Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog Željka Budimira, advokat Dragan Todorović i advokat Aleksandar Todorović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine u celini pobijanu presudu. Iz navoda zahteva za zaštitu zakonitosti proizlazi da branioci okrivljenog zahtev podnose i protiv presude prvostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, član 488. stav 2. ZKP, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branioci navode se u radnjama okrivljenog Željka Budimira ne stiču obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ.

Prema navodima zahteva, iz zakonskog opisa navedenog krivičnog dela proizlazi ne samo da se ono odnosi na specifično vreme – vreme trajanja neprijateljstava, već i na ograničen broj lica jer je reč o delicta propria odnosno delu koje može izvršiti samo ono lice koje ima dužnost poštovanja neke od obaveza propisanih međunarodnim humanitarnim pravom. Lica koja ne pripadaju organima i oružanim formacijama sukobljenih strana u načelu nisu nosioci međunarodnih obaveza propisanih Ženevskim konvencijama, pa za eventualna krivična dela izvršena tokom sukoba odgovaraju po pravilima klasičnog krivičnog prava. Izuzetno, civil može biti odgovoran za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ali samo onda kada je njegovo ukupno ponašanje takvo da se iz tog ponašnja može izvesti nesumnjiv zaključak da taj civil aktivno sudeluje u oružanim borbama ili faktički deluje kao pripadnik oružanih snaga jedne od sukobljenih strana. Drugim rečima, potrebno je utvrditi da je civil koji se sumnjiči za ratni zločin faktički učestvovao u sukobu kao sastavni deo sile jedne od sukobljenih strana kada je preduzeo radnju za koju se tereti, a potom i da je radnja preduzeta u bliskoj vezi sa postojećim sukobom.

Shodno navedenom, branioci ukazuju da okrivljeni nije bio pripadnik oružanih formacija sukobljenih strana, što navodi i prvostepeni sud na strani 39. presude, pa je sud pogrešno primenio pravila Ženevske konvencije i druga relevantna pravila međunarodnog prava, kada je okrivljenog osudio za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Branioci podsećaju na presudu Žalbenog veća Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u predmetu Tužilac protiv Tadića od 15.07.1999. godine u kojoj je zauzet stav da sud kada odlučuje o tome da li je neki pojedinac delovao kao da je de facto pripadnik organa jedne države, zapravo ispituje uslove da li se akti tog pojedinca prema pravilima međunarodnog prava mogu pripisati toj državi (§104). U konkretnom slučaju, čak i pod pretpostavkom, da je okrivljeni preduzeo radnje za koje je osuđen, branioci smatraju da je više nego jasno da iste nije preduzeo kao pripadnik oružanih snaga sile u nemeđunarodnom sukobu, da nije bio pod kontrolom oružanih snaga sukobljenih strana, kao i da njegovi akti nisu pripisivi oružanim snagama niti organima neke od sukobljenih strana. Okolnost što je radnja za koju se okrivljeni sumnjiči preduzeta za vreme oružanog sukoba, sama po sebi nije dovoljna da bi se smatralo da su ispunjeni uslovi za primenu člana 142. KZ SRJ. Osim toga, radnja za koju se okrivljeni tereti nije preduzeta u vreme trajanja oružanih akcija ili borbi, nije im neposredno prethodila niti je usledila po okončanju borbe niti je u bliskoj vezi sa borbama koje su se u to vreme vodile na drugim lokacijama na teritoriji Bosne i Hercegovine, posebno ukoliko se ima u vidu da je do prvih oružanih borbi i sukoba na teritoriji opštine Ključ došlo tek dve godine kasnije.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Željka Budimira, advokata Dragana Todorovića i advokata Aleksandra Todorovića, ocenjuje kao neosnovane, a kako su isti neosnovano isticani i u postupku po redovnom pravnom leku, to Vrhovni kasacioni sud, prihvatajući razloge date na strani 11. i 12. obrazloženja presude Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1 Po2 3/21 od 07.10.2021. godine, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Prema tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog neosnovano ukazuje.

Krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ čini ko kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se, između ostalog, prema civilnom stanovništvu vrši nečovečno postupanje ili povreda telesnog integriteta, ili ko izvrši neko od navedenih dela.

Shodno navedenom, ratni zločin protiv civilnog stanovništva može se izvršiti naređivanjem izvršenja zabranjenih radnji, koje su takstativno navedene u članu 142. stav 1. KZ SRJ ili izvršenjem tih radnji, pri čemu navedena odredba određuje i pojam rata odnosno oružanog sukoba, i uz okupaciju, ih određuje kao sinonime, jasno propisujući da je pasivan subjekat odnosno žrtva ovog krivičnog dela civilno stanovništvo. Radnje izvršenja koje su takstativno navedene u ovom članu, između ostalih i nečovečno postupanje prema civilnom stanovništvu i povreda njihovog telesnog integriteta, pravno se kvalifikuju kao ovo krivično delo kada se njima krše pravila međunarodnog prava, među kojima su najznačajnije Ženevske konvencije i dopunski Protokoli iz 1977. godine, a što znači da je reč o krivičnom delu blanketnog karaktera.

Iz izreke presude pobijane prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni za vreme unutrašnjeg, nemeđunarodnog oružanog sukoba na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, koji se vodio u periodu od aprila 1992. do decembra 1995. godine, između vojske (VRS) i MUP Republike Srpske, sa jedne strane i Armije i MUP Bosne i Hercegovine, sa druge strane, kršeći pravila međunarodnog prava, protivno članu 3. stav 1. tačka a) Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine, i člana 4. stav 1. i 2. tačka a) Dopunskog protokola II uz Ženevsku konvenciju o zaštiti žrtava nemeđunarodnog sukoba, zajedno sa BB, zvanim „...“ pravnosnažno osuđenim za isto krivično delo presudom Kantonalnog suda u Bihaću broj 01OK00880014K od 22.05.2014. godine na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina i VV, pravnosnažno osuđenim za isto krivično delo presudom Kantonalnog suda u Bihaću broj 01OK00743813K od 09.07.2014. godine, koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 010K007438 14 Kž14 od 06.11.2014. godine i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 9 godina, pripadnicima Vojske Republike Srpske, izvršio nečovečno postupanje i povređivanje telesnog integriteta tako što su dana 21.11.1992. godine, u naselju ..., opština Ključ, okrivljeni Željko Budimir u civilnoj odeći naoružan puškom, a osuđeni BB i VV u vojnim uniformama naoružani automatskim puškama, pištoljem i nožem, razbijanjem staklene pregrade na ulaznom stepeništu ušli u kuću AA, koji je u kući bio sa suprugom GG i njenom majkom DD, psujući im tursku majku, fizički zlostavljali AA, tukući ga rukama i nogama po glavi i telu, a VV ga je ubadao i sekao nožem, usled čega je AA zadobio povrede u vidu posekotina leve podlaktice i leve natkolenice, tražeći mu da im da novac, a kada im je dao najmanje 700 nemačkih maraka koje je imao kod sebe, nezadovoljni iznosom tražili još novca, pa kada im je AA rekao da ima još novca zakopanog u bašti pored kuće, okrivljeni Željko Budimir i BB su ga izveli iz kuće, dok je VV ostao u kući sa GG i DD, nakon čega je AA iskopao i predao 5.500 nemačkih maraka BB, da bi dok su okrivljeni Željko Budimir i BB, ispod sijalice preobrojavali novac, AA iskoristio priliku i pobegao iz dvorišta, i dok je bežao za sobom čuo više hitaca ispaljenih iz automatskog oružja, dok su BB i Željko Budimir ostali u dvorištu kuće, a VV u kući sa GG i DD, čime je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22 KZ SRJ.

Iz iznetog proizlazi da je u izreci pobijane pravnosnažne presude jasno opisano postojanje i vreme trajanja unutrašnjeg oružanog sukoba na teritoriji tadašnje Republike Bosne i Hercegovine i preduzete radnje izvršenja kojima su prekršene odredba člana 3. stav 1. tačka a) Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine i člana 4. stav 1. i 2. tačka a) Dopunskog protokola II uz Ženevsku konvenciju o zaštiti žrtava nemeđunarodnog sukoba.

Shodno tome, suprotne navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da radnje koje je okrivljeni preduzeo nisu preduzete za vreme trajanja oružanih akcija ili borbi, nisu im neposredno prethodile ili usledile odmah po okončanju borbe niti su u bliskoj vezi sa njima, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane. Ovo iz razloga što za postojanje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, nije od značaja da li su zabranjene radnje koje je izvršio, preduzete neposredno pre konkretne oružane akcije ili borbe, tokom njihovog trajanja ili neposredno nakon njihovog prestanka, već je potrebno da su zabranjene radnje vršene za vreme trajanja oružanog sukoba, čiji karakter, postojanje i trajanje su u konkretnom slučaju jasno opisani u izreci pobijane presude. Osim toga, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da izvršilac krivičnog dela iz člana 142. stav 1. KZ SRJ može biti samo pripadnik oružanih formacija jedne od sukobljenih strana, obzirom da izvršilac navedenog krivičnog dela, pored lica koje naredi izvršenje zabranjenih radnji, jeste i lice koje neku od zabranjenih radnji izvrši, a za šta je upravo okrivljeni i oglašen krivim.

Prema tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u radnjama okrivljenog Željka Budimira stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ, kako su to našli nižestepeni sudovi pravilno kvalifikujući krivično delo prema Krivičnom zakonu SRJ, kao zakonu koji se pokazuje najblažim po okrivljenog, dajući za svoju odluku jasne i argumentovane razloge.

Okrivljeni Željko Budimir je sa osuđenima BB i VV, i po oceni ovog suda, u izvršenju krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. stav 1. KZ SRJ postupao kao saizvršilac u smislu u kom je saizvršilaštvo određeno u članu 22. KZ SRJ. Ovo iz razloga što iz navedene izreke presude jasno proizlazi da je okrivljeni, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme unutrašnjeg, nemeđunarodnog oružanog sukoba na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, zajedno učestvovao u radnji izvršenja dela sa osuđenim BB i VV i to sa umišljajem, nečovečno postupao i povredio telesni integritet civila-oštećenog AA. Radnje koje su preduzeli sledile su jedna drugu, počevši od toga što su naoružani zajedno došli na lice mesta, nasilno ušli u kuću oštećenog AA u kojoj je bio sa suprugom i njenom majkom, vređali ih na nacionalnoj osnovi, rukama i nogama zadavali udarace oštećenom po glavi i telu, tražeći da im da novac, nakon čega mu je osuđeni VV zadao povrede u vidu ubodina i sekotina, da bi, nezadovoljni iznosom novca koji im je oštećeni predao, okrivljeni i osuđeni BB izveli iz kuće oštećenog da bi u dvorištu iskopao novac, koji im je predao, a koji su njih dvojica potom zajedno prebrojavali dok je za to vreme osuđeni VV bio u kući sa suprugom i taštom oštećenog. Preduzimajući zajednički navedene radnje sa osuđenima BB i VV, koje su sledile jedna drugu i međusobno se nadovezivale dajući jasnu i logičnu sliku kritičnog događaja, okrivljeni je krivično delo hteo i kao svoje i kao zajedničko, pa se u njegovim radnjama stiču sva obeležja saizvršilaštva u smislu člana 22. KZ SRJ.

Branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da je okrivljenom u postupku koji je prethodio donošenju pravnosnažne presude povređeno pravo na obaveznu odbranu u smislu člana 74. ZKP, sa obrazloženjem da se protiv okrivljenog vodio krivični postupak za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko osam godina zatvora, pa je okrivljeni morao imati branioca tokom istrage. Branioci ukazuju da su predistražni i istražni postupak trajali od 2007. godine do 2015. godine, da je za to vreme ispitan veliki broj svedoka i prikupljeni drugi dokazi koji su docnije bili osnov za osuđujuću presudu, a da u izvođenju tih dokaza nije učestvovao ni okrivljeni ni njegov izabrani branilac niti mu je postavljen branilac po službenoj dužnosti kako bi bili zadovoljeni zahtevi obavezne odbrane.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni Željko Budimir je u postupku po zamolnici Kantonalnog tužilaštva u Bihaću T01 0 KTR3 0003618 97, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. KZ SFRJ, prvi put saslušan 05.07.2013. godine, pred sudijom za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, a što je konstatovano na zapisniku o saslušanju osumnjičenog Pom Ik 2 Po2 53/13 uz koji je priložen transkript tonskog snimka saslušanja koje je obavljeno u smislu člana 236. stav 1. ZKP.

Odredbom člana 74. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna – od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni Željko Budimir već prilikom prvog saslušanja pred sudijom za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za ratne zločine dana 05.07.2013. godine imao branioca po službenoj dužnosti, advokata Svetlanu Bobić, kao i da je imao branioca tokom trajanja celog krivičnog postupka tako da, u smislu člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP, koji je važio i u vreme preduzimanja ove dokazne radnje u postupcima za koje je posebnim zakonom predviđeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, nije povređeno pravo na obaveznu odbranu okrivljenog.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda povreda drugih zakonskih odredaba koje se tiču prava na prisustvovanje okrivljenog i njegovog branioca ispitivanju svedoka ne predstavlja povredu zakona u smislu člana člana 74. ZKP, zbog koje je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u ovom delu nije razmatran u okviru povrede odredbe člana 74. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branilaca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. ZKP.

Branioci okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnose i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP isticanjem da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama tog zakona ne mogu zasnivati.

Kao nezakonite dokaze branioci okrivljenog Željka Budimira označavaju dokaze koji su prikupljeni tokom istrage vođene pred nadležnim organima Federacije Bosne i Hercegovine, a koji su, prema navodima zahteva, sačinjeni protivno odredbi člana 300. ZKP jer okrivljeni i branilac nisu pozvani da prisustvuju izvođenju dokaza niti je okrivljenom postavljen branilac.

Odredba člana 300. ZKP, koju branioci okrivljenog u zahtevu navode ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uređuje prisustvo dokaznim radnjama i odnosi se na postupanje javnog tužioca u toku istrage, koja je u konkretnom slučaju sprovedena pred nadležnim organima Federacije Bosne i Hercegovine nakon čega je Kantonalno tužilaštvo Unsko-sanskog Kantona iz Bihaća protiv okrivljenog Željka Budimira podiglo optužnicu T01 0 KTR3 0016985 13 od 22.07.2014. godine, koja je potvrđena rešenjem Kantonalnog suda u Bihaću broj 01 0 K 009006 14 Kps od 24.07.2014. godine.

Zamolnicom Kantonalnog suda u Bihaću broj 01 0 K 009006 14 Kps od 26.11.2014. godine zamoljeno je preuzimanje krivičnog gonjenja Željka Budimira zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22 KZ SFRJ.

Optužnicom Tužioca za ratne zločine Kto 2/18 od 01.02.2018. godine, izmenjenom 12.02.2021. godine, okrivljenom Željku Budimiru stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ.

Prema stanju u spisima Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je u dokaznom postupku izvršio uvid u pisane dokaze takstativno navedene na strani 3. do 5. obrazloženja presude tog suda K Po2 2/20 od 23.02.2021. godine i na saglasan predlog stranaka, na glavnom pretresu, izvršio uvid u iskaze svedoka oštećenog AA, svedoka BB, VV, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ i II, te pravilnom primenom člana 406. stav 1. ZKP izvršio uvid u zapisnike o ispitivanju svedoka JJ i KK, jer su navedeni svedoci preminuli tokom postupka kao i svedoka LL, LJLJ i MM, obzirom da bi njihov dolazak pred sud bio otežan zbog starosti i bolesti. Osim toga, sud je posredstvom video- konferencijske veze ispitao svedoka oštećenog AA, svedoka BB, VV i NN i ispitao svedoke NJNJ i OO, na glavnom pretresu, kome su prisustvovali okrivljeni i njegov branilac uz mogućnost postavljanja pitanja i stavljanja primedbi, čime su u potpunosti realizovana prava okrivljenog, pa su navedeni zapisnici o ispitivanju ovih svedoka zakoniti dokazi.

U konkretnom slučaju, pobijana presuda prvostepenog suda ne zasniva se na dokazima iz istrage sprovedene pred nadležnim organima Federacije Bosne i Hercegovine, već na dokazima izvedenim na glavnom pretresu koji je održan u prisustvu okrivljenog i njegovog branioca, pa Vrhovni kasacioni sud suprotne navode zahteva za zaštitu zakonitosti ocenjuje kao neosnovane.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud u dokaznom postupku izveo dokaze na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati i da stoga u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom branilaca okrivljenog.

Stoga Vrhovni kasacioni sud suprotne navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane i nalazi da su pobijane presude donete bez bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, povreda zakona iz člana 74. ZKP ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Željka Budmira, advokata Dragana Todorovića i advokata Aleksandra Todorovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav. 1. i 2. ZKP odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                              Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                              Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić