Blagovremenom revizijom tužilac pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu sa pozivom na član 404. ZPP, pa predlaže da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca, usvoji ista i nižestepene presude preinače ili ukinu i predmet vrati Osnovnom sudu u Majdanpeku na ponovno odlučivanje.

Članom 404. ZPP, je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Imajući u vidu sadržaj navedene norme, te da sporno pitanje savesnosti državine kao uslova sticanja prava svojine na nepokretnostima vanrednim održajem, predstavlja pitanje od opšteg interesa i da je o tome potrebno ujednačavanje sudske prakse, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu 1. izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužilac je 1983. godine sa pok. GG zaključio Ugovor o kupoprodaji čiji je predmet bila kat. parcela broj... na mestu zvanom „...“. Kupac navedene parcele je tužilac, a prodavac GG. U ugovoru je navedeno da je cena isplaćena i da će je kupac odraditi, bez navođenja kupoprodajne cene. Tužilac je ušao u posed kat. parcela .../..., .../... . Tuženi su po osnovu ugovora o kupoprodaji sačinjenog 21.04.2010. godine sa DD, overenog pred Osnovnim sudom u Negotinu, Sudska jedinica Majdanpek pod Ov br. .../... od 07.05.2010. godine, kupili predmetne parcele po kupoprodajnoj ceni od 200 evra. U katastru nepokretnosti su izvršili upis svog prava svojine na predmetnim nepokretnostima sa udelom od po ½.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i da se nisu stekli uslovi za sticanje svojine održajem na predmetnim nepokretnostima. Obrazlažu da tužilac nije stekao predmetne parcele u svojinu ni po osnovu ugovora o kupoprodaji, ni po osnovu ugovora o trampi jer ovi ugovori nisu overeni. Ugovor o trampi tužilac čak ni ne poseduje. Smatraju da tužilac nije imao savesnu državinu na predmetnim parcelama kao bitni element vanrednog održaja, jer iz samog njegovog iskaza proizlazi da je imao saznanja da se sporne parcele ne vode na njega, da ih je pok. DD prodala tuženima i da je time oborena pretpostavka o njegovoj savesnosti.

Vrhovni sud smatra da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Članom 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina. Prema stavu 4. ovog člana savestan držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 72. stav 2. istog zakona je propisano da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja i mora postojati sve vreme koje je zakonom određeno za sticanje svojine savesnog držaoca vanrednim održajem.

U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi su utvrdili da ugovor koji je tužilac zaključio sa pok. GG nije ispunjavao propisanu formu, ali su utvrdili i da je zaključen 1983. godine, kao i da je neposredno nakon toga tužilac ušao u posed navedenih nepokretnosti. To bi značilo da je rok za sticanje svojine vanrednim održajem istekao najkasnije 2004. godine.

Savesnost državine tužioca koja je morala postojati za sve vreme trajanja državine, počev od 1983. godine, pa do 2004. godine, nije dovedena u sumnju činjenicom da je tužilac znao da je pok. DD prodala predmetne nepokretnosti tuženom. Iz podataka o overi proizlazi da je Ugovor o doživotnom izdržavanju pokojnog GG sa pokojnom DD zaključen 2005. godine, a da je Ugovor o kupoprodaji pok. DD zaključila sa tuženima 2010. godine, dakle u vreme kada je rok za vanredni održaj već protekao. Dok je rok tekao, ti pravni poslovi nisu ni bili zaključeni, pa docnije saznanje o istima ne obara pretpostavku tužiočeve savesne državine predmetnih nepokretnosti. Sledi da je tužilac stekao svojinu na osnovu člana 28.stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa je iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno kao u izreci presude.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154, 163. i 165.ZPP, pa je tužiocu koji je u sporu uspeo dosuđeno ukupno 243.000,00 dinara što predstavlja troškove sastava tužbe i četiri obrazložena podneska, sastav dve žalbe, zastupanje na devet ročišta i pristup na dva odložena ročišta. Troškovi taksi, s obzirom da nisu opredeljeni, nisu dosuđeni tužiocu, kao ni troškovi revizijskog postupka jer isti nisu ni traženi ni opredeljeni.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković