Presudom Prekršajnog apelacionog suda Prž br.22295/15 od 15.12.2015. godine, delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog S.Đ., pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o izrečenoj zaštitnoj meri na taj način što je okrivljenom za prekršaj iz člana 330. stav 1. tačka 10. ZOBS-a na putevima na osnovu člana 330. stav 3. istog zakona i 358. Zakona o prekršajima izrečena zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije, u trajanju od osam meseci, dok je u ostalom delu prvostepena presuda potvrđena, a žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana.

Republički javni tužilac je protiv navedenih pravnosnažnih presuda podigao zahtev za zaštitu zakonitosti Ptz 37/16 od 18.02.2016. godine, zbog bitne povrede odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 3) i 4) u vezi člana 93. stav 1. i člana 187. stav 4. Zakona o prekršajima, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je pošto je prethodno o sednici veća obavestio Republičkog javnog tužioca u smislu člana 286. stav 2. Zakona o prekršajima, održao sednicu veća, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjenu bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 3) Zakona o prekršajima, jer u pobijanim pravnosnažnim presudama nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama.

Naime, iz izreke prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni S.Đ., oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 10) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji prekršaj je izvršio na taj način što je svojim putničkim vozilom upravljao brzinom od 207,4 km/h, iako je saobraćajnim znakom brzina kretanja bila ograničena na 120 km/h a što je brzina od 87,4 km/h veća od dozvoljene.

U razlozima prvostepene presude navodi se da u postupku nije izveden dokaz ispitivanjem okrivljenog, te da je fotografija na kojoj se vidi vozilo kojim je počinjen prekršaj, verodostojna isprava za dokazivanje predmetnog prekršaja u smislu člana 322. ZOBS-a na putevima, zbog čega je prihvaćena kao valjan materijalni dokaz i da se na njoj zasniva prekršajna odgovornost okrivljenog.

Međutim, u spisima predmeta se nalaze dve fotografije iz kojih se jasno uočava samo registarska oznaka vozila, ali ne i tip i marka vozila, pri čemu se vozač navedenog vozila uopšte ne vidi. Pored toga, u konkretnom slučaju u spisima predmeta ne postoji zapisnik o kontroli vozača navedenog vozila kojim je učinjen prekršaj, i kojim bi bio utvrđen identitet vozača vozila.

Članom 320. stav 1. ZOBS-a na putevima, propisano je, da ukoliko je uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju dokumentovan, odnosno uočen neki od prekršaja predviđen tim zakonom, kada vozač tog vozila nije identifikovan, vlasnik, odnosno korisnik vozila je odgovoran što je omogućio da se njegovim vozilom učini prekršaj.

Imajući u vidu napred izneto, u pobijanim presudama nisu navedeni razlozi o odlučnoj činjenici – u kom svojstvu je okrivljeni odgovoran tj. da li je okrivljeni kritičnom prilikom upravljao navedenim vozilom ili ne ili odgovara kao vlasnik vozila kojim je učinjen prekršaj u smislu člana 320. stav 1. ZOBS-a na putevima.

Pored toga, osnovano se u zahtevu Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena i bitna povreda odredaba prekršajnog postupka, iz člana 264. stav 2. tačka 4) Zakona o prekršajima, jer je sud u predmetnom prekršajnom postupku povredio pravo odbrane okrivljenog.

U članu 187. stav 4. Zakona o prekršajima propisano je da kada se okrivljeni prvi put poziva uz poziv mu se obavezno dostavlja primerak zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.

Članom 93. stav 1. Zakona o prekršajima propisano je da se okrivljenom mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, osim u slučajevima predviđenih zakonom.

Prema odredbi člana 93. stav 3. Zakona o prekršajima propisano je da ako uredno pozvan okrivljeni ne dođe i ne opravda izostanak ili u određenom roku neda pismenu odbranu, a njegovo ispitivanje nije nužno, presuda se može doneti i bez ispitivanja okrivljenog.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je prvostepeni sud dana 25.11.2014. godine, uputio zahtev za pravnu pomoć Prekršajnom sudu u Beogradu, radi saslušanja okrivljenog, po kom zahtevu Prekršajni sud u Beogradu nije postupio, o čemu je obavestio Prekršajni sud u Smederevu dopisom od 23.11.2015. godine. Nadalje, iz spisa predmeta proizilazi i to da je prvostepeni sud okrivljenom samo jednom dostavio poziv za saslušanje koje je bilo zakazano za 28.07.2015. godine (koji poziv je okrivljeni primio 23.07.2015. godine), ali da uz isti nije dostavljen i primerak zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, iako je sud bio u obavezi da to učini u smislu člana 187. stav 4. Zakona o prekršajima, pa samim tim okrivljeni nije bio u mogućnosti da prvostepenom sudu dostavi svoju pismenu odbranu. Pored toga, iz spisa predmeta proizlazi i da je okrivljeni po prijemu poziva za ispitivanje koje je pred Prekršajnim sudom u Smederevu bilo zakazano za 28.07.2015. godine, angažovao branioca koji je dana 24.07.2015. godine, prvostepenom sudu dostavio punomoćje sa molbom da se okrivljeni na okolnosti prekršaja koji mu je stavljen na teret ispita zamolnim putem preko Prekršajnog suda u Beogradu u skadu sa odredbom člana 204. Zakona o prekršajima, kojoj molbi prvostepeni sud nije udovoljio, već je dana 17.08.2015. godine, doneo prvostepenu presudu bez prethodnog ispitivanja okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano zahtevom Republičkog javnog tužioca ukazuje da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 93. stav 3. Zakona o prekršajima za donošenje presude bez prethodnog ispitivanja okrivljenog, s obzirom na to da je prvostepeni sud najpre zaključio da je ispitivanje okrivljenog nužno i Prekršajnom sudu u Beogradu uputio zahtev da se okrivljeni sasluša zamolnim putem, a zatim je, ne čekajući ishod upućene zamolnice zaključio suprotno - da ispitivanje okrivljenog nije neophodno i dana 17.08.2015. godine, doneo presudu kojom je okrivljenog oglasio odgovornim za predmetni prekršaj.

Postupajući na navedeni način, prvostepeni sud je povredio pravo na odbranu okrivljenog i time učinio bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 4) Zakona o prekršajima.

Pravo na odbranu okrivljenog povređeno je pravnosnažnim rešenjem i na taj način što je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da dopis od 27.07.2015. godine, kojim je branilac tražio saslušanje okrivljenog zamolnim putem nije uzet u obzir iz razloga što je isti potpisao branilac, a ne okrivljeni, budući da je branilac okrivljenog, po oceni ovoga suda, ovlašćen da u smislu člana 119. stav 3. Zakona o prekršajima u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti i sam okrivljeni, pa samim tim i navedenu radnju, a posebno kada se ima u vidu da je uz citirani dopis dostavljeno i punomoćje kojim je okrivljeni ovlastio izabrane branioce da ga brane u predmetnom prekršajnom postupku.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud prilikom donošenja prvostepene presude učinio bitnu povredu odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 2. tačka 3) i 4) u vezi člana 93. stav 1. i člana 187. stav 4. Zakona o prekršajima, koje povrede su uticale na donošenje zakonite i pravilne presude i koje bi dovele do ukidanja prvostepene presude, pri čemu je navedene bitne povrede odredaba prekršajnog postupka učinio i drugostepeni sud potvrđivanjem prvostepene presude (osim u pogledu odluke o zaštitnoj meri).

Međutim, imajući u vidu odredbu člana 84. stav 7. Zakona o prekršajima, kojom je propisano da pokretanje i vođenje prekršajnog postupka zastareva u svakom slučaju kada protekne dva puta onoliko vremena koliko se po zakonu traži za zastarelost, te da je okrivljeni oglašen odgovornim za prekršaj, koji je izvršen 17.01.2014. godine, to je u smislu citirane zakonske odredbe dana 17.01.2016. godine, nastupila apsolutna zastarelost vođenja prekršajnog postupka.

Zbog svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i preinačio pobijane pravnosnažne presude, tako što je obustavio prekršajni postupak protiv okrivljenog S.Đ., zbog prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 10) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

S obzirom na ovako donetu odluku, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 141. stav 2. Zakona o prekršajima odlučio da troškove prekršajnog postupka snosi sud.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 286. stav 1. i člana 287. stav 4. u vezi člana 248. stav 1. tačka 6) Zakona o prekršajima, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                    Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                               Janko Lazarević,s.r.