Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja branilac okrivljenog adv. M.P., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede odredbe člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, oba rešenja preinači i okrivljenog oslobodi obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka ili da oba rešenja ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je okrivljeni nezakonito obavezan na plaćanje paušalnog iznosa, s obzirom na to da je prvostepena presuda kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen za krivično delo iz člana 231. stav 6. u vezi stava 5, 2. i 1. u vezi člana 61. KZ doneta nakon zaključenja sporazuma o priznanju krivice između tužioca za organizovani kriminal i okrivljenog, kojim su se, između ostalog sporazumeli i da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava pa okrivljeni nije mogao biti obavezan da plati bilo kakve troškove, pa i paušalni iznos.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano branilac u zahtevu ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 4. ZKP.

Naime, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kpo1 306/10 od 30.12.2010. godine okr. Nikola Dimitrijević oglašen je krivim zbog produženog krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 6. u vezi stava 5, 2. i 1. u vezi člana 61. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja će se izvršiti tako da okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima boravi. Istom presudom od okrivljenog je oduzeta imovinska korist u iznosu od 350.000 evra i određeno da će o visini troškova krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava sud odlučiti posebnim rešenjem.

Navedena presuda doneta je nakon pravnosnažnosti rešenja istog suda SPK Po1 2/10 od 27.10.2010. godine, kojim je usvojen sporazum o priznanju krivice Kt 17/09 – SK 2/10 od 13.12.2010. godine. Ovim sporazumom stranke su se, između ostalog, sporazumele i da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Odlukom da će o visini tih troškova odlučiti posebnim rešenjem, sud je samo sebi ostavio mogućnost da naknadno, posebnim rešenjem odluči o troškovima koji padaju na teret budžetskih sredstava, ali ne i da okrivljenog naknadno obavezuje da plati bilo kakve troškove, pa time ni paušal, koji, u smislu odredbe člana 261. stav 1. tačka 1. – 9. ZKP, spada u troškove krivičnog postupka, te je takva odluka u suprotnosti sa zaključenim sporazumom o priznanju krivice.

Obavezujući okrivljenog da na ime troškova krivičnog postupka plati paušalni iznos, o čemu se stranke nisu sporazumele, sud je učinio povredu odredbe člana 441. stav 4. ZKP, na šta osnovano ukazuje branilac u podnetom zahtevu.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog usvojio kao osnovan i na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                                                                                  Dragiša Đorđević,s.r.