- od trećeg lica - vlasnika L.M., privremeno oduzet stan broj ..., površine ..., po strukturi ..., na ... spratu stambene zgrade u ulici ... u B., na katastarskoj parceli ..., KO , list nepokretnosti broj ..., KO ...

Istim rešenjem odbijen je kao neosnovan prigovor branioca okrivljenog Jovanović Dragomira i punomoćnika trećih lica J.S., J.T., J.J. i L.M., advokata Z.P. od 17.06.2013. godine izjavljen protiv rešenja sudije za prethodni postupak PoI-Po1 br. 3/13 od 31.05.2013. godine u delu gde je:

- od trećeg lica - vlasnika J.S. privremeno oduzet novac u iznosu od ... eura, oročen na deviznom računu broj ..., kod ... Banke a.d. ...,

- od trećeg lica - vlasnika J.T., privremeno oduzet novac u iznosu od ... eura, oročen na deviznom računu broj ..., kod ...Banke a.d. ...,

- od trećeg lica - vlasnika J.T., privremeno oduzet novac u iznosu od ... eura, oročen na deviznom računu broj ..., kod ...Banke a.d. ...,

- od trećeg lica - vlasnika J.J., privremeno oduzet novac u iznosu od ... eura, oročen na deviznom računu broj ..., kod ... Banke a.d. ...

Nadalje, istim rešenjem odbačen je kao nedozvoljen prigovor okrivljenog Jovanović Dragomira izjavljen 02.09.2013. godine protiv rešenja sudije za prethodni postupak PoI-Po1 br 4/13 od 14.08.2013. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje br. Kž2 Po1 431/13 od 22.11.2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca za organizovani kriminal, okrivljenog Jovanović Dragomira, trećih lica, J.S., J.T. i J.J. i njihovog punomoćnika advokata Z.P., izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje PoI Po1 3/13 (Kv Po1 650/13) od 03.10.2013. godine.

Protiv pravnosnažnog rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje br Kž2 Po1 - 431/13 od 22.11.2013. godine i postupka koji mu je prethodio, branilac okrivljenog Jovanović Dragomira, advokat Z.P. podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona (485. stav 1. tačka 1. ZKP-a) i to odredbe člana 441. stav 3. ZKP-a u vezi člana 3. stav 1, člana 4, 6. stav 4, člana 15. stav 2. i 3, člana 13, 428. stav 8. i člana 467. stav 2. ZKP-a, te povrede ljudskih prava i sloboda okrivljenog zagarantovanih odredbama Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, te člana 6. stav 1, člana 7, člana 13, člana 17. i člana 18. Evropske konvencije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud najpre zakaže sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a a potom usvoji zahtev u smislu člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP-a i preinači u celini odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku, tako što će usvojiti žalbe okrivljenog Jovanović Dragomira; trećih lica J.S., J.T. i J.J. i njihovog branioca - punomoćnika, advokata Z.P., izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebnog odeljenja PoI Po1 - 3/13 (Kv Po1 650/13) od 03.10.2013. godine i to u stavu II izreke, te da odbije zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal - a za privremeno oduzimanje imovine od trećih lica, u delu u kome je oduzet novac u iznosima i sa računa označenih u stavu II izreke prvostepenog rešenja, uz dalji predlog da branioca okrivljenog i okrivljenog Jovanović Dragomira obavesti o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda kako bi prisustvovali istoj.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP-a), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjem protiv kojeg je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti u delu koji se odnosi na povredu zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a) je neosnovan, a u delu koji se odnosi na povredu ljudskih prava i osnovnih sloboda okrivljenog i trećih lica zagarantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, nema propisani sadržaj (član 487. stav 3. u vezi člana 484. ZKP-a).

Pozivajući se na odredbu člana 4. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela o shodnoj primeni odredaba ZKP-a i u tom postupku, podnosilac zahteva ističe povredu odredbe člana 3. stav 1. i člana 4. ZKP-a navodeći da je u više predmeta (Po1-3/13; Po1-4/13 i Po1-9/13) po istom činjeničnom i pravnom osnovu protiv okrivljenog i trećih lica vođen postupak privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, te da su u sva tri predmeta donete pravnosnažne odluke, čime je povređena odredba člana 4. ZKP-a (ne dva puta o istom tj. ne bis in idem), te da je u tim postupcima prekršena pretpostavka nevinosti okrivljenog (član 3. stav 1. ZKP-a) jer u vreme vođenja tih postupaka u odnosu na okrivljenog nije doneta pravnosnažna sudska odluka zbog krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret. Povredu odredbe člana 15. stav 2. i 3. ZKP-a podnosilac zahteva vidi u izrazitoj neaktivnosti tužioca i izrazitoj aktivnosti suda u postupku koji je prethodio donošenju pobijane pravnosnažne odluke čime je prekršena odredba člana 15. stav 2. ZKP-a da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu, dok povredu odredbe člana 6. stav 4. ZKP-a nalazi u tome da Tužilaštvo za organizovani kriminal i ovlašćena službena lica nisu s`jednakom pažnjom ispitali činjenice koje terete okrivljenog i činjenice koje mu idu u korist. U zahtevu se dalje ističe povreda odredbe člana 13. ZKP-a koja proističe iz činjenice da organi postupka (organ finansijske istrage, sudija za prethodni postupak i predsednik veća) prilikom donošenja rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela nisu pozivali treća lica da se izjasne o „optužbama“ tj. o predlogu tužioca za privremeno oduzimanje imovine čime su povređena prava tih lica na suđenje u prisustvu, a ta lica ni u kasnijim fazama postupka iako uredno obaveštavana o ročištima na koja se nisu odazivala, nisu saslušana. Zahtevom se nadalje ukazuje i na povredu odredbe člana 428. stav 8. ZKP-a jer u pobijanom rešenju sud nije izneo činjenice koje je utvrdio u (krivičnom?) postupku, iz kojih razloga ih je uzeo kao dokazane ili nedokazane, nije dao ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza čija protivrečnost je brojna, niti kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju spornih pravnih pitanja, te pri utvrđivanju da je optuženi Jovanović Dragomir osnovano sumnjiv da je učinio krivično delo iz člana 234. stav 3. KZ-a. Pored toga ukazuje se i na pogrešnu primenu odredbe člana 467. stav 2. ZKP-a zbog toga što na sednicu veća žalbenog suda nisu pozvane stranke. Sve ove povrede zakona po navodima zahteva pojedinačno i ukupno uzevši predstavljaju povredu zakona vezanu za član 441. stav 3. ZKP-a.

Povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP-a na koju se branilac u zahtevu poziva postoji u slučaju kada sud u pravnosnažnoj odluci o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela ili u postupku koji joj je prethodio, povredi zakonske odredbe. To u konkretnom slučaju podrazumeva povredu odredaba Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela kojim se u organizacionom, materijalno-pravnom i procesnom smislu reguliše postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela i onih odredaba ZKP-a koje se shodno primenjuju i u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela (član 4. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela) a zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu, prema odredbama člana 485. stav 4. ZKP-a dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

U podnetom zahtevu po osnovi povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a) branilac ne ističe ni jednu povredu odredaba Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, već povrede ZKP-a pozivanjem na shodnu primenu ZKP-a u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela (član 4. stav 3. Zakona) pri čemu u obrazloženju zahteva ustvari ukazuje na direktnu primenu odredaba ZKP-a i u ovom postupku.

Odredba člana 4. stav 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisuje da ako odredbama tog Zakona nije drugačije propisano, shodno se primenjuje ZKP, što znači da se odredbe ZKP-a ne primenjuju direktno u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela već shodno i to samo u slučaju kada tim Zakonom nije drugačije propisano.

Od u zahtevu istaknutih povreda ZKP-a, u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela shodno se primenjuju samo odredbe člana 4. stav 1. ZKP-a, člana 6. stav 1. ZKP-a i člana 467. stav 2. ZKP-a. Ostale, u zahtevu navedene povrede ZKP-a ne mogu se shodno primeniti i na postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela jer je postupak propisan tim odredbama ZKP-a, drugačije propisan u Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i to posebno u delu postupka finansijske istrage i privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela a što je i predmet pobijanja zahtevom za zaštitu zakonitosti.

Kako postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela nije krivični postupak koji se vodi protiv okrivljenog (član 2. stav 1. tačka 2. ZKP-a) radi utvrđivanja da li jeste ili nije izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, već posebni (sui generis) postupak koji se vodi protiv vlasnika imovine (član 3. tačka 4. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela) koji nužno ne mora biti i okrivljeni, to se odredba člana 3. stav 1. ZKP-a po kojoj se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, ne može shodno primeniti i na taj postupak, pogotovo na postupak privremenog oduzimanja imovine. U postupku privremenog oduzimanja imovine ne utvrđuje se krivnja za izvršeno krivično delo već se faktički odlučuje o privremenoj meri za obezbeđenje trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela kojom se privremeno oduzima imovina za koju se osnovano sumnja da proističe iz krivičnog dela a u cilju sprečavanja opasnosti koja bi kasnije trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela otežala ili onemogućila (član 23. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela). Pri tome objektivni uslov za donošenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine nije postojanje pravnosnažne odluke suda kojom je utvrđena krivnja za izvršeno krivično delo iz člana 2. tog Zakona, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti, već postojanje osnovane sumnje da je fizičko ili pravno lice izvršilo krivično delo iz člana 2. tog Zakona (član 25. stav 1. tačka 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela).

Isto tako, odredba člana 13. ZKP-a ne može se shodno primeniti i na postupak privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. Naime, prema odredbi člana 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela sud o zahtevu javnog tužioca za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela odlučuje na osnovu zahteva bez obaveštavanja stranaka. Na isti način a prema odredbama člana 17. do 22. Zakona postupa i Jedinica za finansijsku istragu. Izjašnjenje vlasnika i izvođenje dokaza koje on predloži, prema odredbama člana 29. i 30. Zakona vrši se putem prigovora protiv rešenja suda o privremenom oduzimanju imovine i na ročištu za odlučivanje o prigovoru. Iz ovoga jasno proizilazi da je obaveštavanje stranaka i prisustvo vlasnika u postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela regulisano odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela drugačije nego odredbom člana 13. ZKP-a, zbog čega nema ni shodne primene te odredbe ZKP-a u postupku privremenog oduzimanja imovine.

Odredba člana 15. stav 2. i 3. ZKP reguliše pravila dokazivanja u krivičnom postupku na način da je teret dokazivanja optužbe na tužiocu (stav 2) i da sud izvodi dokaze na predlog stranaka (stav 3). Kako je Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela u glavi III regulisan postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, to se na dokazivanje u tom postupku primenjuju odredbe tog Zakona. Kada je u pitanju dokazivanje u postupku za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, tužilac prema odredbi člana 23. tog Zakona dokazuje činjenice navedene u članu 25. stav 1. tačka 1. do 4. a vlasnik na osnovu odredbe člana 29. i 30. istog Zakona na ročištu po izjavljenom prigovoru protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, dokazuje činjenice navedene u članu 32. stav 3. tačka 1. do 4. tog Zakona. Ovo znači da u postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela nema shodne primene člana 15. stav 2. ZKP-a tj. da je teret dokazivanja isključivo na tužiocu jer deo tereta dokazivanja nalazi se i na vlasniku imovine. Sud i u ovom postupku izvodi dokaze na predlog stranaka kao i u krivičnom postupku (član 15. stav 3. ZKP-a) no može u smislu stava 4. člana 15. ZKP-a sam odrediti izvođenje dokaza ukoliko oceni da su izvedeni dokazi stranaka protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Navodi zahteva o izrazitoj neaktivnosti tužioca i izrazitoj aktivnosti suda u postupku koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju sopstvenu ocenu podnosioca zahteva i nemaju osnov u pobijanom rešenju, zbog čega su ocenjeni neosnovanim.

Odredbom člana 428. stav 8. ZKP-a za koju branilac u podnetom zahtevu ističe da je povređena u pobijanom rešenju propisan je sadržaj pismeno izrađene prvostepene presude. Branilac smatra da se ova odredba ZKP-a shodno primenjuje i na sadržaj drugostepenog rešenja koje zahtevom pobija kao i na sadržaj rešenja veća iz člana 21. stav 4. ZKP-a, što je neosnovano. Naime, navedena zakonska odredba se shodno ne primenjuje na odluku drugostepenog suda ni u krivičnom postupku a pogotovo u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. Sadržaj prvostepenog rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisan je odredbom člana 26. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela zbog čega na isto nema shodne primene odredbe člana 428. stav 8. ZKP-a, kako se to neosnovano navodi u zahtevu.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP-a čija povreda se u zahtevu ističe propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Kršenje ove odredbe u pravnosnažnoj odluci suda predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a zbog koje je na osnovu člana 485. stav 4. ZKP-a okrivljenom i braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Shodna primena ove odredbe ZKP-a na postupak za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela značila bi da se protiv nikoga ne može voditi postupak po zahtevu za privremeno oduzimanje one imovine o kojoj je pravnosnažnom odlukom suda već odlučeno. U navodima zahteva po osnovu ove povrede zakona ističe se da su u tri predmeta Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje (Po1-3/13, Po1-4/13 i Po1-9/13) donošene pravnosnažne odluke po istom činjeničnom osnovu (oduzimanje imovine od istih lica) i po istom pravnom osnovu (primena Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela). Istaknuti navodi zahteva da se u sva ova tri slučaja radi o pravnosnažnim odlukama po istom činjeničnom osnovu i samim time o presuđenoj stvari, odnosno povredi odredbe člana 4. stav 1. ZKP-a koja se shodno primenjuje i u postupku privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, neosnovani su, jer se u svakom od navedenih pravnosnažnih rešenja radi o drugoj imovini kao predmetu postupka i pravnosnažnog odlučivanja.

Iako se odredbe člana 6. stav 4. i člana 467. stav 2. ZKP-a shodno primenjuju u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela u smislu da su javni tužilac i jedinica MUP-a za finansijsku istragu dužni da nepristrasno razjasne sumnju o zakonitom poreklu imovine za koju sprovode finansijsku istragu i da s`jednakom pažnjom ispitaju činjenice u korist i na štetu vlasnika (član 6. stav 4. ZKP-a) te da prilikom odlučivanja o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda, drugostepeni sud o sednici veća može obavestiti stranke (javnog tužioca, vlasnika i njegovog branioca odnosno punomoćnika) ako smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari (član 467. stav 2. ZKP-a) a radi se o procesnim odredbama zbog kojih ni u pravnosnažnom odlukom okončanom krivičnom postupku, okrivljenom i njegovom braniocu nije u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP-a dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa to nije dozvoljeno ni u pravnosnažnom odlukom okončanom postupku privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Međutim, čak i kad bi podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog navedenih povreda zakona okrivljenom i njegovom braniocu bilo dozvoljeno, zahtev u konkretnom slučaju ne bi bio osnovan jer se kroz povredu odredbe člana 6. stav 4. ZKP-a u stvari daje sopstvena ocena pristrasnosti odnosno nepristrasnosti organa postupka bez jasne naznake u čemu se ona sastoji a drugostepeni sud je prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP-a ovlašćen da sednicu veća drugostepenog suda održi i bez pozivanja stranaka ukoliko nađe da njihovo prisustvo nije neopohodno za razjašnjenje konkretne stvari.

Imajući sve navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud našao je da su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da se sve u zahtevu konkretno navedene povrede odredaba ZKP-a shodno primenjuju i u postupku za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela te da „pojedinačno i ukupno predstavljaju povrede zakona vezane za član 441. stav 3. ZKP-a“, neosnovani.

Prema odredbi člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 484. ZKP-a propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2. i 3. ovog Zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 3. propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti ako nema propisan sadržaj (član 484).

Kako je branilac okrivljenog podneo zahtev za zaštitu zakonitosti i po zakonskom osnovu propisanom u članu 485. stav 1. tačka 3. ZKP-a, a uz isti nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskih prava i sloboda okrivljenog i trećih lica učesnika u postupku, to podneti zahtev nema propisani sadržaj, zbog čega je u tom delu na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3. u vezi člana 484. ZKP-a, odbačen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 490. i 491. stav 1. ZKP-a, u odnosu na odbijajući deo i na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3. ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                      Predsednik veća-sudija,
Snežana Medenica, s.r.                                                                                                       Nevenka Važić, s.r.