Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1-Po2 2/22 od 26.01.2023. godine, ispravljenom rešenjem 22.03.2023. godine, u stavu I izreke presude, delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog Osmana Osmanovića, advokata Đorđa Dozeta i presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K- Po2 br. 1/2020 od 18.03.2022. godine je preinačena, tako što je okrivljeni Osman Osmanović oglašen krivim da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništa u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 24.11.2019. godine, pa nadalje. Istom presudom okrivljeni je obavezan da na ime paušala plati sudu iznos od 50.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i ostale troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud doneti naknadno posebno rešenje, a oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak. Na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP, okrivljeni Osman Osmanović je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u saizvršilaštvu iz člana 144. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ i troškovi krivičnog postupka u ovom delu padaju na teret budžetskih sredstava suda.

U stavu II izreke presude Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1-Po2 2/22 od 26.01.2023. godine, ispravljene rešenjem od 22.03.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog Osmana Osmanovića, advokata Đorđa Dozeta u preostalom delu, kao i žalba Tužioca za ratne zločine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda u osuđujućem delu zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Osmana Osmanovića, advokat Đorđe Dozet, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan, drugostepenu presudu preinači u stavu I presude i okrivljenog Osmana Osmanovića oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništa u saizvršilaštvu iz člana 142. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Osmana Osmanovića, advokata Đorđa Dozeta je u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP neosnovan, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog nižestepene presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP uz obrazloženje da su u donošenju prvostepene presude učestvovale sudije Mirjana Ilić i sudija Dejan Terzić, koji su bili dužni da se izuzmu od sudijske dužnosti iz razloga što su u istom krivičnom postupku odlučivali o žalbi branioca na rešenje o određivanju pritvora i rešenjem Kv Po2 br. 30/19 od 05.12.2019. godine žalbu odbili kao neosnovanu. Osim toga branilac navodi da je ista povreda učinjena i na taj način što je u veću koje je donelo drugostepenu presudu postupala sudija Nada Hadži Perić, kao predsednik veća i sudija Rastko Popović, kao član veća iako su se morali izuzeti od postupanja s obzirom da su tokom istrage i u toku trajanja prvostepenog postupka u sastavu apelacionog veća odlučivali o postojanju osnovane sumnje za određivanje pritvora okrivljenom Osmanu Osmanoviću i više puta odbili žalbu branioca na rešenje o određivanju odnosno produženju pritvora ( rešenjima Kž Po2 Kre 1/20 od 22.01.2020. godine, Kž2 Po2 br. 3/20 od 04.03.2020. godine, Kž2 Po2 br. 6/20 od 07.04.2020. godine, Kž2 Po2 br. 5/21 od 17.02.2021. godine, Kž2 Po2 br 6/21 od 24.02.2021. godine, Kž2 Po2 br. 5/22 od 17.02.2022. godine i Kž2 Po2 br. 9/22 od 06.04.2022. godine).

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju procesnu ulogu sudije navedenu u zahtevu, kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Po nalaženju Vrhovnog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici okrivljenog, već se radi o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluku i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. U tom slučaju su važni opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije stav 30., Sainte Marie protiv Francuske stav 32., Nortier protiv Holandije stav 33). Po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (15.01.2015. godine – predstavka broj 68955/11), Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog.

Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih procesnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine, stav 55.).

Dakle, po stavu Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koje mu treba odrediti, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da su sudija Mirjana Ilić i Dejan Terzić, postupali kao članovi veća koje je odlučivalo po žalbi na rešenje o određivanju pritvora, i tom prilikom su utvrdili postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni Osman Osmanović izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnicom javnog tužioca, što je neophodan uslov za određivanje pritvora prema okrivljenom, te je veće Višeg suda u Beogradu dalo razloge zbog kojih nalazi da su ispunjeni uslovi za određivanje pritvora prema ovom okrivljenom. Sa druge strane, iz spisa predmeta proizilazi da je veće Apelacionog suda u Beogradu u čijem sastavu su bili sudija Nada Hadži Perić i sudija Rastko Popović odlučivalo više puta povodom izjavljenih žalbi na rešenje o produženju pritvora, a potom su se sudija Nada Hadži Perić i sudija Rastko Popović izjašnjavali i o žalbi na prvostepenu presudu, pri čemu ni u jednom od predmetnih rešenja se nisu upuštali u ocenu krivice okrivljenog i uopšte se pri tom nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog i postojanja osnovane sumnje vezano za izvršenje krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, već su u donetim rešenjima obrazlagali postojanje osnovane sumnje potrebne u pogledu odlučivanja o pritvoru.

Primenjujući sve napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da su u donošenju prvostepene i drugostepene presude učestvovale sudije koje su učestvovale i u donošenju rešenja kojima se odlučivalo o žalbama podnetim na rešenje o određivanju ili produžavanju pritvora (u kom odlučivanju se uopšte nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog) ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, zbog čega navedenim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u vezi člana 37. stav 1. ZKP, kako se to neosnovano navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP jer se prvostepena presuda zasniva na dokazu na kome se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati. Kao nezakonit dokaz branilac navodi iskaz svedoka oštećenog AA, koji je u međuvremenu preminuo, u koji je sud izvršio uvid i to ne u iskaz u celosti, pozivajući se na odredbu člana 405. ZKP, smatrajući ga ispravom, uz obrazloženje da se presuda ne može zasnivati na iskazu svedoka ispitanog u nekom drugom krivičnom postupku, pa je zasnivanjem presude na iskazu oštećenog, koji je u međuvremenu preminuo, datom u drugom postupku povređeno pravo okrivljenog iz člana 6. Evropske konvencije i učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Ovakvi navodi branioca od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani, pri čemu su isti bili predmet ocene drugostepenog suda po izjavljenoj žalbi na prvostepenu presudu, o čemu je drugostepeni sud na strani 30. obrazloženja presude u pasusu 3 kao i prvostepeni sud na strani 17. pasus 2 i strani 18. pasus 1. dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata Vrhovni sud i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Osmana Osmanovića navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer u činjeničnom opisu optužnice i presude nije naveden subjektivni element krivičnog dela, pa samim tim kako nedostaju subjektini elementi nema ni krivičnog dela.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 8. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76-1329,.... 61/01) koji je primenjen na radnje okrivljenog, s obzirom da je isti oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (KZ SRJ) („Službeni list SFRJ“, br. 44/76-1329,... 61/01), a kojom je propisan pojam krivičnog dela, određeno je da je krivično delo društveno opasno delo koje je zakonom određeno kao krivično delo i čija su obeležja određena zakonom.

Odredbom člana 11. stav 1. KZ SRJ („Službeni list SFRJ“, br. 44/76-1329,.... 61/01) propisano je da je krivično odgovoran učinilac koji je uračunljiv i koji je krivično delo učinio sa umišljajem ili iz nehata.

Sledstveno citiranim zakonskim odredbama, opšti pojam krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim ne obuhvata krivičnu odgovornost kao jedan od konstitutivnih elemenata opšteg pojma krivičnog dela. Shodno tome, po oceni Vrhovnog suda, u izreci pravnosnažne presude opisana su sva zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ, dok je sud u obrazloženju presude dao razloge o stanju uračunljivosti i obliku krivične odgovornosti okrivljenog Osmana Osmanovića, zbog čega Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja istaknute povrede branilac navodi da se pobijana presuda zasniva na iskazu svedoka BB koji ima niz psihijatrijskih dijagnoza, da dijagnoze koje svedok ima utiču na sposobnost da interpretira informacije koje je opazio, odnosno na sposobnost da formira kompletnu sliku događaja, da je svaki od njegovih iskaza različit od prethodnog, te na taj način branilac osporava kredibilitet svedoka i suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac dalje u podnetom zahtevu ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2 tačka 1) ZKP navodi da je sud pogrešnom primenom zakona odbio da izvede sve predložene dokaze, te iako je izvršio uvid u iskaz svedoka BB i iskaz oštećenog AA, odnosno izveo kao dokaz iskaze svedoka iz jednog krivičnog predmeta koji se bavi istim krivičnopravnim događajem, odbio je predlog odbrane da na isti način izvrši uvid u izjave istih svedoka u drugih pet krivičnih predmeta, na koji način osporava razloge suda za odbijanje izvođenja ovih dokaza te faktički ukazuje na učinjenu povredu zakona iz člana 395. ZKP.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je drugostepeni sud ignorisao navode iz žalbe da u optužnom aktu nedostaju subjektivni elementi krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, a kojim navodima branilac suštinski ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 460. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 395. ZKP, člana 440. ZKP i člana 460. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog Osmana Osmanovića u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić