Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 25.09.2000. godine zaključen je i overen ugovor o otkupu stana između tužioca kao prodavca i tužene kao kupca čiji je predmet otkup jednosobnog stana 4, korisne površine 33m2, odnosno građevinske površine 33,63m2, nisko prizemlje u Ulici ... u Beogradu, koji je kupac koristio kao zakupac na neodređeno vreme na osnovu ugovora o zakupu broj 1375/129/4 zaključenog 25.09.2000. godine, za kupoprodajnu cenu od 135.504,06 dinara. Dana 18.03.2008. godine tužena je kao prodavac zaključila i overila ugovor o kupoprodaji ovog stana sa kupcem BB. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50269/2010 od 30.06.2010. godine utvrđeno je da je ništav ugovor o zakupu stana broj .. u Ulici ... u Beogradu, ulaz C1 koji je zaključen između tužene i tuženog Javnog preduzeća za stambene usluge Beograd broj 1375-129/4 od 25.09.2000. godine, utvrđeno da je ništav ugovor o otkupu stana broj 463-465/2000 od 25.09.2000. godine, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov 2171/2000 od 27.09.2000. godine, zaključen između tužioca i tužene i obavezana tužena da stan broj 4 u zgradi u Ulici ... u Beogradu, ulaz C1 ispražnjen od svih lica i stvari preda na dalje korišćenje i raspolaganje tužiocu. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3109/11 od 13.06.2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50269/2010 od 30.06.2010. godine, koja je dostavljena zakonskom zastupniku tužioca i punomoćniku tužilje 22.07.2013. godine. Na presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50269/2010 od 30.06.2010. godine nalazi se klauzula pravnosnažnosti u kojoj je naznačeno da je presuda pravnosnažna 09.08.2013. godine.

Pravilno su, po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi zaključili da je potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom da je rok od 10 godina propisan članom 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima protekao, imajući u vidu da je odluku drugostepenog suda kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je utvrđena ništavost ugovora o otkupu i ugovora o zakupu stana i obavezana tužena da se iz stana koji je predmet tih ugovora iseli, zakonski zastupnik tužioca primio 22.07.2013. godine, a tužbu u ovoj parnici, za isplatu stečenog bez osnova pošto je stan prodat trećem licu, podneo 27.07.2023. godine.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca po osnovu stečenog bez osnova zastarelo.

Članom 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Stavom 2. istog člana, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, broj 29/78... „Službeni glasnik RS“, broj 18/20), kojim je regulisan institut zastarelosti potraživanja, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze; sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije šta drugo propisano (član 361. stav 1.); zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji rok, ono nastavlja da teče kad prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 384. stav 2.). Odredbom člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sva potraživanja koja su utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koje zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti.

Iz ovih odredbi sledi da je zastarelost potraživanja institut obligacionog prava po kome poverilac, usled pasivnog držanja unutar zakonom predviđenog vremena, gubi zaštitu prava, ali samo u slučaju ukoliko dužnik izrazi volju da se koristi pravom koje za njega nastaje kao posledica pasivnosti poverioca u vezi zaštite prava.

Imajući u vidu pravnu prirodu roka zastarelosti, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je u vreme podnošenja tužbe tužilac izgubio pravo da pred sudom zahteva povraćaj stečenog bez osnova.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom je utvrđena ništavost ugovora o zakupu stana koji je tužena zaključila sa Javnim preduzećem za stambene usluge 25.09.2000. godine i ugovora o otkupu stana koji su zaključile parnične stranke dana 25.09.2000. godine, pa kako je tužena stan u međuvremenu otuđila, to se tužena neosnovano obogatila zbog čega je dužna da naknadi vrednost postignutih koristi. Kako je zakonski zastupnik tužioca pravnosnažnu presudu kojom je utvrđena ništavost ugovora o zakupu i otkupu i predaju stana tužiocu primio 22.07.2013. godine, a tužbu podneo 27.07.2023. godine, to je protekao rok od 10. godina iz člana 379. stav 1. ZOO, pa je tužilac izgubio pravo da pred sudom zahteva povraćaj stečenog bez osnova.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je pravnosnažnost nastupila po samom zakonu, odnosno danom donošenja drugostepene presude, te da samo označavanje datuma pravnosnažnosti od strane suda, odnosno službenika koji ga izdaje nema konstitutivno dejstvo, odnosno datum pravnosnažnosti sudske odluke koja nastupa po samom zakonu ne utiče na pogrešno označenje tog datuma, zbog toga što ne postoji jasna zakonska odredba koja bi to predviđala, a uslov da bi odluka postala pravnosnažna je njeno dostavljanje parničnim strankama, odnosno upoznavanje stranaka sa njenim sadržajem od kog dana počinje da teče tzv. paricioni rok, pa kako je službenik suda koji je datum pravnosnažnosti označio 09.08.2013. godine svakako imao u vidu datum kada je i druga stranka, odnosno njen punomoćnik primio odluku.

Odredbom člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da presuda koja više ne može da se pobija žalbom postaja pravnosnažna, a odredbom člana 361. istog Zakona, da je sud vezan za svoju presudu čim je obavljena (stav 1), te da presuda ima dejstvo prema strankama od dana kada im je dostavljena (stav 2).

U konkretnom slučaju, zastupnik tužioca je primio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 3109/11 od 13.06.2013. godine 22.07.2013. godine, a tužbu podneo 27.07.2013. godine, po isteku roka od 10 godina iz člana 379. stav 1. ZOO, pa su revizijski navodi tužioca neosnovani.

Takođe, su neosnovani navodi u reviziji da je pogrešno cenjena i Uredba o rokovima i sudskim postupcima u vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2021. godine i njene odredbe se imaju što šire tumačiti, odnosno ne može se njeno dejstvo suziti paušalnim tumačenjem suda da su tom Uredbom regulisani procesni prekluzivni rokovi.

Kako to nalazi i drugostepeni sud, nema mesta primeni Uredbe o rokovima u sudskim postupcima za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine („Službeni glasnik RS“, br. 38/20), koja je prestala da važi 06.05.2020. godine, na osnovu člana 2. Zakona o važenju uredaba koje je Vlada uz supotpis predsednika Republike donela za vreme vanrednog stanja i koje je Narodna skupština potvrdila („Službeni glasnik RS“, br. 65/20). Po članu 1. ove Uredbe za vreme vanrednog stanja proglašenog 15.03.2020. godine prestaju teći rokovi za podnošenje tužbe u parničnom postupku, privatne tužbe u krivičnom postupku, predloga za pokretanje vanparničnog postupka ili postupka izvršenja i obezbeđenja, podnošenje tužbe u upravnom sporu i podnošenje Ustavne žalbe.

Nesumnjivo je da su u pitanju rokovi za preduzimanje procesnih radnji, koji su po svojoj pravnoj prirodi prekluzivni, pa nema mesta primeni ove Uredbe i zastoju roka zastarelosti zahteva za vraćanje stečenog bez osnova tokom trajanja vanrednog stanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković