Presudom Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine, usvajanjem žalbe Tužioca za organizovani kriminal, kao i po službenoj dužnosti preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 103/17 od 04.07.2017. godine, pa su u stavu prvom izreke presude, okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj, oglašeni krivim da su izvršili krivično delo prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a okrivljeni Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović oglašeni su krivim da su izvršili krivično delo prevara u pomaganju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika. Sud je okrivljenog Miloša Ljujića osudio na kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) godine, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 07.12.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 8.000.000,00 (osam miliona) dinara, okrivljenu Snežanu Mitrović na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 6 (šest) meseci, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 11.12.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 1.000.000,00 (milion) dinara, okrivljenog Roberta Kiškarolja na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 11.12.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 700.000,00 (sedamstohiljada) dinara, okrivljenog Miloša Divca na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 4 (četiri) meseca, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 26.10.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 (tristahiljada) dinara, okrivljenog Sašu Janjića na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 4 (četiri) meseca, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 26.11.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 (tristahiljada) dinara i okrivljenog Milana Krpovića na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 4 (četiri) meseca, u koju će se uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 22.06.2012. godine do 24.06.2012. godine i novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 (tristahiljada) dinara.

Okrivljeni su obavezani da novčane kazne plate u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko navedene novčane kazne ne plate u ostavljenom roku, sud će iste zameniti kaznama zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, u trajanju ne dužem od godinu dana u odnosu na okrivljene Miloša Ljujića i Snežanu Mitrović, odnosno u trajanju ne dužem od 6 meseci u odnosu na okrivljene Roberta Kiškarolja, Miloša Divca, Sašu Janjića i Milana Krpovića.

Istom presudom „Project One“ d.o.o. Beograd je radi ostvarivanja istaknutog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu, a okrivljeni su obavezani da sudu plate troškove krivičnog postupka o čijoj će visini biti odlučeno posebnim rešenjem, kao i na plaćanje paušala u iznosu od 50.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Stavom drugim izreke presude, na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP prema okrivljenom Milošu Ljujiću odbijena je optužba da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, a prema okrivljenima Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju, Saši Janjiću, Milošu Divcu i Milanu Krpoviću je odbijena optužba da su izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/20 od 17.01.2022. godine delimičnim usvajanjem žalbi branioca okrivljenog Saše Janjića, advokata Dragana Zarića, okrivljenog Milana Krpovića i branioca okrivljenog Milana Krpovića, advokata Dragana Petrovića, a povodom žalbe okrivljenog Miloša Divca i njegovog branioca advokata Đorđa Kalanja, po službenoj dužnosti, na osnovu odredbe člana 454. ZKP, preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine, samo u pogledu odluke o kazni u odnosu na okrivljene Miloša Divca, Sašu Janjića i Milana Krpovića pa je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal, kao sud trećeg stepena okrivljene Miloša Divca, Sašu Janjića i Roberta Kiškarolja, osudio na kazne zatvora u trajanju od po 1 (jedne) godine, u koje će im se uračunati vreme provedeno u pritvoru kako je to bliže određeno u izreci presude, a koje će se izvršiti tako što će ih okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuju, na adresama navedenim u izreci presude, uz primenu elektronskog nadzora i na novčane kazne u iznosu od po 300.000,00 dinara.

Istom presudom određeno je da okrivljeni Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović, svaki ponaosob, ne smeju napuštati prostorije u kojima stanuju osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, a ukoliko okrivljeni Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović, svaki ponaosob, jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napuste prostorije u kojima stanuju, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrže u zavodu za izvršenje kazne zatvora.

Žalba okrivljenog Milana Ljujića, žalbe branilaca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Dragana Petrovića i Zorana Ateljevića, žalbe okrivljene Snežane Mitrović i branioca okrivljene Snežane Mitrović, advokata Nikole Dumnića, kao i zajednička žalba okrivljenog Miloša Divca i njegovog branioca advokata Đorđa Kalanja, te žalba punomoćnika „Project One“ d.o.o. Beograd, advokata Gorana Lojpura i u preostalom delu žalba branioca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokata Dragana Zarića, žalba okrivljenog Milana Krpovića i žalba branioca okrivljenog Milana Krpovića, advokata Dragana Petrovića sa dopunom, odbijene su kao neosnovane i pobijana presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Zoran Ateljević, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4) i 9) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i u odnosu na druge okrivljene iz istih presuda uz primenu instituta privilegije združivanja iz člana 489. ZKP i odbije žalbu Tužioca za organizovani kriminal i potvrdi presudu Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K Po1 103/17 od 04.07.2017. godine ili da usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i u odnosu na druge okrivljene iz istih presuda uz primenu instituta privilegije združivanja iz člana 489. ZKP i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, ali drugom veću. Predložio je da bude obavešten o sednici veća,

-branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Dragan Petrović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine i okrivljenog Miloša Ljujića oslobodi od optužbe ili da navedenu presudu ukine u osuđujućem delu i predmet u tom delu vrati Apelacionom sudu u Beogradu, Posebno odeljenje na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem, kao i da okrivljenom odloži izvršenje pravnosnažne presude i obavesti branioca o danu i času održavanja sednice veća,

-branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP preinači pobijane presude i okrivljenu Snežanu Mitrović oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ili samo presudu donetu od strane suda trećeg stepena ukine i predmet vrati nadležnom sudu na ponovno odlučivanje, pred potpuno izmenjenim većem,

-branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokat Dragan Zarić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/20 od 17.01.2022. godine tako što će usvojiti žalbu branioca ovih okrivljenih i odbiti optužbu Tužioca za organizovani kriviminal da su ovi okrivljeni učinili krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, te da se izvršenje pravnosnažne presude odloži. Predložio je da bude obavešten o sednici veća,

-branilac okrivljenog Milana Krpovića, advokat Dragan Petrović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine i okrivljenog Milana Krpovića oslobodi od optužbe ili da navedenu presudu ukine u osuđujućem delu i predmet u tom delu vrati Apelacionom sudu u Beogradu, Posebno odeljenje na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem, kao i da okrivljenom odloži izvršenje pravnosnažne presude i obavesti branioca o danu i času održavanja sednice veća,

-branilac okrivljenog Miloša Divca, advokat Đorđe Kalanj, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu, Posebno odeljenje na ponovno odlučivanje pred izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Zorana Ateljevića i Dragana Petrovića, branioca okrivljene Snežane Mitrović, advokata Nikole Dumnića, branioca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokata Dragana Zarića, branioca okrivljenog Milana Krpovića, advokata Dragana Petrovića i branioca okrivljenog Miloša Divca, advokata Đorđa Kalanja, su neosnovani.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP

Branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Zoran Ateljević, u podnetom zahtevu ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Na istu povredu zakona ukazuje branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić i branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića iako je označavaju kao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Navodi zahteva suštinski se odnose na to da su u činjeničnom opisu krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je prema okrivljenom Milošu Ljujiću odbijena optužba, odnosno za krivično delo iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je, prema okrivljenima Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju i Saši Janjiću, Milošu Divcu i Milanu Krpoviću, odbijena optužba, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, sadržane radnje krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje su okrivljeni Miloš Ljujić, Robert Kiškarolj i Snežana Mitrović oglašeni krivima i osuđeni odnosno krivičnog dela prevara u pomaganju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, za koje su okrivljeni Saša Janjić, Miloš Divac i Milan Krpović oglašeni krivim i osuđeni, zbog čega je prema stavu branilaca, odbijanjem optužbe prema okrivljenima zbog krivičnog dela iz člana 346. stav 1. odnosno stav 2. Krivičnog zakonika, presuđeno za ceo događaj. U vezi sa tim branioci zapravo ističu da je posledično samo pravna kvalifikacija različita vezano za činjenični osnov u odbijajućoj presudi, koji je ubačen i u osuđujuću presudu, obzirom da su identične radnje, preduzete u okviru „plana delovanja grupe“ opisane i u sklopu radnji preduzetih u saizvršilaštvu i pomaganju. Ovi navodi branilaca ukazuju da je povređeno načelo ne bis in idem odnosno da se radi o presuđenoj stvari.

Izneti navodi branilaca okrivljenih Miloša Ljujića, Snežane Mitrović, Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani iz sledećih razloga:

Krivično delo zločinačkog udruživanja iz člana 346. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05, 88/05 i 107/05) čini onaj ko organizuje grupu ili drugo udruženje koje ima za cilj vršenje krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna (stav 1.), a za izvršenje dela kazniće se i pripadnik grupe ili drugog udruženja iz stava 1. ovog člana (stav 2.).

Odredbom člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učinili ili ne učini, a pribavi imovinsku korist ili nanese štetu u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara kazniće se zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.

Stavom prvim, optužnice Tužioca za organizovani kriminal KTO 11/12 od 31.01.2013. godine, koja je u četiri navrata precizirana, okrivljenom Milošu Ljujiću stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, a okrivljenoj Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju i Saši Janjiću izvršenje istog krivičnog dela, ali iz stava 4. istog člana zakona. U činjeničnom opisu radnje izvršenja sadržani su navodi da je okrivljeni Miloš Ljujić u toku 2007. godine organizovao organizovanu kriminalnu grupu u cilju vršenja krivičnih dela prevare, za koje krivično delo je propisana kazna zatvora od 4 godine ili teža kazna, radi sticanja finansijske koristi, tako što je stvorio plan delovanja, koji su prihvatili, pored ostalih, okrivljeni Snežana Mitrović, Robert Kiškarolj i Saša Janjić, da se poslovna dokumentacija privrednih društava i off shore preduzeća (čija su imena navedena u zagradi, od 5. do 9. reda ovog stava optužnice), a čiji su vlasnici, osnivači i odgovorna lica ili su to po nalogu okrivljenog Miloša Ljujića postali pored ostalih, okrivljeni Snežana Mitrović, Robert Kiškarolj, Saša Janjić, upotrebi prilikom podnošenja zahteva „... Bank“ A.D. Beograd za odobrovanje dugoročnih namenskih kredita sa naznakom da su sredstva namenjena kupovini akcija preduzeća iz privatizacije „Medifarm“ i „Tehno-servis“, kao i širenju operativnog biznisa odnosno širenju distributivne mreže i asortimana ponude....uz podnošenje izveštaja sa višestruko uvećanom procenom vrednosti objekata u vlasništvu privrednog društva „Krivaja“, povezanog pravnog lica koje se javlja kao založni dužnik, a potom da se nakon odobravanja kredita i kupovine akcija preduzeća iz privatizacije...bez znanja banke izvrši prenos tih akcija na preduzeća kojima okrivljeni upravljajaju i to tako što se cena akcija na berzi značajno umanjuje putem prodaje između povezanih pravnih lica čije poslovanje kontrolišu okrivljeni....na koji način se obezvređuje imovina preduzeća koja od banke povlače kredite koji tako u celosti dospevaju na naplatu pre isteka ugovora pa se zbog toga bad njima otvara postupak stečaja, dok banka zbog stvarne vrednosti založene imovine nije u mogućnosti da naplati svoje potraživanje njenom eventualnom prodajom.

Istom optužnicom, u stavu drugom, pored ostalih, okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović, Robert Kiškarolj i Saša Janjić se terete da su izvršili krivično delo prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, koje je prema navodima optužnice izvršeno tako što su okrivljeni, postupajući po planu i dogovoru iz stava I optužnice - da se osnuju privredna društva i off shore preduzeća i iskoristi njihova poslovna dokumentacija....prilikom podnošenja zahteva „... Bank“ A.D. Beograd za odobrovanje dugoročnih namenskih kredita...za kupovinu akcija preduzeća iz privatizacije, u nameri da sebi ili drugom pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, preduzeli radnje u kojima se stiču obeležja krivičnog dela za koje su optuženi, ovim stavom optužnog akta. Prema navodima optužnice, okrivljeni su lažnim prikazivanjem činjenica sadržanih u biznis planovima preduzeća koja uzimaju kredit („Alstar“ i „Beo montage corporation doo“), a odnose se na razvoj poslovanja iz koga će se generisati sredstva neophpodna za servisiranje kredita, kao i činjenica koje se odnose na obezbeđenje vraćanja kredita, „... Bank“ A.D. Beograd dovele u zabludu da odobri kredit i isplati novac na štetu svoje imovine, iako nisu imali nameru da novac iz kredita vrate i bili su svesni da se banka neće moći naplatiti iz imovine preduzeća jer će imovinu otuđiti povezanim pravnim licima pod kontrolom, između ostalih i okrivljenog Miloša Ljujića, niti iz opredeljenih vrednost nepokretnosti navedenih u ugovoru o kreditu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine, u drugom stavu, na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja prema okrivljenom Milošu Ljujiću odbijena je optužba da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, a pored ostalih prema okrivljenima Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju, Saši Janjiću, da su izvršili krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, obzirom da je sud u tom smislu primenio na okrivljene zakon koji je najpovoljniji za učinioca, shodno članu 5. Krivičnog zakonika, o kojoj primeni je na stranama 55. u poslednja dva stava, 56. i 57. u prva tri pasusa obrazloženja presude Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine, Apelacioni sud u Beogradu dao jasne i detaljne razloge.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda radnje izvršenja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje su okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj odnosno iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika za koje je, pored ostalih, okrivljeni Saša Janjić oglašen krivim u stavu prvom presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine i u odnosu na koja se zahtevima ukazuje da su presuđena stvar, predstavljaju radnje krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koje je egzistiralo tokom celog krivičnog postupka, obzirom da je okrivljenima bilo stavljeno na teret kao posebno krivično delo u podignutoj i preciziranoj optužnici, s tim što su radnje okrivljenog Saše Janjića, prilikom presuđenja, pravilnom primenom zakona podvedene pod odredbu člana 35. Krivičnog zakonika. Nakon primene povoljnijeg zakona, odnosu na okrivljenog Miloša Ljujića, optužba je odbijena zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. Krivičnog zakonika, a u odnosu na okrivljene Snežanu Mitrović, Roberta Kiškarolja i Sašu Janjića je optužba odbijena zbog krivičnog dela zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika, koja krivična dela su u vezi sa istim krivično pravnim događajem, ali su radnje tih dela predstavljale organizovanje grupe koja ima za cilj vršenje krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna (u konkretnom slučaju prevare), odnosno pripadnost takvoj grupi i stvaranje plana za izvršenje krivičnih dela, dodelu uloga pojedinim pripadnicima grupe i uopšte preduzimanje organizacionih mera neophodnih za funkcionisanje grupe u cilju zbog koje je stvorena, a to je vršenje krivičnih dela, što nije od uticaja za postojanje drugog krivičnog dela - krivičnog dela iz člana 208. Krivičnog zakonika, koje u jednom delu obuhvata i te radnje. Uprkos delimičnom poklapanju radnji izvršenja navedenih krivičnih dela, u konkretnom slučaju odbijanje optužbe zbog krivičnog dela iz člana 346. stav 1. odnosno stava 2. Krivičnog zakonika, ne može se smatrati presuđenom stvari u odnosu na drugo krivično delo koje u okviru neuporedivo šireg konteksta radnji izvršenja, sadrži i neke radnje za koje je optužba odbijena, jer se radi o različitoj vrsti krivičnih dela, različitom zaštitnom objektu i različitim kako elementima, tako i posledicom krivičnog dela.

Dakle, u konkretnom slučaju, sud nije činjenični supstrat za koji je protiv ovih okrivljenih odbijena optužba ubacio u činjenični opis osuđujuće presude i na taj način okrivljene, kako to ističu branioci, suštinski oglasio krivima i za krivična dela za koja je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja pod pravnom kvalifikacijom krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Time što je u izreci presude u stavu prvom navedeno da su okrivljeni postupali po planu i dogovoru, sud nije utvrdio da su okrivljeni suštinski bili organizovana kriminalna grupa sa planom delovanja, u smislu člana 112. tačka 35) Krivičnog zakonika, već je na taj način, shodno utvrđenom činjeničnom stanju, precizirao izreku presude u cilju pojašnjavanja postupanja okrivljenih.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, nalazeći da su elementi krivičnog dela za koje je prema okrivljenima optužba odbijena, posebni i da su posebno opisane radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, i to pojedinačne radnje svakog od okrivljenih koje su kvalifikovane kao saizvršilaštvo odnosno pomaganje, te da iz izreke presude ne proizilaze podudaranja koja se tiču elemenata krivičnih dela u pitanju, navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Zorana Ateljevića, branioca okrivljene Snežane Mitrović, advokata Nikole Dumnića i branilaca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokata Dragana Zarića, kojima se na navedeni način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP

Branioci okrivljenog Miloša Ljujića, advokati Zoran Ateljević i Dragan Petrović, branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić, branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokat Dragan Zarić i branilac okrivljenog Miloša Divca, advokat Đorđe Kalanj zahteve za zaštitu zakonitosti podnose zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Navodima podnetog zahteva, branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Zoran Ateljević ističe da je u donošenju pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine učestvovao sudija Vučko Mirčić, a u donošenju pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/20 od 17.01.2022. godine sudija Milimir Lukić, koji su se morali izuzeti prilikom donošenja meritorne odluke po žalbama izjavljenim protiv tih presuda. U vezi sa tim branilac ukazuje da su sudija Vučko Mirčić, kao predsednik veća i sudija Milimir Lukić, kao član veća učestvovali u donošenju rešenja K Po1 14/12 od 14.09.2012. godine kojim je, pored ostalih i prema okrivljenima Milošu Ljujiću, Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju, Milošu Divcu i Saši Janjiću produžen pritvor, pozivajući se na postojanje osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, iako je u trenutku donošenja navedenog rešenja već nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenih zbog krivičnih dela, koja su u tom momentu bila kvalifikovana kao krivična dela iz člana 346. stav 2. i 4. Krivičnog zakonika. S tim u vezi, prema stavu branioca, veće u kome su postupale imenovane sudije zanemarilo je svoju obavezu i ispoljilo pristrasnost, ignorišući u potpunosti pitanje nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja prilikom odlučivanja o pritvoru i ispitivanju osnovanosti sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo. Pored ovoga, prema navodima zahteva ovog branioca, kao i branilaca okrivljenih Snežane Mitrović i Miloša Divca, sudija Vučko Mirčić je kao član veća učestvovao i u donošenju presude Kž1 Po 1 33/17 od 25.10. 2018. godine kojom je preinačena prva prvostepena oslobađajuća presuda i kojom su okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnih dela koja su im stavljena na teret, zbog čega je branilac mišljenja da je pristrasnost ovog sudije ispoljena u rešenju o produženju pritvora, dobila trajni karakter.

Branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Dragan Petrović, u zahtevu navodi da su imenovane sudije u konkretnom slučaju morale biti izuzete od vršenja sudijske dužnosti, obzirom da je njihova nepristrasnost dovedena u pitanje time što su u rešenju o produženju pritvora izrazili visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog Miloša Ljujića u pribavljanju nezakonite dobiti u iznosu od preko 15.500.000,00 CHF, a zatim učestvovali u donošenju pobijanih presuda, iako su još u fazi istrage imali formirano predubeđenje o krivici okrivljenog.

Iste navode u zahtevu iznosi i branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić, kao i branilac okrivljenog Miloša Divca, advokat Đorđe Kalanj isticanjem da su se imenovane sudije prilikom donošenja rešenja o produženju pritvora, detaljno izjašnjavale o svim dokazima prikupljenim u istražnom postupku, analizirali okolnosti i izrazili visok stepen sumnje u pogledu krivice okrivljenih i to u većoj meri nego što je neophodno za odlučivanje o pritvoru, zbog čega su mišljenja da su prilikom meritornog odlučivanja već imali formirano predubeđenje u odnosu na okrivljene i krivično delo, što dovodi u pitanje njihovu nepristrasnost.

I branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokat Dragan Zarić u podnetom zahtevu ukazuje da su sudije Vučko Mirčić i Milimir Lukić trebali biti izuzete od vršenja sudijske funkcije prilikom meritornog odlučivanja i donošenja pobijanih presuda, jer su postupali u veću koje je odlučivalo o pritvoru prema okrivljenima (pogrešno navodeći da su odlučivali o žalbama na rešenje o pritvoru), pri kom odlučivanju su izrazili svoj stav o postojanju „opravdane sumnje“.

Izneti stav odbrane da su pobijane pravnosnažne presude zahvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branioci zasnivaju na pravnim stavovima izraženim u odlukama Evropskog suda za ljudska prava (Zolountukhin protiv Rusije, Maresti protiv Hrvatske, Muslia protiv Bosne i Hercegovine i dr.), kao i stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda (Kzz OK 6/2021 od 22.04.2021. godine, Kzz RZ 2/2014 od 19.06.2014. godine, Kzz OK 33/19 od 17.12.2019. godine, Kzz 236/21 od 11.03.2021. godine i dr.), te stavovima iz odluka Ustavnog suda Srbije (Už 4461/10 od 30.01.2014. godine, Už 12021/17 od 04.01.2020. godine i dr.), sa pozivanjem na odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije o nezavisnom i nepristrasnom sudu i člana 37. stav 1. ZKP o izuzeću sudija.

Ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Ljujića, branioca okrivljene Snežane Mitrović, branioca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića i branioca okrivljenog Miloša Divca se po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je pobijana presuda Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine doneta u veću sastavljenom od sudija Mirjane Popović, predsednika veća, Zorana Savića, Vučka Mirčića, Milene Rašić i Tatjane Vuković, članova veća, a presuda Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/20 od 17.01.2022. godine, u veću sastavljenom od sudija Milimira Lukića, predsednika veća, Bojane Paunović, Vesne Petrović, Dragana Ćesarovića i Marka Jocića, članova veća.

Prema stanju u spisima predmeta, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kr Po1 14/12 od 14.09.2012. godine, koje je u fazi istrage donelo veće sastavljeno od sudije Vučka Mirčića, predsednika veća, Nade Zec i Milimira Lukića, članova veća, pored ostalih i prema okrivljenom Milošu Ljujiću, Snežani Mitrović, Robertu Kiškarolju, Milošu Divcu i Saši Janjiću, na osnovu člana 215. stav 1. ZKP iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP, produžen je pritvor za još 3 meseca i određeno je da isti prema navedenom rešenju može trajati najduže do 17.12.2012. godine.

Prema odredbama člana 210. do 216. ZKP, odlučivanje o pritvoru podrazumeva ocenu ispunjenosti zakonom propisanih razloga za određivanje, produženje ili ukidanje te mere, u koje spada i ocena postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo pa je tako odredbom člana 211. stav 1. ZKP propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, iz razloga što je u istom predmetu učestvovao u potvrđivanju optužnice – član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branilac okrivljenog poziva, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva - da se kod imenovanih sudija, koji su odlučivali u krivičnom postupku o meri pritvora prema okrivljenima (a ne o žalbama na rešenje o pritvoru, kako to navodi branilac – advokat Dragan Zarić), a zatim u krivičnom postupku u kome su donete meritorne odluke, „radi o pristrasnosti visokog stepena“, koje je takvog kvaliteta i značaja da treba isključiti učešće tih sudija u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije, koja se u početku bazirala na potpuno objektivnoj koncepciji zasnovanoj na strogoj razdvojenosti funkcije gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

Uvidom u rešenje Apelacionog suda u Beogradu K Po1 14/12 od 14.09.2012. godine donetog u veću u kome je sudija Vučko Mirčić, postupao kao predsednik veća, a sudija Milimir Lukić, kao član veća, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovog rešenja sud nije bavio opravdanom sumnjom, kako to navodi branilac – advokat Dragan Zarić, niti ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenih, već samo osnovanom sumnjom u smislu člana 211. stav 1. ZKP i razlozima za pritvor iz člana 211. stav 1. i 2. ZKP, ispitujući pri tome postojanje osnovane sumnje ne samo u odnosu krivično delo iz člana 346. Krivičnog zakonika, već i u odnosu na krivično delo iz člana 208. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo, pitanje zastarelosti krivičnog gonjenja, na koje ukazuje branilac – advokat Zoran Ateljević, nije ni moglo biti razmatrano, u vreme donošenja navedenog rešenja o produženju pritvora.

Stoji činjenica da je sud u obrazloženju navedenog rešenja, naveo da su okrivljeni preduzimajući protivpravne radnje svako ponaosob učestvovali u pribavljanju nezakonite koristi u iznosu od preko 15.500.000,00 CHF, kako to navodi branilac – advokat Dragan Petrović. Međutim, izneti navodi rešenja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, sami po sebi ne znače da je veće, u čijem radu su učestvovale imenovane sudije zauzelo jasan stav o krivici okrivljenih, već je ova okolnost cenjena u sklopu osnovanosti produženja pritvora prema okrivljenima, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, bez upuštanja u ocenu dokaza o krivici okrivljenih i krivičnim delima koja su im stavljena na teret, već je postojanje razloga za daljim trajanjem pritvora prema okrivljenima, u konkretnom slučaju, prema nalaženju ovog suda, sud razmatrao i cenio u vezi sa obeležjima tih krivičnih dela, ne razmatrajući krivicu okrivljenih izvan granica osnovane sumnje da su učinili krivična dela za koja se terete, u smislu člana 211. stav 1. ZKP. U tom smislu postoji razlika u odnosu na odluke ovoga suda po istom pitanju na koje branioci ukazuju u podnetim zahtevima.

Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Vučko Mirčić, bio u sastavu veća drugostepenog suda, koje je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene Miloša Ljujića, Snežanu Mitrović i Roberta Kiškarolja, oglasio krivima zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a okrivljenog Sašu Janjića i Miloša Divca, zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, dok je sudija Milimir Lukić, predsedavao većem koje je drugostepenu presudu preinačilo samo u pogledu odluke o kazni, pri čemu su prethodno učestvovali u veću koje je odlučivalo o meri pritvora prema ovom okrivljenom, u kom odlučivanju se nisu bavili pitanjem krivice okrivljenih, već isključivo postojanjem osnovanje sumnje da su učinili krivično delo i u tom smislu razloga za produženje pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda. Ovo posebno ako se ima u vidu da branilac – advokat Zoran Ateljević pitanje pristrasnosti ovih sudija vezuje za nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenih zbog krivičnih dela iz člana 346. stav 2. i 4. Krivičnog zakonika, i to u situaciji kada u postupku nije ni bila doneta pravnosnažna odluka o tome da li je u odnosu na neko od krivičnih dela koja su okrivljenima stavljena na teret nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Navodi branilaca, kojima se ukazuje da je sudija Vučko Mirčić učestvovao u donošenju presude Kž1 Po 1 33/17 od 25.10. 2018. godine kojom je preinačena prva prvostepena oslobađajuća presuda i kojom su okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnih dela koja su im stavljena na teret, nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, jer je navedena presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/19 od 20.09.2019. godine i spisi predmeta vraćeni drugostepenom sudu na ponovno suđenje, nakon čega je u ponovnom postupku na pretresu održanom pred drugostepenim sudom doneta pobijana pravnosnažna presuda.

S obzirom na navedeno, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevima za zaštitu zakonitosti, branilaca okrivljenih Miloša Ljujića, Snežane Mitrović, Roberta Kiškarolja, Saše Janjića i Miloša Divca.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka

iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP

Branioci okrivljenog Miloša Ljujića, advokati Zoran Ateljević i Dragan Petrović, branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić, branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, advokat Dragan Zarić, branilac okrivljenog Milana Krpovića, advokat Dragan Petrović i branilac okrivljenog Miloša Divca, advokat Đorđe Kalanj zahteve za zaštitu zakonitosti podnose zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Zorana Ateljevića ističe da je nižestepenim presudama optužba prekoračena na taj način što je sud u izreku presude u činjenični opis dela za koje je okrivljeni Miloš Ljujić oglašen krivim, uneo visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi u iznosu od 15.390.444,91 CHF (koji predstavlja razliku iznosa od 15.772.592,00 švajcarskih franaka, a što je zbir isplaćenih iznosa i iznosa plaćenog dela kredita od 7.400,00 i 324.747,09 CHF), kao i tvrdnju da su lažno prikazivane činjenice da će okrivljeni kredite vratiti i da su službenici banke održavani u zabludi da će krediti biti vraćeni, koji navodno nisu bili označeni u dispozitivu optužnice Tužioca za organizovani kriminal Kto 11/12 od 31.01.2013. godine koja je izmenjena dana 07.06.2013. godine, 24.07.2013. godine, 16.09.2013. godine i 18.02.2016. godine, na koji način je optužba izmenjena na štetu okrivljenog.

Na prekoračenje optužbe u ovom delu izreke, ukazuje i branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Dragan Petrović navođenjem da postoji neslaganje u pogledu radnje izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, tako što je radnja izvršenja koja je u optužnom aktu opisana kao dovođenje u zabludu, u izreci presude opisana kao održavanje u zabludi, uz različito označavanje pasivnih subjekata u pogledu ovih radnji.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Dakle, prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Prema stanju u spisima, navedenom optužnicom Tužioca za organizovani kriminal u tački II, pored ostalih, okrivljenom Milošu Ljujiću je stavljeno na teret da je „...kao vlasnik preduzeća.....u nameri pribavljanja imovinske koristi za sebe ili druge u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, a na štetu „... bank“ a.d. Beograd, lažnim prikazivanjem činjenica sadržanih u Biznis planovima preduzeća....koja uzimaju kredit...pri čemu nisu imali nameru da novac iz kredita vrate, a svesni da se banka neće moći naplatiti iz imovine preduzeća koje uzima kredit, niti iz prodaje založene imovine....doveli u zabludu članove Kreditnog odbora banke i naveli ih da privrednom društvu ...odobre namenski kredit, a zatim ih održavali u zabludi da će predmetne kredite uredno servisirati iz imovine preduzeća...na koji način su pribavili sebi i drugim pripadnicima organizovane kriviminalne grupe imovinsku korist u iznosu od 764.156.441,00 dinara....“.

Izrekom presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine, u stavu I, utvrđeno je da je inkriminisanim radnjama okrivljeni Miloš Ljujić pribavio sebi i Brindza Ferencu, a okrivljena Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj, Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu, protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 15.390.444,91 CHF (koji predstavlja razliku iznosa od 15.772.592,00 CHF, a što je zbir isplaćenih iznosa i iznosa plaćenog dela kredita od 7.400,00 i 324.747,09 CHF).....lažnim prikazivanjem činjenica da će realizacijom biznis planova kredite vratiti i činjenica sadržanih u biznis planovima....doveli u zabludu članove kreditnog odbora „... bank“ da odobre kredite...a zatim održavajući u zabludi službenike banke da će kredite vratiti...prestali da plaćaju kredite...“

U konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem nižestepenih presuda sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljenih, jer su okrivljeni oglašeni krivim za identične radnje koje su im stavljene na teret optužnim aktom.

Razlika na koju ukazuje branilac – advokat Zoran Ateljević, u pogledu visine pribavljene protivpravne imovinske koristi izražene u stranoj valuti, ne predstavlja prekoračenje optužbe, jer je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Pri tome, izmena na koju ukazuje ovaj branilac nije od uticaja na pravnu kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela, niti je okrivljeni oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost od one koja mu je optužnim aktom stavljena na teret. Naime, u optužnom aktu, visina pribavljene protivpravne imovinske koristi navedena je u delu u kome je opisano postupanje okrivljenih u odnosu na krivično delo iz člana 208. Krivičnog zakonika i opredeljena je u dinarskom iznosu od 764.156.441,00 dinara. Ovaj iznos predstavlja dinarsku protivvrednost zbira pojedinačnih kredita u iznosu od 15.772.592,00 CHF, po srednjem kursu NBS na dan isplate svakog pojedinačnog kredita, a iznos naveden u izreci pravnosnažne presude, koji branilac osporava od 15.390.444,91 CHF, predstavlja razliku iznosa od 15.772.592,00 švajcarskih franaka, odnosno zbira isplaćenih iznosa kredita i iznosa plaćenog dela kredita od 7.400,00 i 324.747,09 CHF i samim tim ne predstavlja prekoračenje optužbe, već konkretizovanje činjeničnog stanja utvrđenog na glavnom pretresu, u pogledu visine pribavljene imovinske koristi.

Pored ovoga, neosnovani su navodi branioca – advokata Nikole Dumnića kojima se ukazuje da je optužnim aktom okrivljenoj Snežani Mitrović stavljeno na teret pribavljanje imovinske koristi sebi i drugim pripadnicima organizovane kriminalne grupe, dok je izrekom presude oglašena krivom da je imovinsku korist pribavila Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, na opisani način nije prekoračena optužba, imajući u vidu da činjenični opis radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela okrivljene Snežane Mitrović u izreci presude nije bitno drugačiji od činjeničnog opisa radnje dela datog u optužnom aktu Tužioca za organizovani kriminal, pošto je sud opisanom izmenom samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu i to na način koji je povoljniji po okrivljenu. Shodno iznetom, navedene izmene nisu izvršene na štetu okrivljene i ista nije oglašena krivom za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), niti je presuda izmenjena na njenu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Suprotno navodima branilaca okrivljenih Miloša Ljujića, Snežane Mitrović, Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, optužba u konkretnom slučaju nije prekoračena ni navodima izreke pravnosnažne presude „da su lažno prikazivane činjenice da će okrivljeni kredite vratiti“, već ovi navodi predstavljaju uređenje navoda optužnice Tužioca za organizovani kriminal, u kojoj je pod tačkom II, u delu u kome su uopšteno opisane radnje svih okrivljenih koje su preduzimane (strana 4. poslednji pasus i strana 5. prvi pasus), navedeno da su okrivljeni lažno prikazivali činjenice sadržane u Biznis planovima preduzeća koja uzimaju kredit, a odnose se na razvoj poslovanja iz koga će se generisati sredstva neophodna za servisiranje kredita, kao i činjenice o postojanju i vrednosti objekata u vlasništvu privrednog društva i vrednosti stanova okrivljenog koji su založeni kao obezbeđenje vraćanja kredita, pri čemu okrivljeni nisu imali nameru da novac iz kredita vrate.

Takođe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, optužba na štetu ovih okrivljenih nije prekoračena ni navodima branilaca „da su službenici banke održavani u zabludi da će krediti biti vraćeni“, kao ni time što su kao pasivni subjekti vezano za ove radnje u optužnom aktu označeni članovi Kreditnog odbora, a u izreci presude službenici banke. Ovo imajući u vidu da je pod istom tačkom optužnice, i to kako u uopštenom delu koji se odnosi na saizvršilaštvo, tako i u delu u kome su razrađene pojedinačne radnje svakog od okrivljenih navedeno da su članovi kreditnog odbora dovedeni u zabludu i navedeni da odobre kredit, a zatim i službenici banke održavani u zabludi da će krediti biti vraćeni, pri čemu su prilikom opisivanja pojedinačnih radnji nekih okrivljenih, kao lica koja su održavana u zabludi označeni službenici banke.

Nadalje, branioci okrivljenih Miloša Ljujića, Snežane Mitrović, Roberta Kiškarolja, Saše Janjića i Milana Krpovića, u podnetim zahtevima ističu da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena i time što je u činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje su okrivljeni oglašeni krivim, unet element uračunljivosti, koga nema u optužnom aktu.

Međutim, iako su tačni navodi izneti u zahtevima branilaca da u dispozitivu optužnog akta nije eksplicitno navedeno da su u datoj situaciji okrivljeni bili uračunljivi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda neophodno je imati u vidu da se uračunljivost uvek pretpostavlja, a samo u sumnji (na neuračunljivost ili smanjenu uračunljivost) utvrđuje. Kako uračunljivost okrivljenih tokom postupka nije bila u sumnji, ovaj sud nalazi da unošenje elementa uračunljivosti u izreku presude, predstavlja njeno preciziranje, na koji način identitet između optužbe i presude nije povređen i pobijanom pravnosnažnom presudom, nasuprot navodima zahteva branilaca, optužba nije prekoračena.

Ukazujući na povredu postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog Miloša Divca navodi da su radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim, a koje su utvrđene izrekom presude, potpuno drugačije od onih sadržanih u optužnom aktu.

Optužnim aktom Tužioca za organizovani kriminal, okrivljenom Milošu Divcu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, pri čemu je ovom okrivljenom pored radnji koje predstavljaju bitna obeležja predmetnog krivičnog dela i koje su zajedničke svim ostalim okrivljenima, stavljeno na teret da je po nalogu Miloša Ljujića i Snežane Mitrović kao fizičko lice učestvovao u kupoprodaji akcija privrednog društva „Medifarm“ ... u cilju obaranja cena akcija pre njihovog prenosa putem blok transakcije, da bi istovremeno u svojstvu direktora i osnivača pravnog lica „Beo montage corporation doo“ potpisao nalog za blok transakciju akcija „Tehnoservisa“ na „Hotel Srbija“... nakon čega je takođe po nalogu Miloša Ljujića u svojstvu direktora „Beo montage corporation doo“ potpisivao dopise upućene „... bank“, da pravno lice „Beo montage corporation doo“ i pored proglašenja spornog kredita dospelim, ima nameru da isti izmiri, lažno im predstavljajući da se sastajao sa predstavnicima „...“ ... i sa njima dogovorio uslove vraćanja kredita, iako svestan činjenice da su prethodno bez znanja banke otuđene akcije čiju je kupovinu banka finansirala, na koji način je službenike banke održavao u zabludi da će kredit biti vraćen, a sve u cilju prikrivanja namere izbegavanja plaćanja obaveza prema banci i izbegavanja krivične odgovornosti pripadnika organizovane kriminalne grupe.

Prema izreci drugostepene presude, okrivljeni Miloš Divac je oglašen krivim što je, pored radnji izvršenja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, u svojstvu pomagača, po nalogu Miloša Ljujića i Snežane Mitrović učestvovao u kupoprodaji akcija „Medifarma“, u cilju obaranja njihove cene i kao osnivač i direktor „Beo montage corporation doo“ potpisao nalog za blok transakciju akcija „Tehnoservisa“ na „Hotel Srbija“.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažnom presudom, ni u ovom delu nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog Miloša Divca. Ovo, imajući u vidu da su u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, ista i u optužnom aktu tužioca i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnici.

Suprotno navodima zahteva, izmenom u pravnosnažnoj presudi činjeničnog opisa krivičnog dela u pogledu konkretnih radnji koje je preduzeo okrivljeni Miloš Divac i zaključujući da u konkretnom slučaju nije postupao kao saizvršilac, već kao pomagač, sud nije prekoračio optužbu, jer navedena izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, s obzirom da je sud u presudi samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na pretresu održanom pred tim sudom i svojim zaključkom u pogledu toga da je okrivljeni postupao kao pomagač, krećući se pri tome u okviru optužnog akta Tužioca za organizovani kriminal. Ovo posebno imajući u vidu da su pojedine radnje navedene u optužnom aktu, izostavljene iz izreke presude i okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju, kao i da je za razliku od saizvršilaštva, za oblik saučesništva koji se sastoji u pomaganju, propisana mogućnost ublažavanja kazne.

Kako je činjenični opis krivičnih dela za koja su okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašeni krivim ostao u granicama optužnog akta, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Ukazujući na istu povredu zakona, koja je prema navodima zahteva branilaca – advokata Zorana Ateljevića i Nikole Dumnića učinjena pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/20 od 17.01.2022. godine, osporavaju se razlozi te presude, koji se odnose na uređenje optužnog akta i stilizovanje izreke presude, čime se po oceni ovog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu tih navoda, nije upuštao.

Povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP

Neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Zorana Ateljevića i Dragana Petrovića, branioca okrivljene Snežane Mitrović, branioca okrivljenog Milana Krpovića, advokata Dragana Petrovića i branioca okrivljenog Miloša Divca, advokata Đorđa Kalanja kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi u zahtevu branioca – advokata Zorana Ateljevića se ističe da izreka presude ne sadrži potpuni objektivni identitet krivičnog dela u odnosu na pasivni subjekt, jer u istoj nije navedeno ime i prezime bilo kog fizičkog lica, već su navedeni NN članovi Kreditnih odbora odnosno NN službenici banke.

Ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, imajući u vidu da su isti odredivi, obzirom da je identifikacija članova kreditnog odbora predmetne banke, koji su prilikom zaključivanja svakog pojedinačnog ugovora dovedeni u zabludu, učinjena u obrazloženju drugostepene presude i to vezano za svaki konkretan kredit. U tom smislu, ovaj sud nalazi da, izostavljajući iz izreke presude i položaj i svojstva svakog od okrivljenih u pojedinom pravnom licu, već samo navodeći koja pravna lica su okrivljeni osnovali i čiju poslovnu dokumentaciju su koristili prilikom apliciranja za kredite, a nakon toga i radi održavanja u zabludi članova Kreditnog odbora, drugostepeni sud nije na bilo koji način povredio zakon, pravilno nalazeći da bi time, kao i navođenjem imena i prezimena članova Kreditnog odbora u izreci presude, istu samo bespotrebno opteretio, posebno imajući u vidu da se ne radi o bitnim obeležjima predmetnog krivičnog dela.

Isti branilac nadalje navodi da kako je krivično delo u pitanju, svršeno preduzimanjem radnje koja prouzrokuje štetu, to posledično namera i radnja dovođenja u zabludu ili radnja održavanja u zabludi moraju postojati kao prethodne okolnosti koje su dovele do stanja svesti pasivnog subjekta usled čega preduzima radnju koja je štetna za njegovu imovinu, a u svakom slučaju najkasnije u trenutku preduzimanja štetne radnje. Prema navodima zahteva, realizacija kredita predstavlja isplatu novca od strane oštećenog i tog trenutka je krivično delo svršeno, jer je to šteta za koju je umanjena imovina oštećenog. S tim u vezi branilac ističe da radnje opisane u izreci presude koje su usledile nakon isplate kredita nisu radnje krivičnog dela iz člana 208. Krivičnog zakonika i samim tim je i radnja održavanja u zabludi, prema stavu branioca, irelevantna po biće dela, jer je posledica nastupila prethodnom isplatom kredita. Iz istog razloga, po mišljenju odbrane, i radnje koje su usledile nakon prestanka plaćanja kredita, takođe ne predstavljaju radnje koje čine biće krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. U vezi sa tim, branilac ističe da su pojedinačne transakcije vršene u skladu sa zakonom, zbog čega okrivljeni takvim radnjama (transakcijama) nisu mogli održavati u zabludi službenike banke odnosno izvršiti krivično delo, tim pre što u izreci presude nije navedeno da je „banka“ uopšte znala za te radnje okrivljenih. Ovim navodima branilac zapravo ukazuje da činjenični opis krivičnog dela koji je dat u izreci presude, ne sadrži protivpravnost kao opšti element bića svakog krivičnog dela.

Branilac okrivljene Snežane Mitrović u zahtevu navodi da u izreci presude nedostaju elementi opšteg pojma krivičnog dela, a branilac okrivljenog Milana Krpovića - da činjenice i okolnosti navedene u izreci ne predstavljaju krivično delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim, kao i da u činjeničnom opisu izreke pobijane presude nije naveden subjektivni elemenat krivičnog dela – krivica, te da stoga nema nema ni krivičnog dela.

Članom 25. Krivičnog zakonika propisano je da je krivično delo učinjeno sa umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo, pa je na to pristao.

Prema izreci drugostepene presude, okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj su postupajući po planu i dogovoru, na način opisan u u stavu I, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara i to okrivljeni Miloš Ljujić sebi i Brindza Ferencu, a Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj okrivljenima Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu, a u čemu su im pomogli okrivljeni Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović, svako ponaosob preduzeli radnje kojima su lažno prikazali činjenice koje su članove kreditnog odbora i banke dovele u zabludu da odobri kredite i isplati novac na štetu svoje imovine, a zatim i održavali u zabludi da će kredite vratiti usled čega je za oštećenu banku nastupila šteta u vidu razlike između isplaćenog iznosa kredita i nenaplaćenih potraživanja. Pri tome okrivljeni su bili svesni svog dela i njegove zabranjenosti i hteli su njegovo izvršenje, a bili su uračunljivi obzirom da njihova uračunljivost tokom postupka nije dovedena u sumnju.

Prema tome, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane drugostepene presude proizilaze sva bitna subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, zbog kojeg su okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović i Robert Kiškarolj oglašeni krivim i krivičnog dela prevara pomaganjem iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, zbog kojeg su okrivljeni Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović oglašeni krivim, pri čemu iz činjeničnog opisa radnje izvršenja proizilazi da su jasno opredeljene sve objektivne činjenice i okolnosti u vezi zakonskih obeležja ovih krivičnih dela, kao i subjektivni elementi, ozirom da je u izreci pravnosnažne presude umišljaj formulisan, navođenjem zakonskog teksta (da su učinioci bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje).

Samim tim i navodi zahteva branioca – advokata Đorđa Kalanja, da iz radnji okrivljenog Miloša Divca opisanim u izreci presude, ne proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela prevara u pomaganju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, od strane Vrhovnog kasacionog suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 35. stav 2. Krivičnog zakonika, propisano je da se pomaganjem u izvršenju krivičnog dela naročito smatra: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanjem učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova i otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojim je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih krivičnim delom.

Citirana zakonska odredba navodi samo tipične radnje pomaganja, koje se može preduzeti i na drugi način, odnosno svakom drugom radnjom kojom se doprinosi izvršenju krivičnog dela.

Kako prema napred iznetom i iz radnji okrivljenog Miloša Divca proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kao i da je isti postupajući po nalogu okrivljenih Miloša Ljujića i Snežane Mitrović, svojim radnjama stvorio uslove za izvršenje krivičnog dela prevara omogućavajući izbegavanje plaćanja obaveza banci i učestvujući u izmeštanju imovine preduzeća koja su uzela kredit, kako bi omogućio okrivljenom Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu pribavljanje protivpravne imovinske koristi, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni Miloš Divac predmetno krivično delo izvršio pomaganjem, kao oblikom saučesništva.

Pored ovoga, a suprotno navodima branioca – advokata Zorana Ateljevića, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u izreci presude jasno je utvrđena i opisana posledica krivičnog dela u odnosu na oštećenu „... Bank“ A.D. Beograd, u vidu štete koju predstavlja razlika između isplaćenog iznosa kredita i nenaplaćenih potraživanja, a koja posledica je nastupila u trenutku kada je Banka onemogućena da ostvari svoje potraživanje kroz ugovorena sredstva obezbeđenja, radnjama koje su preduzeli okrivljeni.

Iz izreke drugostepene presude, dakle proizilazi da su okrivljeni Miloš Ljujić, Snežana Mitrović, Robert Kiškarolj, Miloš Divac, Saša Janjić i Milan Krpović, svako svojim radnjama, pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, postupajući po planu i dogovoru da se osnuju privredna društva i off shore preduzeća, čiji su vlasnici, osnivači i odgovorna lica bili i postali po nalogu okrivljenog Miloša Ljujića, ostali okrivljeni, te da se poslovna dokumentacija tih preduzeća upotrebi prilikom podnošenja zahteva za odobravanje dugoročnih namenskih kredita sa naznakom da su sredstva namenjena za kupovinu akcija preduzeća iz privatizacije i to preduzeća „Medifarm“ i „Tehnoservis“, pa su aplicirajući za kredit doveli u zabludu članove kreditnog odbora „... Bank“, lažno prikazujući činjenice sadržane u biznis planovima preduzeća „Alstar“ i „Beo montage corporation“, a koje se odnose na razvoj poslovanja iz koga će se generisati sredstva neophodna za servisiranje kredita i činjenice o postojanju i vrednosti objekata u vlasništvu privrednog društva „Krivaja“ i vrednosti stana okrivljenog Miloša Ljujića, na kojima su uspostavljene hipoteke, pri čemu nisu imali nameru da kredite vrate, svesni da banka neće moći da se namiri iz vrednosti založene imovine, jer je višestruko precenjena, a zatim nakon što su krediti realizovani i akcije kupljene, članove Kreditnog odbora održavali u zabludi da će kredite vratiti, a zapravo su prestali da plaćaju kredite i u cilju izbegavanja obaveza prema banci je okrivljeni Robert Kiškarolj zaključio ugovor o bankarskoj garanciji ..., a imovina preduzeća odnosno akcije Medifarm“ i „Tehnoservis“, kao i operativni biznis je otuđen pravnim licima pod kontrolom okrivljenog Miloša Ljujića i okrivljenog Brindza Ferenca (prema kome je krivični postupak pravnosnažno okončan), a oštećena banka, zbog vrednosti založene imovine koja ne odgovara stvarnoj vrednosti jer je višestruko uvećana, nije mogla da naplati svoja potraživanja, pri čemu je za banku nastupila šteta u vidu razlike između isplaćenog iznosa kredita i nenaplaćenih potraživanja.

Samim tim, kada su u pitanju navodi zahteva branioca – Zorana Ateljevića, da su pojedinačne transakcije preduzete u okviru zakonskih ovlašćenja, ovaj sud nalazi da iz izreke presude nedvosmisleno proizilazi da su i one usmerene ka ostvarivanju prevarne namere (koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora o kreditu) – da se onemogući banka da naplati potraživanja odnosno da povrati sredstva koja su data po osnovu ugovora o kreditu. Naime, posmatrajući radnje okrivljenih opisane u izreci presude, u kontekstu vlasničke i upravljačke strukture privrednih subjekata (gde se pojavljuju i smenjuju okrivljeni), vremena osnivanja privrednih društava, promena sedišta pravnih lica i izvršenih osnivačkih promena i u pogledu vlasničkih udela, koje su preduzimane u dužem vremenskom kontinuitetu i planski, u periodu pre apliciranja za kredit i nakon odobrenja kredita, pa sve do konačnog izmeštanja akcija i otvaranja stečajnih postupaka, po oceni Vrhovnog kasacionog suda okrivljeni su postupali sa prevarnom namerom jer su u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi lažno prikazali činjenice koje su dovele u zabludu članove kreditnog odbora „... Bank“ da odobre kredite odnosno da banka na štetu svoje imovine isplati po osnovu kredita iznos od 15.772.592,00 CHF, što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 764.156.441,00 dinara. Pri tome, pojedinačne transakcije koje su preduzete u okviru zakonskih ovlašćenja, zapravo su obuhvaćene planom koji nije zakonit - da se „banka“ dovede u zabludu da će krediti biti vraćeni i da će se moći naplatiti, a okrivljeni da istu onemoguće da od založene imovine naplati svoja potraživanja odnosno preduzete su u cilju ostvarivanja prevarne namere koju su okrivljeni imali već prilikom osnivanja privrednih društava i off shore kompanija u cilju iskorišćavanja poslovne dokumentacije za apliciranje za kredite, bez namere da oni budu vraćeni, obzirom da biznis planovi ne samo da nisu realizovani već uopšte nije ni počela njihova realizacija, iako je to s obzirom na vremenski okvir, bilo moguće, kao i da po ugovoru o kreditu ... do zaključenja ugovora o refinansiranju ništa nije plaćeno, a ni nakon zaključenja tog ugovora i protestvovanja bankarske garancije, o čemu se izjasnio i Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje i u obrazloženju presude Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine na strani 50. u drugom, trećem i četvrtom pasusu i na strani 51. u prvom i drugom pasusu, izneo potpune i pravilne razloge koje prihvata Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

S tim u vezi, kao neosnovani su ocenjeni i navodi branioca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Dragana Petrovića kojima ovaj branilac, ukazujući da je povređen zakon po pitanju da li je delo za koje je okrivljeni oglašen krivim krivično delo, ističe da zaštitni objekt krivičnog dela prevara ne može biti bankarska garancija ... od 03.07.2008. godine koja je izdata u korist „... ...“, po osnovu ugovora o kreditu ... od 05.04.2007. godine odnosno o dugoročnom zajmu ... od istog dana. Ovo stoga, što je po ugovoru o kreditu ... od 05.04.2007. godine celokupan novčani iznos vraćen dana 31.07.2008. godine i tada je prestao oblik napada na zaštitni objekt banke pa samim tim nije mogla nastati ni šteta za njenu imovinu po osnovu tog ugovora. Prema stavu ovog branioca izdavanjem navedene garancije „... Bank“, nije isplatila bilo koji novčani iznos niti učinila nešto na svoju štetu, pa tako njenim izdavanjem službenici banke i članovi Kreditnog odbora banke nisu ni mogli da budu dovedeni niti održavani u zabludi da će kredit vratiti.

Iz spisa predmeta proizilazi da je dugoročni kredit ... od 05.04.2007. godine u iznosu od 11.270.000,00 CHF, „... Bank“ odobrila preduzeću „Alstar“ d.o.o radi kupovine većinskog paketa akcija „Medifarm“. Po ovom kreditu, prva rata je dospevala na naplatu 31.05.2009. godine. Pre nego što je po ovom kreditu uopšte počela obaveza plaćanja, saokrivljeni Robert Kiškarolj je sa „... ...“ dana 03.07.2008. godine zaključio ugovor o dugoročnom zajmu ... takođe na iznos od 11.270.000,00 CHF za refinansiranje ugovora o kreditu ... i istog dana je između oštećene banke i preduzeća „Alstar“, koga je zastupao ovaj okrivljeni, zaključen ugovor o bankarskoj garanciji ... na celokupan navedeni iznos. Imajući u vidu da iz spisa proizilazi da po bankarskoj garanciji po kojoj je „... Bank“ omogućila refinansiranje spornog kredita nije plaćeno ništa, kao i da su prilikom izdavanja garancije predviđena ista sredstva obezbeđenja kao i za ugovor o kreditu ..., po oceni ovog suda, u momentu kada je „...“ po protestu navedene bankarske garancije, isplatila garantni iznos „... ...“, došlo je do ponovnog uspostavljanja kreditnog odnosa između „... Bank“ i preduzeća „Alstar“ d.o.o., obzirom da banka garant nije oslobođena duga po osnovu garancije.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je opisano postupanje okrivljenih deo prevarne namere okrivljenih odnosno deo plana i dogovora za sticanjem protivpravne imovinske koristi lažnim prikazivanjem činjenica koje su dovele i održavale u zabludi članove kreditnog odbora i službenike „... Bank“ da će krediti biti vraćeni i da će se moći naplatiti, dok je neplaćanje iznosa od 11.270.000,00 CHF po osnovu kreditnog odnosa uspostavljenog nakon protesa bankarske garancije, zapravo način ostvarivanja tog plana, odnosno prevarne namere koja je postojala još u momentu kada je za kredit aplicirano.

Kako je kredit ..., samo formalno otplaćen, dok je isti dug ostao neplaćen, samo sada po osnovu bankarske garancije, a sredstva iz tog kredita su kao protivpravnu imovinsku korist prisvojili okrivljeni Miloš Ljujić i Brindza Ferenca (prema kome je krivični postupak pravnosnažno okončan) realizacijom prevarne namere, to su izneti navodi branioca – advokata Dragana Petrovića, koji se zasnivaju na činjenici da je kredit ... otplaćen i da je isknjižen iz poslovnih knjiga banke, ocenjeni neosnovanim.

Shodno svemu navedenom, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se zahtevima branilaca neosnovano ukazuje.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Zoran Ateljević u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da iz izreke drugostepene presude proizilazi da nisu svi okrivljeni koji su oglašeni krivim zbog krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, učestvovali svojim pojedinačnim radnjama u uzročno posledičnom smislu, u svim postupcima dobijanja pojedinačnih kredita i njihovog puštanja u tečaj, te da stoga radnje za koje su oglašeni krivima, po pravilnoj primeni zakona, ne mogu biti podvedene pod odredbu člana 33. Krivičnog zakonika.

Navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se dovodi u pitanje pravilna primena odredbe člana 33. Krivičnog zakonika u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a kako su isti neosnovano isticani i u postupku po redovnom pravnom leku, to ovaj sud, prihvatajući razloge date na strani 54., u trećem pasusu obrazloženja presude Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž1 Po1 24/19 od 31.01.2020. godine , na koje se ukazuje i odlukom istog suda Kzz PO1 1/20 od 17.01.2022. godine, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a kako iz opisanih radnji nesumnjivo proizilazi da je okrivljeni Miloš Ljujić zajedno sa ostalim okrivljenima – Snežanom Mitrović i Robertom Kiškaroljem bio nosilac odluke o izvršenju dela, nakon čega su i učestvovali u njegovom izvršenju, odnosno da su postupali kao saizvršioci, u smislu odredbe člana 33. Krivičnog zakonika, to se njihovo svojstvo saizvršilaca ne može dovoditi u pitanje činjenicom da iz izreke presude ne proizilazi da su svi ovi okrivljeni, učestvovali svojim pojedinačnim radnjama u uzročno posledičnom smislu u svim postupcima dobijanja pojedinačnih kredita i njihovog puštanja u tečaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića ističe da u konkretnom slučaju okrivljeni nisu mogli biti oglašeni krivim za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, već da se u njihovim radnjama eventualno mogu steći elementi krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika. Ovo iz razloga što iz radnji ovih okrivljenih ne proizilazi da su preduzete u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi. Prema stavu branioca radnja okrivljenog Roberta Kiškarolja sastoji se u predaji zahteva za dodelu kredita i biznis plana prilikom apliciranja za dobijanje kredita i lažno prikazivanje činjenica koje su sadržane u biznis planovima da će realizacijom tih planova krediti biti vraćeni, dok je radnja okrivljenog Saše Janjića da je potpisao sporazum i rešenje o zasnivanju založnog prava po ugovoru o kreditu ... kojima se garantuje isplata kredita iako je znao da su iskazane vrednosti objekata višestruko uvećane i da određeni objekti ne postoje.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učinili ili ne učini, a pribavi imovinsku korist ili nanese štetu u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara kazniće se zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.

Osnovni oblik krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005, sa stupanjem na snagu dana 01.01.2006. godine) čini onaj ko lažnim prikazivanjem činjenica ili njihovim prikrivanjem dobije za sebe ili drugog kredit, subvenciju ili drugu pogodnost iako za to ne ispunjava propisane uslove.

Upoređivanjem citiranih zakonskih opisa bića krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 208. Krivičnog zakonika i krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. Krivičnog zakonika, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi očigledna razlika između ova dva krivična dela, a koja se ogleda u tome da bitno obeležje krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. Krivičnog zakonika nije pribavljanje protivpravne imovinske koristi, a što je upravo bitno obeležje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 208. Krivičnog zakonika.

Izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da su okrivljeni, svako ponaosob preduzeli radnje kojima su lažno prikazali činjenice koje su „... Bank“ dovele u zabludu da odobri kredite i isplati novac na štetu svoje imovine, a zatim i održavali u zabludi da će kredite vratiti usled čega je za oštećenu banku nastupila šteta i pri tome postupali u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara i to okrivljeni Robert Kiškarolj - okrivljenima Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu, postupajući kao saizvršilac, a u čemu su im pomogli, pored ostalih i okrivljeni Saša Janjić koji je svojim radnjama stvorio uslove za izvršenje krivičnog dela prevara učestvujući u izmeštanju imovine „Alstara“ (akcije) i učestvujući u onemogućavanju banke da se naplati iz založenih nepokretnosti radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi okrivljenima Milošu Ljujiću i Brindza Ferencu, a na način bliže opisan u stavu I izreke drugostepene presude, to se stoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u opisanim radnjama okrivljenog Roberta Kiškarolja stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim, a u radnjama okrivljenog Saše Janjića sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, a ne krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. Krivičnog zakonika, kako to pogrešno smatra branilac ovih okrivljenih.

Kako je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju pravilno primenjen krivični zakon pravnom kvalifikacijom krivičnopravnih radnji okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, bliže opisanih u stavu I izreke drugostepene presude, kao krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (Robert Kiškarolj) i krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika (Saša Janjić), to se stoga neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenih.

Shodno svemu navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da donošenjem pravnosnažnih presuda nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih.

Navodi branioca okrivljenog Miloša Divca, kojima se povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 439. tačka 1) ZKP obrazlažu polemisanjem sa razlozima pravnosnažne presude i ukazuje na nerazumljivost izreke, te osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, iznošenjem sopstvenih činjeničnih zaključaka vezano za radnje okrivljenog, nisu razmatrani, jer predstavljaju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povredu člana 440. ZKP, koje u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Iz istih razloga nisu razmatrani ni navodi branioca okrivljenih Roberta Kiškarolja i Saše Janjića, u delu u kome je povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP obrazložena iznošenjem sopstvenog stava o postojanju bitnih obeležja krivičnih dela za koje su okrivljeni oglašeni krivim i u pogledu okrivljenog Saše Janjića osporeno podvođenje njegovih radnji pod odredbu člana 35. Krivičnog zakonika, čime se ukazuje na povredu člana 440. ZKP, dok se ostalim navodima ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, polemišući razlozima presude koju je Apelacioni sud u Beogradu doneo, kao sud trećeg stepena.

Ostalim navodima zahteva branioca okrivljenog Miloša Ljujića, advokata Zorana Ateljevića, ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, osporavanjem razloga istaknutih u obrazloženju pobijanih presuda i navodi da drugostepeni sud nije u ponovnom postupku postupio po nalozima iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/19 od 20.09.2019. godine, kojim je ukinuta ranija prvostepena presuda, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP, pa se zatim ističe i povredu člana 428. stav 7. ZKP i nadalje osporava pravilnost zaključivanja nižestepenih sudova i ocenu izvedenih dokaza, iznošenjem sopstvenog viđenja činjenica i okolnosti koje iz pojedinih dokaza proizilaze, što predstavlja povredu člana 440. ZKP.

Branilac okrivljene Snežane Mitrović, advokat Nikola Dumnić ostalim navodima ističe da sud prilikom odmeravanja kazne okrivljenoj, nije uzeo u obzir njene lične i porodične prilike, što predstavlja povredu člana 441. stav 1. ZKP i ističe povredu člana 451. ZKP i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Navodima zahteva u preostalom delu zahteva i branilac okrivljenog Miloša Ljujića, advokat Dragan Petrović ukazuje na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje (član 440. ZKP) polemišući sa vremenom izvršenja krivičnog dela i pojmom namere pribavljanja protivpravne imovinske koristi, kao i vremenom u kome je ova namera morala postojati vezano za ugovor o bankarskoj garanciji, a sa tim u vezi i sa pojmom pasivnog subjekta i obavezama bankarskih službenika i članova kreditnog odbora u vezi sa činjenicama povodom kojih su dovedeni u zabludu i održavani u istoj. Isti advokat, kao branilac okrivljenog Milana Krpovića ostalim navodima zahteva iznosi sopstveni stav da ovaj okrivljeni nije učinio radnju pomaganja u konkretnom slučaju i polemiše sa zakonitošću „trgovanja akcijama“, što takođe predstavlja povredu člana 440. ZKP.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede članova 440., 441. stav 1., 451., 462. stav 3. i 428. stav 7. ZKP u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                              Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić