Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu prvotuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Obrazlaže da apstraktnost i formalnost menice ne podrazumeva da nesavesni menični poverilac koji je popunio i naplatio menicu protivno meničnom ovlašćenju ne odgovara za svoje postupke, a da je tužilac bio upoznat sa postojanjem arbitražnog sporazuma u trenutku zaključenja menice budući da se oba ugovora o eskontnu menica pozivaju na izvođački ugovor. Ističe da se eskontovanje menice sastoji u prenosu prava svojine na menici ali i prenosu potraživanja iz nje, te da je prenosom odnosno eskontom menice trećetuženi preneo pravo naplate potraživanja iz ugovora, pa je samim tim prenet i arbitražni sporazum. Ukazuje i da nije cenjeno to što tužilac nema pravni interes da traži poništaj delimične arbitražne odluke u delu koji se odnosi na trećetuženog. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se revizija usvoji, a pobijana odluka ukine ili preinači.

Blagovremenu reviziju protiv drugostepene presude ulaže i drugotuženi preko punomoćnika advokata, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. stav 1. tačka 4. i člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, te pogrešne primene materijalnog prava. Smatra da drugostepeni sud nije mogao da poništi delimično arbitražnu odluku u odnosu na sve strane u arbitražnom postupku, niti presudu u celini. Ukazuje da je trećetuženi takođe pokrenuo postupak radi poništaja delimične arbitražne odluke pred Privrednim sudom u Beogradu, da je u tom postupku doneta presuda kojom je odbijen zahtev trećetuženog a da je, uprkos tome, u ovom postupku doneta presuda kojom je poništena delimična arbitražna presuda i u odnosu na trećetuženog. Navodi da se dispozitiv delimične arbitražne odluke sastoji od 14 stavova od kojih je jednim odlučeno o tome da li tužilac može biti strana u arbitražnom postupku a drugostepenom presudom poništena je arbitražna odluka i u delovima koji nisu u vezi sa sporom oko eskonta menica. Ističe da je odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava jer je eskont menice prodaja nedospelog potraživanja, da je tužilac pristao na arbitražni sporazum budući da se ugovori o eskontu menica pozivaju na izvođački ugovor, te da je stoga arbitar našao da je nadležan u pogledu tužioca u delu spora koji proizlazi iz i u vezi sa menicama, posebno u pogledu ispunjenja uslova za naplatu menica. U smislu obrazloženih navoda predlaže da se odluka preinači.

Tužilac je podneo odgovor na revizije kojim osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda revidenata.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da su revizije osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti i na koju se neosnovano ukazuje revizijom drugotuženog. Sud jeste nadležan da odlučuje o poništaju arbitražne odluke. Nadležnost suda proizlazi iz odredbe člana 7. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“, br.46/2006).

Iz činjeničnog utvrđenja prvostepenog suda proizlazi da je između prvotuženog i trećetuženog zaključen ugovor o podizvođačkim radovima br. RS-2019/01, za izvođenje radova na projektu sanacije pruge na deonici Jajinci – Mala Krsna i sanaciji Železničke stanice Mala Krsna, kojim se trećetuženi kao izvođač obavezao da će izvršiti sve radove i usluge navedene u članu 2. u prilogu 1, da je u članu 3. ugovorena ukupna cena radova, u članu 5. dinamika i uslovi izvođenja radova, dok je članom 16. ugovoreno da naručilac (direktor) se obavezuje da izvođaču plati avans u iznosu od 22,49 % ugovorene cene i preda mu menicu serijskog broja AS9256240 sa danom dospeća 01.09.2020. godine. Ugovoreno je i da će izvođač dostaviti na odobrenje naručiocu – direktoru - tekst menice kojim će se ispuniti menica. Stipulisano je da će svi sporovi biti rešeni u skladu sa pravilima arbitraže međunarodne trgovinske komore, da spor rešava jedan arbitar u skladu sa navedenim pravilima, koji neće biti ni srpski ni francuski, da je sedište arbitraže u Beogradu a merodovno pravo Republike Srbije. Iste strane sačinile su i aneks ugovora o podugovaranju broj RS2019-01 kojim je u članu 2. predviđeno da se u članu 16. ugovora, u prvom stavu, pored odredbe pod 1. dodaje sledeći tekst: nalogodavac se obavezuje da plati izvođaču dodatni avans u iznosu od 22,49 % cene ugovora podnošenjem solo menice broj AS925641 sa danom dospeća 01.06.2020. godine, uz klauzulu bez protesta. Pored osnovnog ugovora koji je tokom postupka dostavio tužilac, primerak istog dostavio je i prvotuženi. Ova dva teksta su se međusobno razlikovala u pogledu lica na strani prvotuženog koja su ih potpisala, kao i u pogledu pojedinih ugovornih odredbi, ali ono što je relevantno je da su oba predviđala sredstva obezbeđenja i u oba ugovora odredba člana 40. kojom je ugovoreno rešavanje spora arbitražom, bila je identično formulisana. Iz sadržine meničnog ovlašćenja od 20.03.2019. godine prvostepeni sud je utvrdio da je isto izdao prvotuženi trećetuženom, da je uz isto predao jednu potpisanu menicu AS9256240 kao sredstvo obezbeđenja plaćanja radova po osnovu privremene – okončane situacije u skladu sa ugovorom o podizvođenju RS2019-01 od 07.03.2019. godine i da istim ovlašćuje trećetuženog, kao poverioca, da menicu može indosirati i eskontovati kod Jubmes banke a.d. Beograd u skladu sa ugovorom.

Dalje je utvrđeno da je trećetuženi sa tužiocem u dane 22.03.2019. godine i 06.06.2019. godine, zaključio ugovor o eskontu menica kojim je tužilac primio na eskont menice AS9256240 i AS9256241 od trećetuženog kao zakonitog imaoca, uz konstataciju da je trećetuženi u posed menice došao na osnovu ugovora o podizvođenju radova RS2019- 01. Tužilac je preuzeo obavezu da trećetuženom plati menični iznos umanjen za iznos diskonta obračunatog po fiksnoj stopi od 8%.

Prvotuženi je sa drugotuženim, kao dodatnom strankom, pokrenuo arbitražni postupak protiv trećetuženog i tužioca u kom je doneta delimična odluka Međunarodne trgovinske komore ICC broj 25579/NVN kojom je, između ostalog, odlučeno da ovde tužilac „ALTA Banka“ a.d. Beograd može biti strana u arbitražnom postupku i da arbitražni sud ima nadležnost nad istim ali samo u pogledu sporova koji proizilaze ili su u vezi sa menicama, posebno u pogledu ispunjenja uslova za naplatu menica.

Predmetnom tužbom tužilac je tražio da se poništi u celini delimična odluka Međunarodne trgovinske komore ICC broj 25579/NVN smatrajući da se odredba člana 40. ugovora RS 2019/01 od 07.03.2019. godine ne može odnositi na njega niti on može biti stranka u postupku, jer zaključenjem ugovora o eskontu menica nije došlo do ustupanja potraživanja niti ustupanja ugovora, pa ni do subrogacije.

Polazeći od odredbe člana 13. Zakona o arbitraži prvostepeni sud nalazi da tužbeni zahtev nije osnovan jer je potraživanje koje je trećetuženi imao prema prvotuženom iz ugovora RS2019-01 preneto na tužioca zaključenjem ugovora o eskontu menica i njegovom realizacijom. Ovo iz razloga što eskontom, dotadašnji korisnik menice, prenosi na banku prava na menicu i prava iz menice, te je na taj način trećetuženi preneo tužiocu pravo na naplatu potraživanja.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog. Obrazlaže da je menica apstraktna hartija jer se iz menice ne vidi osnovni pravni posao povodom kog je izdata, da načelo inkoporiranosti znači da je imovinsko pravo ugrađeno u hartiju od vrednosti, da je strogo formalna isprava i ne dopušta isticanje mnogih prigovora te da se prenos svih prava iz menice vrši indosamentom koji nije izjednačen sa ustupanjem cesijom ili na drugi način. Zaključuje da je ugovor o eskontu menice kreditni posao odvojen od osnovnog pravnog posla te da tužilac, time što je postao imalac menice, nema bilo kakva ovlašćenja iz ugovora o podizvođačkim radovima. Stoga, arbitražni sporazum nema dejstva prema tužiocu. Otuda prvostepenu odluku, primenom odredbe člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku, preinačava i tužbeni zahtev usvaja u celosti.

Vrhovni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak drugostepenog suda.

Prema odredbi člana 48. Zakona o arbitraži arbitražni sud donosi odluku o predmetu spora kojom rešava o svim zahtevima stranaka (konačna arbitražna odluka), a može da donese delimičnu odluku ili međuodluku. Dakle, delimična arbitražna odluka i međuodluka su u funkcionalnom smislu ekvivalentne dilimičnoj presudi i međupresudi iz Zakona o parničnom postupku. U tom smislu delimičnom arbitražnom odlukom, baš kao i delimičnom presudom, odlučuje se kada su pojedini zahtevi u okviru tužbe sazreli za odlučivanje i na taj način se omogućava parcijalno rešavanje spora pre njegovog konačnog okončanja.

U ovom sporu relevantna pitanja su pitanje pravne prirode ugovora o eskontu menica i dejstvo arbitražnog sporazuma iz ugovora o izvođenju radova na tužioca, eskontnu banku. Arbitražni sporazum stvara obaveze za lica koja su ga zaključila a od ovog pravila postoje izuzeci definisani u odredbi člana 13. Zakona o arbitraži koja propisuje da sporazum o arbitraži ostaje na snazi u slučaju ustupanja (cesije) ugovora ili potraživanja osim ako nije drugačije ugovoreno, da ostaje na snazi u slučaju subrogacije ako nije drugačije ugovoreno, te da se primenjuje i u drugim slučajevima prenose potraživanja osim ako nije drugačije ugovoreno. Dakle, suština spora je da li je ugovorom o eskontu došlo do, terminom Zakona o arbitraži, ''drugog slučaja prenosa potraživanja'' i da li sporazum dejstvuje u odnosu na tužioca. O tom pitanju je, između ostalog, odlučeno delimičnom arbitražnom odlukom koju je banka pobijala. Međutim, banka je odluku pobijala i u delu kojim je odlučeno o drugim pitanjima.

Kao lice koje je obuhvaćeno delimičnom arbitražnom odlukom banka, tužilac, je nesumnjivo aktivno legitimisana da pobija deo odluke kojim je proglašena strankom u postupku, ali je pobijanje odluke u celini, uključujući delove koji tretiraju odnos prvotuženog i trećetuženog, pravno upitno. Ako banka tužilac tvrdi da arbitražni sud uopšte nije nadležan za nju budući da nije potpisnica arbitražnog sporazuma i da nije došlo do prenosa potraživanja, onda ona primarno napada nadležnost suda u odnosu na sebe čime se njena aktivna legitimacija iscrpljuje. Nije aktivno legitimisana da osporava predmet arbitraže između učesnika osnovnog pravnog posla. Izuzetak bi bila situacija da je spor koji je rešen delimičnom odlukom takav da se može rešiti samo na jednak način prema svima, a nije. Dalje, tužba za poništaj arbitražne odluke na osnovu člana 58. Zakona o arbitraži nije actio popularis. To znači, u ovom slučaju, da banka ima legitimaciju da traži poništaj odluke samo u delu kojim je proglašena subjektom arbitražnog postupka.

Dalje, kada je pitanju pravna priroda eskonta i posledično primena odredbe čl.13 Zakona o arbitraži, Vrhovni sud nalazi da istim banka od prodavca kupuje nedospela potraživanja čime klijentu obezbeđuje likvidna sredstva, odnosno isplaćuje meničnu sumu pre njenog dospeća, umanjenu za kamatu (eskont) i proviziju. Banka kupuje potraživanja iz menice, za razliku od faktoringa kada se otkupljuju potraživanja druge vrste. Nezavisno od toga što je apstraktna hartija od vrednosti nezavisna od osnovnog posla jer se iz nje ne vidi razlog (kauza) njenog izdavanja (kao što je npr. ugovor o prodaji ili zajmu), što imalac menice ima pravo na naplatu novčanog iznosa naznačenog na samoj ispravi bez potrebe da dokazuje bilo šta izvan menične forme (menična strogost), što menična obaveza svoju punovažnost zasniva isključivo u formi (menična formalnost) a ne na nekom spoljnom izvoru prava, menicu karakteriše i inkorporisanost jer imovinsko pravo, odnosno novčano potraživanje, je ugrađeno u samu hartiju. Otuda prenosom prava na menici prenosi se i pravo (imovinsko pravo, potraživanje) iz menice što je u okviru domena primene odredbe čl. 13 Zakona o arbitraži. Dalje, pravnu prirodu konkretnog ugovora o eskontu može odrediti i njegova sadržina, pa i odredba čl. 2 stav 2 koja predviđa da se nastanak i postojanje potraživanja dokazuje određenom dokumentacijom. Ova odredba upravo se odnosi na potraživanje iz menice koje se prenosi.

Kod takvog pravnog shvatanja ovog suda zaključak je da je drugostepena odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, odredbe čl. 13 Zakona o arbitraži, pa je primenom odredbe čl. 416 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom odredbe čl. 165 st. 1 Zakona o parničnom postupku pa je drugotuženom dosuđen trošak na ime sastava revizije po opredeljenom zahtevu a u granicama AT. Nije dosuđen trošak na ime sudske takse jer nije opredeljen.

Prvotuženom troškovi nisu dosuđeni budući da nisu zahtevani opredeljeno za radnje pred ovim sudom već za radnje za koje su troškovi dosuđeni prvostepenom odlukom.

Tužiocu troškovi ne pripadaju saglasno odredbi čl. 153 st. 1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković