Istom presudom, na osnovu člana 87. KZ, prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanja predmeta bliže navedenih u izreci prvostepene presude, kao predmeta upotrebljenih za izvršenje krivičnog dela.

Na osnovu člana 92. stav 1. u vezi člana 91. stav 1. i 2. KZ, od okrivljenog Milana Prvulovića oduzeta je imovinska korist u iznosu od 6.820 evra, a na osnovu člana 264. ZKP, okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka – paušala plati sudu iznos od 30.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate.

Presudom Posebnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu Kž1-PO1 br.14/21 od 10.11.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog Milana Prvulovića – advokata Stevana Jankovića i advokata Marka Pušice, a presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal K- PO1 br.101/2020 od 19.03.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-branilac okrivljenog Milana Prvulovića – advokat Stevan Janković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 3. ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog Milana Prvulovića kazniti za blaže krivično delo;

-branilac okrivljenog Milana Prvulovića - advokat Marko Pušica, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude, tako što će „okrivljenog Milana Prvulovića oglasiti krivim za manji broj krivično-pravnih radnji i manju količinu kriminalne aktivnosti u odnosu na strane isprave i sertifikat o položenom ispitu o znanju stranog jezika i nakon toga mu izreći jedinstvenu kaznu zatvora u manjem vremenskom trajanju“.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, a nakon ocene navoda izloženih u zahtevima, našao:

Zahtevi su neosnovani u delu u kojem se odnose na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu nedozvoljeni ili nemaju zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac advokat Stevan Janković u podnetom zahtevu ističe da su u žalbenom postupku, u donošenju drugostepene presude Kž1 Po1 br.14/21 od 10.11.2021. godine, kojom su odbijene kao neosnovane žalbe branilaca, učestvovali sudija Milimir Lukić, kao predsednik veća, i sudija Marko Jocić, kao sudija izvestilac, koji su prethodno u žalbenom postupku kao članovi veća učestvovali u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2-PO1 br.74/21 od 28.01.2021. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Milana Prvulovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K.Po1.br.101/20 od 08.01.2021. godine kojim je odbijen predlog branioca okrivljenog Milana Prvulovića da se mera pritvora prema okrivljenom zameni merom jemstva, a što prema stavu branioca ukazuje na već pristrastan stav sudija Milimira Lukića i Marka Jocića prilikom donošenja drugostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o zameni mere pritvora merom jemstva), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koji su odlučivali o zameni mere pritvora merom jemstva stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega je trebalo da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru, odnosno zameni pritvora jemstvo prema okrivljenom, nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili o optužbi, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; a zatim razloge za pritvor dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici i optužbi protiv istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Milimir Lukić kao predsednik veća i Marko Jocić, kao sudija izvestilac, učestvovanjem u žalbenom postupku u kojem je doneta presuda kojom su odbijene kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog Milana Prvulovića, te kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je okrivljeni oglašen krivim, učestvovali i u donošenju odluke kojom je prema istom okrivljenom odbijena žalba protiv rešenja kojim je odbijen kao neosnovan predlog branilaca da se mera pritvora okrivljenom zameni merom jemstva (prilikom kog odlučivanja se uopšte nisu bavili pitanjem opravdane sumnje, niti krivice okrivljenog, niti su se o tom izjašnjavali), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnostsi ovih sudija kod odlučivanja o krivici okriljenog Milana Prvulovića, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, a zbog čega u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca Stevana Jankovića.

Neosnovano se i zahtevom branioca Marka Pušice ukazuje da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je okrivljeni Milan Prvulović oglašen krivim kao lice koje je organizovalo kriminalnu grupu za vršenje krivičnih dela falsikovanje isprave uz novčanu nadoknadu, koja organizovana kriminalna grupa je pored ostalog pravila i nabavljala lažne javne isprave Republike Slovačke, Republike Slovenije, Republike Austrije, Republike Hrvatske, Rumunije i Crne Gore, dakle strane javne isprave država članica Evropske unije (u sklopu krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnog dela iz člana 346. stav 2. KZ), te da je uz novčanu naknadu predavao naručiocima i strane napravljene javne isprave (u sklopu produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ), i pored toga što strana isprava nije mogla biti objekt radnje izvršenja ovih krivičnih dela, a posebno krivičnog dela falsifikovanje isprave koje kao objekt radnje obuhvata isključivo domaće javne isprave, odnosno strane isprave koje su upotrebljene na teritoriji Republike Srbije i koje kao takve (upotrebljene) imaju dokaznu snagu u pravnom saobraćaju Republike Srbije.

Nadalje, u zahtevu se ističe da su strane lažne isprave, navedene u izreci pravnosnažne presude, isključivo bile namenjene inostranom pravnom saobraćaju i da nisu upotrebljene na teritoriji Republike Srbije, te nisu ni mogle biti kvalifikovane kao objekti radnje izvršenja predmetnih krivičnih dela. Prema stavu branioca, u prilog ovom stavu govori i stav zauzet u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz br.89/10, a to proizilazi i iz Komentara Krivičnog zakonika čiji je autor profesor dr Zoran Stojanović, u kome je navedeno (a u vezi sa izloženim stanovištem Vrhovnog kasacionog suda) da objekt radnji kod predmetnog krivičnog dela može biti samo ona strana isprava koja ima značaj za pravne odnose u Republici Srbiji, a da to ne važi i za druge strane isprave koje su irelevantne za pravni saobraćaj u Srbiji, uz zaključak da strane lažne isprave opredeljene u opisu dela u izreci zbog toga ne mogu biti objekt radnji krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim.

Vrhovni kasacioni sud je izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Marka Pušice ocenio neosnovanim, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 1. KZ čini onaj ko napravi lažnu ili preinači pravu ispravu u nameri da se takva isprava upotrebi kao prava, ili ko lažno ili preinačenu ispravu upotrebi kao pravu ili je nabavi radi upotrebe. Stavom 2. istog člana propisan je teži oblik ovog krivičnog dela, s obzirom na objekt radnje, te je za postojanje ovog oblika potrebno da je delo iz stava 1. učinjeno u pogledu javne isprave, testamenta, menice, čeka, javne ili službene knjige ili druge knjige koja se mora voditi na osnovu zakona.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, te da iz činjeničnog opisa krivičnog dela navedenog u izreci pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni Milan Prvulović u periodu od 01.03.2020. godine do 19.08.2020. godine, kao organizator kriminalne grupe, sa pripadnicima ove grupe, za novčanu nadoknadu NN licima koja su bila zainteresovana za nabavku lažnih javnih isprava, i to Republike Srbije, država Evropske unije i potvrda o negativnom rezultatu PCR testa SARS- CoV-2, napravili lažne javne isprave u nameri da se takve isprave upotrebe kao prave i predavali ovakve lažne javne isprave zainteresovanim licima i od njih primali novac, i to putne isprave, lične karte, vozačke dozvole, potvrde o državljanstvu, te potvrde o negativnom rezultatu PCR testa, na način bliže opisan u izreci prvostepene presude, pri čemu je postupao u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela, čije je izvršenje hteo, te svestan da njegovo delo zabranjeno, to se u opisanim radnjama okrivljenog Milana Prvulovića jasno stiču svi bitni elementi krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. KZ, produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kojih je pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Pri tome, neosnovani su navodi branioca Marka Pušice – da napravljene strane javne isprave, koje nisu upotrebljene u pravnom saobraćaju i na teritoriji Republike Srbije, ne mogu biti objekt radnji izvršenja predmetnih krivičnih dela, kao i njegov stav da u prilog tome govore odluka Vrhovnog kasacionog suda Kzz 89/10 i Komentar Krivičnog zakonika, gde se prema navodima zahteva „zaključuje da objekt radnje koje je predmetno krivično delo može biti samo ona strana isprava koja ima značaj za pravne odnose u Republici Srbiji“.

Naime, u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz 89/10 od 31.03.2010. godine, suprotno navodima zahteva, izražen je stav da strana javna isprava (u konkretnom slučaju lažna vozačka dozvola Republike Austrije i lažna dozvola boravka Republike Austrije), obzirom da se radi o ispravama koje imaju dokaznu snagu u pravnom saobraćaju Republike Srbije, ima karakter lažne javne isprave i da može biti objekat ovog krivičnog dela, upravo zbog toga što može imati dokaznu snagu na teritoriji Republike Srbije.

Dakle, da bi strana javna isprava predstavljala objekt radnje izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave iz člana 355. KZ, dovoljna je samo mogućnost da takva isprava posluži kao dokaz u pravnom saobraćaju Republike Srbije.

Suprotno navodima zahteva, u konkretnom slučaju predmet falsifikovanja bile su pored domaćih javnih isprava i strane javne isprave (lične karte, vozačke dvozle ... stranih država), a koje isprave po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nesumnjivo mogu poslužiti kao dokaz u pravnom saobraćaju Republike Srbije.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca Marka Pušice, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i ističe da delo zbog kog je okrivljeni oglašen kirivim nije krivično delo, odbijen kao neosnovan.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Milana Prvulovića – advokata Stevana Jankovića i advokata Marka Pušice u ostalom delu su odbačeni, iz sledećih razloga:

Branilac - advokat Stevan Janković u ostalom delu podnetog zahteva ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom preko branioca, međutim kako u zahtevu uopšte ne navodi u čemu se sastoji navedena povreda zakona, odnosno na koji način je u konkretnom slučaju prekoračena optužba, već ističe da je „prvostepeni sud iz nepoznatih razloga proširio teret optužbe“. to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1, tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Nadalje, istim zahtevom ukazuje se i na povredu odredaba članova 32, 33. i 34. Ustava Republike Srbije, kao i na povredu člana 6. i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda uz dodatne protokole.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Kako branilac Stevan Janković uz podneti zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da podneti zahtev u odnosu na ovu povredu nema zakonom propisan sadržaj, te je iz navedenog razloga u ovom delu podneti zahtev odbacio.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se i na povredu člana 16. stav 4. ZKP i ističe da u konkretnom slučaju ne postoji grupa, te da se odnos okrivljenog Milana Prvulovića i osuđenog Milana Miloševića može okarakterisati kao izvršilački i saizvršilački, već eventualno pomagački, a zbog čega prema stavu branioca okrivljeni nije mogao biti oglašen krivim kao organizator kriminalne grupe. Istim zahtevom ukazuje se i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da drugostepeni sud nije obrazložio, niti dao razloge za svoju odluku o odbijanju žalbe branilaca kao neosnovane, niti je obrazložio zbog čega je odbijen predlog odbrane za ponovnim, odnosno neposrednim saslušanjem prikrivenog islednika.

Branilac Marko Pušica, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ističe da je kao objekt radnje izvršenja krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ pored ostalog naveden i sertifikat o znanju stranog jezika, te da u odnosu na ovaj sertifikat nisu ispunjena obeležja bića predmetnog krivičnog dela i obzirom da se u izreci samo određuje da je reč o sertifikatu o položenom ispitu za poznavanje jezika, bez navođenja ko je ovaj sertifikat izdao, u kojoj se državi izdaje i na osnovu kog zakona je izdat, a kojim navodima se po oceni ovoga suda u suštini ukazuje na nerazumljivost izreke presude, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažnih odluka i postupka koji je prethodio njihovom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te povrede člana 16. ZKP, niti zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Milana Prvulovića – advokata Stevana Jankovića i advokata Marka Pušice u ovom delu odbacio kao nedozvoljene.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbijeni kao neosnovani, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić