Istom presudom okrivljeni su obavezani da solidarno snose troškove krivičnog postupka na ime izvršenih ekonomsko finansijskih veštačenja u ukupnom iznosu od 96.166,00 dinara, na način i u iznosima bliže određenim u izreci presude, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok su oštećeni - stečajna masa „Petar Drapšin“ AD Novi Sad radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 444/25 od 18.09.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Novom Sadu i žalbe branilaca okrivljenih AA, BB i VV i presuda Višeg suda u Novom Sadu K 201/14 od 01.11.2023. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog AA, advokat Divna Popović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i povreda odredbi članova 1., 2., 5. stav 2. i 103. stav 1. tačka 6) Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači u celini pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da iste ukine i predmet vrati na ponovno suđenje. Predložila je da se izvršenje pravnosnažne presude odloži,

- branilac okrivljenog VV, advokat Pavle Mušicki, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje i odlučivanje prvostepenom sudu,

- branioci okrivljenog BB, advokati Predrag Bogovac i Filip Mitreski branilac, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4) i 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje nižestepenom sudu ili da iste preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih AA, BB i VV, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA, BB i VV, su neosnovani.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, advokat Divna Popović, navodi da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjen krivični zakon kada su radnje ovog okrivljenog, opisane pod tačkom II izreke, pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, budući da navedeno krivično delo u vreme navodnog izvršenja (30.04.2007. godine) nije bilo propisano zakonom. Ističe da je navedena inkriminacija izdvojena kao posebno krivično delo tek izmenama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, koje su stupile na snagu 15.04.2013. godine, dok je krivična prijava protiv okrivljenog podneta 10.12.2013. godine, a istraga pokrenuta naredbom od 16.12.2014. godine, pa zaključuje da je pokrenut postupak za krivično delo koje u vreme izvršenja nije bilo zakonom određeno kao krivično delo. Dalje navodi da, kako prethodno nije vođen postupak zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, ne postoji pravni kontinuitet, usled čega je, po njenom mišljenju, povređena imperativna odredba o zabrani retroaktivne primene krivičnog zakona. U prilog navedenom ukazuje i da se radnje okrivljenog eventualno mogu podvesti pod neko drugo delo, pre svega iz grupe krivičnih dela protiv imovine, konkretno pod krivično delo iz člana 209. Krivičnog zakonika, koje je, po njenom stavu već zastarelo, odnosno pod krivično delo iz člana 227. Krivičnog zakonika, ukazujući na njegov supsidijarni karakter. Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog AA, advokat Divna Popović osporava postojanje zakonskih obeležja krivičnih dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, smatrajući da iz izreke presude proizilazi da okrivljeni nije postupao sa umišljajem, niti da su sredstva kredita korišćena protivno nameni. Iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog AA u zahtevu ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 1. i 5. Krivičnog zakonika, koju izričito i navodi kao razlog podnošenja zahteva, ali da sadržina tih navoda, a imajući u vidu da se njima osporava i postojanje zakonskih obeležja dela, upućuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iako ona nije izričito označena.

Iz navoda zahteva branioca okrivljenog VV, advokata Pavla Mušickog, proizilazi da branilac ovog okrivljenog, takođe zahtev podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, pri čemu u suštini iznosi iste razloge kao i branilac okrivljenog AA, u pogledu pogrešne primene krivičnog zakona i pravne kvalifikacije radnji okrivljenog, pri čemu poseban akcenat stavlja na primenu najpovoljnijeg zakona za okrivljenog, isticanjem da je u odnosu na okrivljenog VV, kada je u pitanju krivično delo opisano pod tačkom I izreke trebalo primeniti odredbe Krivičnog zakonika koje se odnose na krivično delo iz člana 209. Krivičnog zakonika, koje je i po njegovom mišljenju zastarelo, kao i da je pogrešno što su radnje ovog okrivljenog kvalifikovane kao dva krivična dela u sticaju, umesto kao jedno produženo krivično delo. U vezi sa tim, ovaj branilac navodi da je, u konkretnom slučaju, i odredba člana 33. Krivičnog zakonika pogrešno primenjena, jer sud nije za svakog od okrivljenih precizirao ulogu saizvršioca.

I iz navoda zahteva branilaca okrivljenog BB, advokata Predraga Bogovca i Filipa Mitrevskog, proizilazi da iako povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ne ističu kao razlog podnošenja zahteva, na istu u suštini ukazuju, iznoseći navode koji su istovetni navodima branilaca ostalih okrivljenih, a koji se odnose na pogrešnu pravnu kvalifikaciju radnji ovog okrivljenog i isticanje stava da opisane radnje okrivljenog BB, odgovaraju obeležjima krivičnog dela iz člana 209. Krivičnog zakonika, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je Viši javni tužilac u Novom Sadu dana 04.05.2012. godine podigao optužnicu KTO 166/14 protiv okrivljenih AA, BB i VV, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koja optužnica je precizirana podneskom od 16.05.2013. godine u pogledu činjeničnog stanja i pravne kvalifikacije pa je okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, kao i da je dana 28.03.2026. godine protiv okrivljenih podignuta optužnica KTI 29/14, takođe zbog krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Kv 518/16 od 18.01.2017. godine, spojeni su krivični postupci koji su se vodili po navedenim optužnicama.

Nadalje iz spisa predmeta proizilazi da su krivična dela za koja su okrivljeni AA, BB i VV, pobijanim presudama oglašeni krivima, izvršena u periodu od 29.03.2006. godine do 30.03.2006. godine (tačka I), odnosno dana 30.04.2007. godine (tačka II).

U vreme izvršenja navedenih krivičnih dela postojalo je krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005, 72/2009), kod kog je učinilac krivičnog dela mogao imati svojstvo službenog lica ili svojstvo odgovornog lica.

Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012, sa primenom od 15.04.2013. godine) krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika izmenjeno je tako što su u stavu 1. brisane reči „ili odgovorno“, pa od ovih izmena izvršilac tog krivičnog dela može biti samo službeno lice, dok su odredbe koje se odnose na zloupotrebu položaja odgovornog lica, izdvojene u posebno krivično delo - krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika, čiji je zaštitni objekat privredno poslovanje i imovina u tom poslovanju, s tim da je radnja krivičnog dela ostala neizmenjena.

Dakle, navedenim izmenama u Krivičnom zakoniku je propisano krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234., koje zadržava jasan pravni kontinuitet u odnosu na krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. istog zakonika, u slučaju kada se kao izvršilac javlja odgovorno lice.

Shodno navedenom, po oceni Vrhovnog suda, između odredbe člana 359. Krivičnog zakonika, koja je važila u vreme izvršenja krivičnih dela, za koja su okrivljeni oglašeni krivim i odredbe člana 234. Krivičnog zakonika, koja je stupila na snagu 15.04.2013. godine, a koja je u konkretnom slučaju, po nalaženju ovog suda pravilno primenjena, postoji jasan pravni kontinuitet inkriminacije, s obzirom na to da krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika i pored navedenih razlika u svom zakonskom opisu, ima ista obeležja kao i krivično delo iz člana 359. Krivičnog zakonika, i to pre svega radnju izvršenja.

Pored toga, u konkretnom slučaju, zadržan je i jasan pravni kontinuitet u pogledu krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika i krivičnog dela sa identičnim nazivom, istim bitnim elementima i propisanom kaznom iz člana 227. koje je u Krivični zakonik uneto Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 94/16, koji se primenjuje od 01.03.2018. godine). Ovo iz razloga što je navedenim izmenama inkriminisano isto ponašanje pre izmena i dopuna Krivičnog zakonika, s tim da dodavanje u zakonski opis krivičnog dela iz člana 227. stav 1. Krivičnog zakonika, formulacije „…ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela“, koja nije postojala u zakonskom opisu krivičnog dela iz člana 234. ranije važećeg Krivičnog zakonika, po nalaženju Vrhovnog suda, nema uticaja na ocenu postojanja navedenog krivičnog dela.

Prema tome, Vrhovni sud nalazi da su predmetna krivična dela i njegovi kvalifikatorni oblici, opisani u izreci presude pod tačkama I i II, za koja su okrivljeni AA, BB i VV oglašeni krivima, u svim bitnim obeležjima, postojala kako u vreme izvršenja, tako i u vreme presuđenja, iz kog razloga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, ocenjeni kao neosnovani.

S obzirom na to da je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012, koji se primenjivao od 15.04.2013. godine do 28.02.2018. godine) propisana kazna zatvora od dve do deset godina, a da je za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005, 72/2009) koji je važio u vreme izvršenja krivičnih dela, bila propisana kazna zatvora od dve do dvanaest godina, to je očigledno da je za okrivljene blaži zakon koji se primenjuje od 15.04.2013. godine, pa je samim tim sud pravilno kvalifikovao radnje okrivljenih kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Pri tome, ovaj sud je imao i vidu da je i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda, propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina, odnosno isti zakonski raspon kazne kao i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Međutim, navedena zakonska odredba sama po sebi nije blaža po okrivljene, a zakonska formulacija navedene odredbe, po nalaženju Vrhovnog suda, nalaže samo obavezu suda da zbog brojnih novih krivičnih dela uvedenih Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), u grupi krivičnih dela protiv privrede, dodatno vodi računa o pravilnoj pravnoj kvalifikaciji radnji izvršenja.

U konkretnom slučaju, prema nalaženju Vrhovnog suda, iz činjeničnog opisa izreke pobijane prvostepene presude, jasno proizlazi da se u radnjama okrivljenih AA, BB i VV, opisanim pod tačkama I i II izreke presude, stiču subjektivna i objektivna obeležja dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da su na mestu i na način bliže opisan u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svesni svojih dela i njihove zabranjenosti, čija izvršenja su hteli, u periodu od 29.03.2006. godine do 30.03.2006. godine, po prethodnom dogovoru, u svojstvu odgovornih lica - većinski vlasnici oštećenog „AD Petar Drapšin“ Novi Sad, i to okrivljeni AA, kao generalni direktor, okrivljeni BB, projekt menadžer za proizvodnju, a okrivljeni VV, projekt menadžer za komercijalu i financije u navedenom akcionarskom društvu, iskorišćavanjem svojih položaja odgovornih lica, pribavili sebi protivpravnu imovinsku korist, u iznosima od po preko 1,5 miliona dinara, oštetivši tako AD “Petar Drapšin“ Novi Sad, u iznosu navedenom u izreci, kao i da su dana 30.04.2007. godine, kao članovi Konzorcijuma KPNG, koji je bio većinski vlasnik AD „Petar Drapšin“ i kao odgovorna lica u AD „Petar Drapšin“, i to okrivljeni AA, u svojstvu predsednika Upravnog odbora, okrivljeni VV, u svojstvu člana Upravnog odbora i okrivljeni BB, u svojstvu predsednika skupštine akcionara, iskorišćavanjem svojih položaja odgovornih lica pribavili sebi protivpravnu imovinsku korist, u iznosima od po preko 1,5 miliona dinara.

Samim tim, neosnovano se podnetim zahtevima ukazuje da se u radnjama opisanim pod tačkama I i II izreke presude stiču obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. Krivičnog zakonika, odnosno obeležja krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz lana 209. Krivičnog zakonika, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, obzirom da su okrivljeni oglašeni krivima zbog dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je propisana kazna zatvora od dve do deset godina, sa apsolutnim rokom zastarelosti od 20 godina.

S tim u vezi, po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su i navodi branilaca svih okrivljenih, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, zasnovani na tvrdnji da je u odnosu na okrivljene, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, jer se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu na koje se ti navodi odnose.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, radnje okrivljenih AA, BB i VV opisane pod tačkom I i II izreke, izvršene su u saizvršilaštvu u smislu člana 33. Krivičnog zakonika, jer iz činjeničnog opisa proizilazi da su okrivljeni, kao odgovorna lica u privrednom društvu, postupali na osnovu zajedničke odluke i sa jedinstvenim umišljajem, preduzimajući međusobno povezane i uzajamno uslovljene radnje u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi.

Naime, u odnosu na radnje opisane pod tačkom I izreke, izričito je navedeno da su okrivljeni postupali po prethodnom dogovoru, koji se ogledao u tome da se preko privrednog društva obezbede novčana sredstva uzimanjem kredita od banke, da se zatim, radi prividnog pravnog osnova, zaključe ugovori o stambenim kreditima, bez stvarne namere njihove namenske upotrebe i da se po tom osnovu novac prenese na lične račune okrivljenih, a zatim dalje transferišu na račun banke odnosno konzorcijuma, radi izmirenja ranije preuzetih obaveza i učešća u postupku privatizacije, čime su dobijena sredstva upotrebili suprotno njihovoj nameni, čime su za sebe pribavili protivpravnu imovinsku korist.

U pogledu radnji opisanih pod tačkom II izreke, iako prethodni dogovor nije eksplicitno naveden, iz načina izvršenja takođe proizilazi da su okrivljeni kao članovi organa upravljanja, zajednički donosili odluke, neistinito prikazivali činjenice u pogledu imovine društva i preduzimali radnje raspolaganja tom imovinom i novčanim sredstvima, koja su po osnovu takvih odluka, preneta na račun okrivljenog BB i upotrebljena u daljem postupku privatizacije, pri čemu su sve navedene radnje logički, vremenski i funkcionalno povezane i usmerene ka ostvarenju zajedničkog cilja. Imajući u vidu prirodu i način preduzetih radnji opisanih pod tačkom I i II izreke, kao i položaj i ovlašćenja okrivljenih, očigledno je da se opisane radnje okrivljenih, nisu mogle realizovati pojedinačnim delovanjem, već isključivo zajedničkim postupanjem, usled čega su okrivljeni jedino zajedničkim delovanjem mogli ostvariti zajednički cilj. Svaki od okrivljenih je, po prethodnom dogovoru, u okviru svoje uloge, koja je jasno opisana, dao bitan i nezamenljiv doprinos izvršenju krivičnih dela, postupajući sa svešću o zajedničkom delovanju i u nameri da se taj cilj ostvari.

Stoga je, pravilan zaključak nižestepenih sudova da su u radnjama okrivljenih ostvarena sva zakonska obeležja saizvršilaštva u smislu odredbe člana 33. Krivičnog zakonika, pa su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog VV, advokata Pavla Mušickog, kojima se osporava postojanje saizvršilaštva i ukazuje na pogrešnu primenu krivičnog zakona u tom delu.

Pored ovoga, suprotno navodima istog branioca, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 61. stav 1. Krivičnog zakonika, za postojanje produženog krivičnog dela.

Naime, iako se iz činjeničnog opisa može uočiti povezanost u postupanju okrivljenih i usmerenost ka pribavljanju protivpravne imovinske koristi, to samo po sebi nije dovoljno za postojanje produženog krivičnog dela, u smislu člana 61. stav 1. Krivičnog zakonika. Za postojanje produženog krivičnog dela neophodno je da se radi o više istovrsnih radnji izvršenja koje su međusobno tesno vremenski povezane i koje po svom načinu izvršenja predstavljaju prirodnu celinu, koji uslov, po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju, nije ispunjen.

Radnje okrivljenih opisane pod tačkom I izreke izvršene su u periodu od 29.03.2006. godine do 30.03.2006. godine, dok su radnje opisane pod tačkom II izvršene dana 30.04.2007. godine, dakle nakon proteka više od godinu dana, što isključuje postojanje potrebne vremenske povezanosti. Pored ovoga, navedene radnje se bitno razlikuju i po načinu izvršenja, jer se u prvom slučaju radi o zloupotrebi kroz fiktivne ugovore o kreditima i nenamenskom korišćenju sredstava, dok se u drugom slučaju radi o neistinitom prikazivanju činjenica i raspolaganju imovinom privrednog društva. Okolnost što je u oba slučaja oštećeno isto privredno društvo nije od odlučnog značaja, za postojanje produženog krivičnog dela u ovom slučaju, jer uz odsustvo istovrsnosti radnji i vremenske povezanosti, po nalaženju ovog suda, nisu ispunjeni uslovi za postojanje produženog krivičnog dela, već se radi o dva samostalna krivična dela iz člana 234. stav 3 u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, u sticaju.

Shodno svemu navedenom, a imajući u vidu da se u radnjama okrivljenih AA, BB i VV, opisanim u stavu I i II izreke prvostepene presude, stiču sva zakonska obeležja dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koja su oglašeni krivima i da je prema okrivljenima primenjen blaži zakon, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Krivičnog zakonika.

Pored ovoga, neosnovani su i navodi branioca okrivljenog VV, advokata Pavla Mušickog, kao i navodi branilaca okrivljenog BB, advokata Predraga Bogovca i Filipa Mitreskog, kojima se ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navođenjem da je sud izmenama u činjeničnom opisu, na koje nije ovlašćen, prekoračio optužbu.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na ista lica – okrivljene AA, BB i VV i na ista krivična dela – dva krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljene, bitna obeležja bića krivičnih dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnih krivičnih dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnji dela datih u optužnom aktu Višeg javnog tužioca u Novom Sadu KTO 166/14 od 04.05.2012. godine, koji je preciziran podneskom nadležnog tužioca od 16.05.2013. godine, u pogledu činjeničnog stanja i pravne kvalifikacije, kao i u optužnom aktu istog tužioca KTI 219/14 od 28.03.2016. godine.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog koje su opisane u optužnom aktu dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivičnopravne sankcije, a što se u konkretnom slučaju nije dogodilo, jer izostavljanjem iz činjeničnog opisa krivičnog dela opisanog pod tačkom I izreke reči „prvu ratu za kupovinu većinskog dela akcija“ i reči „i plaćenih kamata na ovaj iznos u vrednosti od 4.489.831,20 dinara, sve u ukupnoj vrednosti od 26.589.831,20 dinara“, okrivljenima nije povećana kriminalna aktivnost niti kriminalna volja, pa samim tim nije ni otežan položaj u pogledu pravne ocene dela niti krivične sankcije, već je sud navedenim izmenama, suprotno navodima branilaca okrivljenih VV i BB činjenično stanje, prilagodio i uskladio sa utvrđenim činjenicama, što je u skladu sa ovlašćenjima suda iz člana 420. ZKP, o čemu se jasno i detaljno izjasnio i drugostepeni sud.

S obzirom na to da sud nije uneo nove činjenice, niti je proširio optužbu, već je ostao u okvirima istog događaja i istog činjeničnog osnova, to se po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti bbranilaca okrivljenih VV i BB, ukazuje da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored navedenog, branioci okrivljenog BB, advokati Predrag Bogovac i Filip Mitreski, kao razlog podnošenja zahteva navode bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ističući razloge koji se odnose na stvarnu nenadležnost suda, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP. Pored ovoga, kao razlog podnošenja zahteva ovi branioci navode i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i ukazuju na povredu odredbe člana 395. ZKP, isticanjem da je sud tokom postupka odbio pojedine dokazne predloge odbrane.

Takođe, branilac okrivljenog VV, advokat Pavle Mušicki u podnetom zahtevu ukazuje na povredu odredbe člana 460. ZKP, navodeći da drugostepeni sud, odlučujući o žalbi odbrane, izjavljenoj protiv prvostepene presude, nije dao ocenu svih navoda iznetih u žalbi, dok se preostalim navodima svih branilaca okrivljenih, u suštini osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena izvedenih dokaza, kao i svojstvo okrivljenih u smislu odredbe člana 112. tačka 5) Krivičnog zakonika, te se dovodi u pitanje postojanje umišljaja, što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP i istovremeno se osporavaju i razlozi pravnosnažnih presuda, čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) i 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, kao i povrede odredbi članova 112. tačka 5) Krivičnog zakonika i članova 395, 440. i 460. ZKP, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevima za za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA, BB i VV, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković