Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž Po2 Kre 4/21 od 26.10.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca osuđenog AA, advokata Ahmeda Delimeđca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre Po2 3/21 od 27.05.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Ahmed Delimeđac, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine u celini pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili preinači u celini pobijane presude tako što će odbiti zamolnicu za priznanje strane sudske odluke.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog navodi da u činjeničnom opisu izreke strane presude koja je priznata pobijanom presudom prvostepenog suda, nisu individualizovane radnje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ ni u pogledu okrivljenog AA niti u pogledu ostalih okrivljenih koji su osuđeni kao saizvršioci. Da bi do priznanja strane sudske odluke uopšte moglo doći, potrebno je da delo zbog kojeg se pravna pomoć traži bude krivično delo kako po zakonu države molilje tako i po zakonu zamoljene države, a pored toga i da u obe države postoji identičnost instituta krivičnog prava ili pak mogućnost njihovog prilagođavanja, što po mišljenju branioca, u konkretnoj situaciji nije slučaj jer radnje saizvršilaca nisu konkretizovane. Prema navodima zahteva, iz činjeničnog opisa dela ne može se zaključiti da li je okrivljeni AA neposredno preduzeo radnju izvršenja ili je njeno preduzimanje naredio, pa usled nedostatka jasno konkretizovane radnje izvršenja svakog od saizvršilaca, u konkretnom slučaju, nema obeležja ni krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ niti bilo kog drugog krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Iz izreke presude pobijane prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni AA zajedno sa okrivljenima BB, VV i GG kršeći pravila međunarodnog prava, sadržana u članu 4. Četvrte Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine, članu 13. stav 2. i 3. u vezi sa članom 4. stav 2. tačka e) Dopunskog protokola uz navedenu konvenciju o zaštiti žrtava nemeđunarodnog sukoba od 08.06.1977. godine (Protokol II), za vreme oružanog sukoba koji se u vremenu od prve polovine aprila 1992. godine pa najkasnije do kraja novembra 1995. godine, odvijao na prostoru Bosne i Hercegovine, između organizovanih oružanih snaga Vojske Republike Srpske, s jedne, i Armije Bosne i Hercegovine i Hrvatskog vijeća odbrane, s druge strane, primenili mere zastrašivanja, izvršili silovanje, povređivanje telesnog integriteta i dostojanstva civila hrvatske nacionalnosti koji nisu neposredno učestvovali u neprijateljstvima, na način da su dana 27.11.1992. godine, oko 22,30 časova, u ..., opština ..., zajedno i po prethodnom dogovoru da izvrše napad na Župni dom katoličke crkve, sa ĐĐ, koji je u međuvremenu preminuo, obučeni u vojničke uniforme, naoružani vatrenim oružjem, bombama i noževima, delimično maskirani čarapama na glavama, došli do kuće koja se nalazila u sklopu Župnog doma katoličke crkve, znajući da u istoj živi katolički sveštenik EE (sada EE1), te su počeli lupati na ulazna vrata vičući „Otvori pope“, pa kada im vrata nisu otvorena, upotrebom fizičke sile ista provalili, te ušli u kuću, u kojoj se u tom trenutku osim sveštenika EE nalazila i civil hrvatske nacionalnosti DD, da bi zatim primenom mera zastrašivanja uz pretnju oružjem, od sveštenika tražili novac, pa kada im je dao određenu količinu novca, istog ugurali u jednu sobu u kojoj su ga podvrgli ispitivanju, nazivajući ga ustašom, govoreći mu da su došli po njegovu glavu, optužujući ga da druge uči kako se deci vade oči, te mu udarcima rukama, raznim kućanskim predmetima i nožem povredili telesni integritet, a potom izvršili premetačinu objekta, razbijali nameštaj i verske relikvije, a VV, u jednoj od soba, silovao DD, zajedno sa još tri naoružana lica čiji identitet oštećena nije mogla potvrditi, nakon čega su svi skupa iz kuće uzeli i prisvojili televizor u boji, radio kasetofon, video plejer, grafoskop i neutvrđenu količinu raznog alata.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz činjeničnog opisa krivičnog dela iz pravnosnažne presuda Okružnog suda u Banja Luci 11 0 K 017578 16 K od 31.10.2016. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Republike Srpske 11 0 K 017578 17 Kž od 21.03.2017. godine, a kojim je shodno članu 61. stav 4. Zakona o međunarodnoj pomoći u krivičnim stvarima, sud u toku postupanja po zamolnici vezan, proizlazi da se radnjama okrivljenog AA stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ, kako su to našli nižestepeni sudovi pravilno kvalifikujući krivično delo prema Krivičnom zakonu SRJ, kao zakonu koji se pokazuje najblažim po okrivljenog, dajući za svoju odluku jasne i argumentovane razloge.

Okrivljeni AA, BB, VV i GG, su i po oceni ovog suda, u izvršenju krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ postupali kao saizvršioci u smislu u kom je saizvršilaštvo određeno u članu 22. KZ SRJ. Ovo iz razloga jer iz navedene izreke presude jasno proizlazi da su okrivljeni kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, zajedno i po prethodnom dogovoru da izvrše napad na Župni dom katoličke crkve u ..., preduzeli mere zastrašivanja, izvršili silovanje, povređivanje telesnog integritea i dostajanstva civila koji nisu neposredno učestvovali u navedenom oružanom sukobu. Preduzimajući zajednički navedene radnje, saglasno prethodnom dogovoru, a nakon toga zajedno oduzimajući tuđe pokretne stvari, okrivljeni su navedeno krivično deli hteli i kao svoje i kao zajedničko, pa se u njihovim radnjama stiču sva obeležja saizvršilaštva u smislu člana 22. KZ SRJ.

Prema tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz izreke navedene strane presude, koja je priznata pobijanom prvostepenom presudom, proizlazi da krivično delo povodom kojeg je zahtevano pružanje međunarodne pravne pomoći, predstavlja krivično delo i po zakonu Republike Srbije.

Shodno navedenom, u postupku izvršenja strane krivične presude, Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, usvajanjem zamolnice za preuzimanje izvršenja strane krivične presude, pobijanom presudom o priznanju strane krivične presude - pravnosnažne presuda Okružnog suda u Banja Luci 11 0 K 017578 16 K od 31.10.2016. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Republike Srpske 11 0 K 017578 17 Kž od 21.03.2017. godine, nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog neosnovano ukazuje.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi člana 74. KZ i kao nezakonit dokaz označava zapisnik o saslušanju okrivljenog AA pred Okružnim javnim tužiocem u Banja Luci, kada je okrivljeni saslušan bez prisustva branioca, čije prisustvo je prema zaprećenoj „dugotrajnoj kazni zatvora“, obavezno. S obzirom na to da je organ postupka strane države, tokom istrage postupio suprotno odredbi člana 53. Zakona o krivičnom postupku („Službeni glasnik Republike Srpske“ broj 53/12), koja u konkretnom slučaju propisuje obaveznu odbranu, to je okrivljenom, prema navodima zahteva, povređeno pravo na odbranu i učinjena povreda zakona na njegovu štetu jer se presuda zasniva isključivo na odbrani koju je okrivljeni izneo u istrazi bez prisustva branioca. Navedeno postupanje organa postupka strane države, nezakonito je i u krivičnopravnom sistemu Republike Srbije, pa zamolnica za priznanje takve strane sudske presude nije mogla biti usvojena već je usled povrede prava na pravično suđenje morala biti odbijena.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, ispunjene su zakonske pretpostavke za izvršenje strane krivične presude, koje su predviđene u članu 7. i 58. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, pa ne stoje izneti navodi branioca okrivljenog iz kojih suštinski proizlazi da nisu bile ispunjene pretpostavke pravičnog suđenja i da je zamolnicu sud trebao da odbije u smislu člana 63. tačka 4) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. S obzirom na to da je branilac okrivljenog iste navode neosnovano isticao i u postupku po redovnom pravnom leku to Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge date na strani 4. i 5. u stavu drugom, presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž Po2 Kre 4/21 od 26.10.2021. godine kao dovoljne, argumentovane i jasne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Ahmeda Delimeđca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav. 1. i 2. ZKP i člana 64. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić