Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zaposlenog kod tuženog po osnovu ugovora o radu broj .. od 01.02.2008. godine, kojim je u članu 3. određeno da tužilac obavlja poslove u organizacionoj jedinici gradnje „Beograd“, članom 6. predviđeno da je radno vreme 40 časova nedeljno, odnosno 8 časova dnevno, a prema članu 14. zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, između ostalog i za prekovremeni rad. U utuženom periodu tuženi je doneo veći broj odluka o preraspodeli radnog vremena, koji se odnose i na zaposlene u jedinici gradnje „Beograd“, kojima je određeno da će se za ostvarene časove rada preko fonda od 40 časova nedeljno, izvršiti preraspodelu u skladu sa zakonom. Rešenjem tuženog od 10.12.2018. godine tužilac je upućen na odsustvo sa rada po osnovu preraspodele radnog vremena, jer je prema evidenciji stručne službe ostvario 290 časova prekovremenog rada, te je određeno da tužilac ima pravo na plaćeno odsustvo. Veštačenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke od 27.01.2025. godine, prema drugoj varijanti, prihvaćenoj od strane suda, tužilac je u periodu od decembra 2018. godine do marta 2019. godine iskoristio 224 slobodnih sati, odnosno nije iskoristio preostalih 66 sati slobodnih sati po rešenju tuženog od 10.12.2018. godine, te tuženi duguje tužiocu po osnovu uvećane zarade po osnovu prekovremenih sati rada za neiskorišćenih 66 slobodnih sati, u visini 100% od osnovice iznos od 9.700,68 dinara. Dat je tabelarni prikaz prekovremenih sati rada, kao i pregled iskorišćenih sati, pojedinačno po mesecima, te bi naknada za oktobar 2018.godine za 52 sata iznosila 2.097,49 dinara, a za novembar 2018.godine za 31 sat 1.250,35 dinara.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužiocu na ime uvećane zarade zbog prekovremenog rada u periodu od decembra 2018. godine do marta 2019. godine pripada iznos od 2.661,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2018. godine do isplate, dok je preko dosuđenog iznosa, a za iznos od još 7.038,78 dinara sa traženom kamatom, zahtev odbio kao neosnovan. Po oceni suda tužiocu pripada pravo za isplatu naknade na ime neiskorišćenih 66 slobodnih sati na osnovu rešenja tuženog od 10.12.2018. godine, s obzirom da je prema evidenciji stručne službe tuženog od ostvarenih 290 časova preko ukupnog godišnjeg fonda, tužilac iskoristio 224 slobodna sata, te mu srazmerno pripada uvećana zarada po osnovu prekovremenog rada utvrđena veštačenjem veštaka ekonomsko finansijske struke za mesec novembar za 31 sat u iznosu od 1.250,35 dinara i za mesec oktobar za preostalih 35 sati (do 66 sati) iznos od 1.411,55 dinara (veštačenjem za mesec oktobar utvrđen iznos od 2.097,49 dinara za 52 sata, pa vrednost jednog sata iznosi 40,33 dinara, što za pripadajućih 35 sati za taj mesec čini iznos od 1.411,55 sati), a što sve ukupno iznosi 2.661,90 dinara. Sud je uračunao ispunjenje najstarije obaveze zatvaranjem najstarijih pojedinačnih mesečnih iznosa po osnovu prekovremenog rada sa ostvarenim slobodnim satima po rešenju tuženog od 10.12.2018. godine, pa tužiocu pripada potraživana uvećana zarada po osnovu prekovremenog rada za najnovija potraživanja za mesec oktobar i novembar 2018. godine, a za preostalih 66 neiskorišćenih slobodnih sati. Kako je tuženi omogućio tužiocu da iskoristi 224 slobodna sata po rešenju od 10.12.2018. godine, a tužilac rešenje nije osporavao, to nisu osnovani navodi tužioca da nije radio u režimu preraspodele radnog vremena, iz kojih razloga je preko dosuđenog do potraživanog iznosa zahtev odbijen.

Takav zaključak i pravni stav drugostepenog suda prihvata i Vrhovni sud.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/136, 75/14, 13/17-US, 113/17, 95/18-autentično tumačenje) propisano je: da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 51. stav 1); da je, na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i o drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), koji ne može da traje duže od 8 časova nedeljno (član 53 stav 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 3).

Prema citiranim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. Kako je u konkretnoj situaciji drugostepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke ukupan broj neiskorišćenih sati prekovremenog rada, kao i vrednost jednog sata, a koji nalaz je dat u skladu sa evidencijama koje je vodio tuženi, pobijana odluka doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Nasuprot revizijskim navodima tužioca pravilno je drugostepeni sud dosudio tužiocu iznos od 2.661,90 dinara na ime 66 neiskorišćenih sati. Veštak ekonomsko- finansijske struke je u nalazu od 27.01.2025. godine, u drugoj varijanti, koju je drugostepeni sud i prihvatio, naveo da je tužilac od ukupno 290 slobodnih sati iskoristio 224 sata, odnosno da je ostalo neiskorišćenih 66 sati, te da je ukupna naknada na ime neiskorišćenih 66 slobodnih sati u visini 100 % od osnovice iznosi 9.700,68 dinara. Međutim, tužiocu ne pripada ukupno iznos od 9.700,68 dinara, odnosno iznos od još 7.038,78 dinara, s obzirom da je taj obračun veštak dao u visini 100 % od osnovice, a tužiocu shodno odredbi člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu pripada 26% od osnovice, kako mu je drugostepeni sud i dosudio.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković