Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž-Po2- Kre 1/21 od 01.03.2021. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog Dragomira Kezunovića - advokata Đorđa Kalanja u delu odluke o krivičnoj sankciji, pa je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2 br.4/20 od 12.11.2020. godine tako što je Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine okrivljenog Dragomira Kezunovića za krivično delo protiv čovečnosti i međunarodnog prava, gde spada i krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kažnjivo po članu 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ, primenom člana 4. stav 2. Zakona o potvrđivanju konvencije o transferu osuđenih lica sa dodatnim protokolom, članova 2, 14. i 16. Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima i članova 4, 5, 33, 38. i 41. KZ SRJ, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli branioci okrivljenog Dragomira Kezunovića, advokati Đorđe Kalanj i Stefan Mirčić, zbog povreda zakona iz člana 3, člana 424, člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, te zbog povreda odredaba članova 33. stav 7. i 34. stav 1. i 3. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 2. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 492. ZKP preinači u celini presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2 br.4/20 od 12.11.2020. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž-Po2-Kre 1/21 od 01.03.2021. godine tako što će doneti rešenje o odbijanju zamolnice suda BiH na osnovu člana 63. tačka 4) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima ili da ukine navedene presude i predmet vrati nižestepenim sudovima na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Ukazujući na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branioci okrivljenog Dragomira Kezunovića u podnetom zahtevu ističu da je okrivljeni osuđen za nepostojeće krivično delo koje nije propisano kao posebno krivično delo ni jednim zakonskim propisom, te da je sud osudivši okrivljenog za krivično delo „zločin protiv čovječnosti i međunarodnog prava“, koje ne postoji, istovremeno primenio zakon koji se u konkretnom slučaju ne može primeniti. Naime, po stavu branilaca okrivljenog, krivično delo sa zakonskim nazivom „zločin protiv čovječnosti i međunarodnog prava“ nije postojalo kao samostalno krivično delo ni u Krivičnom zakonu SRJ, ni u Krivičnom zakonu RS, a nije propisano ni u Krivičnom zakonu BIH, ni u Krivičnom zakoniku Republike Srbije.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, prema izreci prvostepene presude Kre.Po2 br.4/20 od 12.11.2020. godine Viši sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je okrivljenog Dragomira Kezunovića osudio za krivično delo protiv čovečnosti i međunarodnog prava, gde spada i krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kažnjivo po članu 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ. Prema izreci drugostepene presude Kž-Po2-Kre 1/21 od 01.03.2021. godine Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine je usvajanjem žalbe branioca okrivljenog Dragomira Kezunovića - advokata Đorđa Kalanja preinačio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kre.Po2 br.4/20 od 12.11.2020. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što je okrivljenog Dragomira Kezunovića za krivično delo protiv čovečnosti i međunarodnog prava, gde spada i krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kažnjivo po članu 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ osudio na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) godina.

Stoji navod u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog da u KZ SRJ, po kome je okrivljeni pobijanim pravnosnažnim presudama osuđen, ne postoji posebno krivično delo pod zakonskim nazivom „krivično delo protiv čovečnosti (čovječnosti) i međunarodnog prava“. Naime, radi se ustvari o glavi šesnaest KZ SRJ koja obuhvata krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava propisana odredbama članova 141. do 155v KZ SRJ, a u konkretnom slučaju pobijanim pravnosnažnim presudama okrivljeni je osuđen za krivično delo iz navedene glave krivičnih dela i to za krivično delo „ratni zločin protiv civilnog stanovništva“ iz člana 142. stav 1. KZ SRJ.

Time što se u izrekama pobijanih pravnosnažnih presuda navodi da se okrivljeni osuđuje za krivično delo protiv čovečnosti (čovječnosti) i međunarodnog prava zapravo se samo označava zaštitni objekt konkretnog krivičnog dela za koje je okrivljeni u nastavku izreke pravnosnažno osuđen, a što jasno proizilazi iz navoda „gde spada i krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, kažnjivo po članu 142. stav 1. u vezi sa članom 22. KZ SRJ“, a na osnovu koje zakonske odredbe (koja je s obzirom na visinu zaprećene kazne najpovoljnija po okrivljenog) je okrivljeni i osuđen.

Stoga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca da je okrivljeni osuđen za nepostojeće krivično delo, obzirom da je krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. KZ SRJ zakonom propisano kao krivično delo koje po svojim bitnim obeležjima odgovara krivičnom delu zločin protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. tačka h) - progon u vezi sa lišenjem života iz tačke a) istog člana, a u vezi sa članovima 29. i 180. stav 1. Krivičnog zakona BiH.

Sledstveno navedenom, to se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju i navodi branilaca okrivljenog u delu u kojem ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439 tačka 2) ZKP, isticanjem da je sud osudivši okrivljenog za krivično delo zločin protiv čovječnosti i međunarodnog prava, koje ne postoji, primenio zakon koji se u konkretnom slučaju ne može primeniti.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branilaca okrivljenog u delu u kojem ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, isticanjem da se presude suda BIH, a na posredan način i pobijane pravnosnažne presude, zasnivaju na nezakonitom dokazu i to na istražnom krivičnom spisu Osnovnog suda u Tesliću Ki.br.132/92 tzv. „Miće“ u kojem se nalaze izjave jednog broja svedoka i izjave okrivljenih u ovom krivičnom predmetu koje su oni dali u svojstvu osumnjičenih neposredno nakon hapšenja, među njima i izjava okrivljenog Dragomira Kezunovića, a sadržina kojih izjava je bila dostupna sudu BiH tokom presuđenja jer navedene izjave nisu izdvojene iz spisa predmeta i uticale su na donošenje presude. Po stavu branilaca kako se navedene izjave okrivljenih i svedoka ne mogu koristiti kao dokaz jer su pribavljene nezakonito i to bez prisustva branilaca okrivljenih i bez ikakvih upozorenja, uz primenu sile, prebijanjem i iznuđivanjem iskaza, protivno svim međunarodnim dokumentima o zabrani torture i mučenja, to se samim tim ne može koristiti ni navedeni istražni spis u kojem se navedene izjave nalaze.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer iz pobijanih presuda, kao i iz spisa predmeta, proizilazi da na istražnom krivičnom spisu Osnovnog suda u Tesliću Ki.br.132/92 tzv. „Miće“ i na izjavama okrivljenih i svedoka koje se u tom spisu nalaze nisu zasnovane ni presude suda BIH (presuda suda Bosne i Hercegovine Odjel I za ratne zločine S1 1 K 017626 14 Krl od 12.07.2018. godine i presuda suda Bosne i Hercegovine S1 1 K 017626 18 Krž 6 od 26.04.2019. godine), a ni pobijane pravnosnažne presude nižestepenih domaćih sudova kojima je priznata strana krivična presuda. Naime, sud BiH nije prilikom donošenja osuđujuće presude u odnosu na okrivljenog Dragomira Kezunovića cenio sadržinu izjava okrivljenih i svedoka koje se nalaze u istražnom krivičnom spisu Osnovnog suda u Tesliću Ki.br.132/92 tzv. „Miće“, već je navedeni spis prihvatio u smislu odredbe člana 8. Zakona o ustupanju predmeta od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Tužilaštvu Bosne i Hercegovine i korištenju dokaza pribavljenih od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u postupcima pred sudovima u Bosni i Hercegovini i isti koristio samo kao dokaz činjenice da je od strane nadležnih organa vođena istraga u ovom predmetu 1992. godine, dok je u pobijanoj prvostepenoj presudi prvostepeni sud samo pomenuo ovaj spis u okviru date ocene o neosnovanosti navoda branioca okrivljenog - advokata Đorđa Kalanja iz podneska od 28.02.2020. godine. Sledstveno navedenom, to se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog kojima se ukazuje da su nižestepeni sudovi učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Samim time, kako presude suda BiH i pobijane pravnosnažne presude nisu zasnovane na nezakonitom dokazu, to su neosnovani i navodi branilaca okrivljenog u delu u kojem ističu da zbog korišćenja nezakonitog dokaza u postupku pred sudom BIH u kojem je okrivljeni osuđen nisu bile ispunjene pretpostavke pravičnog suđenja i da su stoga nižestepeni domaći sudovi trebali da shodno članu 63. tačka 4) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima donesu rešenje o odbijanju zamolnice Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine broj S1 1 K 017626 19 Iks od 14.11.2019. godine, a ne da priznaju stranu krivičnu presudu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dragomira Kezunovića u ostalom delu je odbačen.

Naime, branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuju na povredu odredbe člana 3. ZKP, isticanjem da su nižestepeni sudovi povredili pretpostavku nevinosti. Pored toga, branioci okrivljenog u obrazloženju zahteva ukazuju i na povredu odredbe člana 424. ZKP. Osim toga, branioci okrivljenog navode i da je izreka prvostepene presude nerazumljiva u pogledu toga za koje tačno krivično delo je okrivljeni Dragomir Kezunović osuđen i to da li za krivično delo zločin protiv čovječnosti iz člana 172. stav 1. tačka h) - progon u vezi sa lišenjem života iz tačke a) istog člana, a u vezi sa članovima 29. i 180. stav 1. Krivičnog zakona BiH ili za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. u vezi člana 22. KZ SRJ, a koji navodi branilaca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Branioci okrivljenog u podnetom zahtevu ističu i da prvostepeni sud nije u obrazloženju svoje presude naveo ni jedan razlog zbog čega do zaključenja glavnog pretresa nije doneo odluku o predlogu odbrane za izdvajanje iz spisa predmeta određenih dokaza, te da nije dao razloge u čemu se to konkretno sastoji njegovo postupanje po nalozima drugostepenog suda navedenim u rešenju kojim je ukinuta prethodna prvostepena presuda, kao i da nižestepeni sudovi nisu dali nikakve razloge vezano za navode odbrane da priznanje okrivljenog Dragomira Kezunovića koje je dao u istrazi predstavlja nezakonit dokaz, a branioci ističu i da su razlozi prvostepene presude protivrečni i da drugostepeni sud nije cenio sve žalbene navode odbrane, već samo one navode vezane za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela i da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, a koji navodi branilaca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe, branioci okrivljenog u obrazloženju zahteva navode i da prvostepeni sud nije u ponovljenom postupku postupio po izričitim nalozima i primedbama iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž-Po2 Kre.2/20 od 25.09.2020. godine kojim je ukinuta prethodna prvostepena presuda, a koji navodi branilaca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP. Branioci okrivljenog u podnetom zahtevu iznose i sopstvenu ocenu iskaza svedoka AA i u vezi sa tim daju sopstvenu činjeničnu analizu i činjenične zaključke, pri tome osporavajući i polemišući sa razlozima drugostepene presude suda BiH i prvostepene presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, te polemišući sa pravilnošću po braniocu naknadno utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda koje je potpuno suprotno činjeničnom stanju koje su utvrdili sudovi u BiH.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobijaju zbog povreda odredaba člana 3, člana 424, člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 462. stav 3. ZKP, te zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovim braniocima zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Navodima branilaca okrivljenog kojima se ističe da nezakonit dokaz predstavlja priznanje okrivljenog Dragomira Kezunovića da je znao da prevozi lica na streljanje, koje priznanje je dao u svom iskazu u istrazi pred Tužiocem BiH u Sarajevu dana 17. i 18.09.2014. godine i koje je kasnije povučeno na glavnom pretresu, a na kome se po stavu odbrane isključivo zasniva osuđujuća presuda suda BiH u odnosu na okrivljenog Dragomira Kezunovića i pobijane pravnosnažne presude kojima je priznata navedena krivična presuda, se po nalaženju ovoga suda ne osporava zakonitost ovog dokaza, jer se ne navodi u čemu se konkretno sastoji razlog njegove nezakonitosti, već se suštinski osporava dovoljnost tog dokaza, u odsustvu drugih dokaza za donošenje osuđujuće presude u odnosu na ovog okrivljenog prema standardima dokazivanja ustanovljenim u praksi Evropskog suda za ljudska prava i standardima primenjenim u predmetima domaćih sudova, između ostalog u predmetu tzv „Ovčara“, kao i u predmetima suda Bosne i Hercegovine, te se u vezi navedenog polemiše sa razlozima koje su nižestepeni sudovi po tom pitanju dali u obrazloženjima pobijanih odluka, kao i sudovi BiH u svojim odlukama, pa je stoga Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Branioci okrivljenog Dragomira Kezunovića u podnetom zahtevu ukazuju i da je okrivljenom u postupku priznanja strane krivične presude povređeno pravo na pretpostavku nevinosti zagarantovano odredbama člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 2. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, isticanjem da se osuđujuća presuda u odnosu na ovog okrivljenog zasniva isključivo na pretpostavkama koje nisu potkrepljene ni jednim dokazom. Pored toga, branioci okrivljenog u obrazloženju zahteva ukazuju i da je okrivljenom povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zagarantovano odredbom člana 34. stav 1. Ustava Republike Srbije, jer je on osuđen za krivično delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo. Takođe, branioci ukazuju i na povredu prava okrivljenog zagarantovanog odredbom člana 33. stav 7. Ustava Republike Srbije.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Dragomira Kezunovića, advokata Đorđa Kalanja i Stefana Mirčića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branilaca okrivljenog u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić