u kopiji dostavljena od strane nadležnih organa Kraljevine Španije uz obrazloženje dato na strani 33 prvostepene presude u drugom stavu da je odbio da se izvede kao dokaz pisma koja su pronađena u ... u ul. ..., koji su koristili Luka Bojović, Vladimir Milisavljević, Siniša Petrić i Vladimir Milanović, a koja su zaplenjena prilikom hapšenja imenovanih lica i pretresa ovog stana, takođe učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, na šta se osnovano zahtevom Republičkog javnog tužilaštva ukazuje, budući da su neka od ovih pisama predstavljala preprisku između advokata i okrivljenih, da su advokati bili angažovani kao branioci u ovom postupku, zbog čega je sud smatrao da se radi o poverljivoj prepisci, koju štiti zakon i Evropska povelja o ljudskim pravima i univerzalna Deklaracija, jer nije postojao nikakav akt kojim bi se narušila poverljivost.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva ukazuje da sud nije dao razloge zbog čega smatra da pisma koja nisu prepiska advokata i okrivljenih (budući da je rečeno da su samo neka od pisama nastala kao rezultat komunikacije sa braniocem), nije uzeo kao dokaz niti je objasnio na čemu zasniva zaključak da se radi o poverljivoj prepisci, odnosno nije makar citirao delove pisama iz kojih bi nedvosmisleno proizilazilo da se radi o „pripremanju odbrane“, niti je izložio raloge koje konkretne odredbe zakona bi bile povređene kada bi prepiska bila uzeta kao dokaz, niti se pozvao na relevantnu praksu međunarodnih tribunala niti na jurispredenciju Evropskog suda za ljudska prava u pogledu tzv. „poverljive komunikacije“, tačnije nije naveo koji način bi upotreba pisama kao dokaza dovela do toga da se ugrozi pravo okrivljenih na delotvornu odbranu, odnosno na koji način bi to dovelo do kršenja člana 6. stav 3. Evropske konvencije i drugih međunarodnih dokumenata, na koji način je, dakle u odsustvu navedenih činjenica koje su predmet dokazivanja učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pre odluke da prepisku ne izvede kao dokaz sud je morao da se izjasni o tome ko je autor pismena, da li iz rukopisa i sadržine proizilazi da je tekst pisan od strane više lica, jer bi tek nakon toga bio u mogućnosti da izvede zaključak da li se radi o „privilegovanoj komunikaciji“ ili ne, a izostavljanje ovih zaključaka i argumentacija predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP budući da presuda nema razloga o odlučnim činjenicama, a i dati razlozi su potpuno nejasni.

Osim toga, u obrazloženju prvostepene presude ne postoje razlozi o tome zbog čega sud nije odlučivao o predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal da se pojedini dokazi izdvoje iz spisa predmeta ukoliko je smatrao da se radi o nezakonitim dokazima, obzirom da je Tužilaštvo za organizovani kriminal podneskom od 08.07.2014. godine predložilo da sud na narednom glavnom pretresu izvede dokaze sve predložene podneskom od 20.09.2013. godine koji se odnose i na pismenu dokumentaciju koja je pronađena u ... u ulici ... koji su koristili Luka Bojović, Vladimir Milisavljević, Siniša Petrić, Vladimir Mijanović kao i zamolnicu Tužilaštva za organizovani kriminal za pružanje međunarodne pravne pomoći MP 26/12 od 15.03.2012. godine, odgovor na zamolnicu Glavnog izvršnog suda u Madridu br. 004, 9/12 od 11.04.2013. godine u originalu i prevodu, kao i propratni akt u originalu i prevodu uz koji je dostavljena pronađena dokumentacija shodno članu 83. ZKP, a osim toga predloženo je da ukoliko sud zaista smatra da su predloženi dokazi nezakoniti donese odluku o njihovom izdvajanju iz spisa predmeta na osnovu odredbe člana 407. ZKP u vezi člana 84. ZKP, 237. stav 1. ZKP i člana 358. ZKP, što takođe predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, sud nije doneo ni odluku o predlogu Tužilaštva za organizovani kriminal od 20.09.2013. godine da se u svojstvu svedoka ispita AA, niti je doneo odluku da se uz ispitivanje ovog svedoka kao dokaz izvedu ručno ispisan papir formata A4 i podnesak okrivljenog Sretka Kalinića od 02.07.2013. godine, a izostanak bilo kakvih razloga o ispravama koje se nalaze u spisima ukazuje na znatnu protivrečnost između presude i sadržine isprave koji se nalaze u spisima, što takođe predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva ukazuje da je sud u presudi naveo da su kao dokaz na glavnom pretresu izvedeni zamolnica za pružanje međunarodne pravne pomoći MP 26/12 od 15.03.2013. godine, koju je Tužilaštvo za organizovani kriminal uputilo Ministarstvu pravde Kraljevine Španije, odgovor na zamolnicu Glavnog istražnog suda u Madridu broj 004 9/2012 od 11.04.2013. godine u originalu i prevodu i propratni akt u originalu i prevodu uz koji je dostavljena dokumentacija pronađena u stanu u Madridu, a sud o predlogu nadležnog tužioca da se ovi dokazi izvedu nije doneo nikakvu odluku, na koji način je razloge presude učinio nejasnim, na koji način je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, sud je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i na taj način što je u presudi naveo da je izvršio čitanje zapisnika o uviđaju sa lica mesta u vezi sa sva tri izvršena krivična dela, iako zapisnik o uviđaju kada se radi o krivičnom delu od 27.07.2014. godine nije sačinjen niti se nalazi u spisima predmeta, što razloge o činjenici koja je predmet dokazivanja takođe čini potpuno nejasnim na koji način je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva ukazuje da kada je reč o žalbi TOK-a drugostepeni sud nije ispitao niti u drugostepenoj odluci dao razloge o bitnim povredama odredaba krivičnog postpuka iz člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP koje su žalbom istaknute, već samo o bitnim povredama odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) i tačka 11) ZKP, tako da drugostepeni sud nije ispitao presudu u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi, niti je ocenio žalbene navode, niti je utvrdio da ne postoje razlozi zbog kojih je žalba izjavljena, na koji način je povredio odredbu člana 451. ZKP.

Naime, iako je drugostepeni sud u svojoj odluci uočio propust prvostepenog suda da odluči o dokaznom predlogu Tužilaštva da se u svojstvu svedoka ispita AA, istovremeno je konstatovao da su okolnosti na koje je trebala ista da se izjasni irelevantni, jer je prvostepeni sud izvršio uvid u ugovor o zakupu stana koji je ona zaključila sa BB ne navodeći stavove zbog čega smatra da bi svedočenje bilo irelevantno, posebno kada se ima u vidu da je AA trebalo da bude ispitana i o činjenicama i okolnostima koje po logici stvari nisu sadržane u ugovoru o zakupu stana, na koji način je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Osim toga, drugostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je prvostepeni sud izvršio uvid u fotokopije slipova o korišćenju „...“ kartice na ime Luke Bojovića, a nije dao ocenu tog izvedenog dokaza navodeći da to ne dovodi u pitanje pravilnost zaključivanja prvostepenog suda, na koji je način, u odsustvu razloga o ovoj činjenici koja je predmet dokazivanja učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud kao osnovan usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužilaštva Ktz 359/18 od 17.07.2018. godine i utvrdio da je pobijanim pravnosnažnim presudama u oslobađajućem delu u korist okrivljenih Luke Bojovića i Vladimira Milisavljevića, povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) ZKP i iz članova 358. ZKP u vezi člana 237. ZKP i člana 451. ZKP.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                     Predsednik veća-sudija,

Jelena Petković-Milojković, s.r.                                                                            Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić