Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP), Vrhovni sud je zaključio da revizija tuženog BB nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje na postojanje povrede iz člana 374. stav 1. ZPP-a, a u vezi sa članom 8. ZPP-a nisu osnovani. Revident ne ukazuje određeno koje dokaze je drugostepeni sud, protivno članu 8. ZPP, propustio da ceni zasebno, kao celinu i u odnosu na rezultate celokupnog postupka. Revident osporava pravilnost činjeničnih i materijalnopravnih zaključaka drugostepenog suda izvedenih iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud. Međutim, navodi revizije nisu osnovani.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, dana 03.02.2020. godine oko 12,30 časova, dogodila se saobraćajna nezgoda u Zrenjaninu, u kojoj su učestvovali putničko motorno vozilo kojim je upravljao sada pok. AA, koje vozilo je bilo u vlasništu njegovog sina – tuženog BB, u momentu udesa osigurano kod tužioca, putničko motorno vozilo kojim je upravljala VV, motorno vozilo čiji je vlasnik GG iz ... kojim je upravljao DD iz ... i moped čiji je vlasnik ĐĐ, kojim je upravljala EE, koji je bio parkiran. Sada pokojni AA upravljao je putničkim motornim vozilom pod dejstvom alkohola u krvi od 0,96 mg/ml. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu broj 33 K1 143/20 od 27.08.2020. godine oglašen je krivim za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja povodom saobraćajne nezgode. Do nezgode je došlo tako što je sada pok. AA upravljajući vozilom ušao u raskrsnicu ulica, a da nije propustio vozilo koje se kretalo putem sa prvenstvom prolaza, te udario prednjim desnim delom vozila u putničko vozilo kojim je upravljala VV, koje vozilo se zanelo i naletelo na vozilo kojim je upravljao DD. Utvrđeno je da je tužilac na osnovu zaključenih vansudskih poravnanja oštećenima DD i VV platio na ime naknade materijalne i nematerijalne štete ukupan iznos 749.261,00 dinara. U vreme štetnog događaja tuženi BB radio je na terenu, a automobil se nalazio parkiran ispred kuće u kojoj su tuženi i njegov otac, sada pok. AA živeli u zajedničkom domaćinstvu. Sada pokojni AA je bez znanja i odobrenja tuženog BB uzeo rezervne ključeve za automobil koji su se nalazili u sobi tuženog, u fioci, i upravljao istim.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev u odnosu na tuženog BB, primenjujući odredbu člana 177. stav 1. tačka 2. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da nije tuženi sada pok. AA stavio na raspolaganje svoj automobil, već se tuženi protivio da sada pok. AA koristi automobil, jer je imao 70 godina i ponekad koristio alkohol.

Drugostepeni sud nije prihvatio za pravilnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena tako što je tuženi BB obavezan da na ime regresa isplaćene štete isplati tužiocu dosuđeni iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, jer su za to ispunjeni zakonom i ugovorom o osiguranju predviđeni uslovi.

Prema članu 187. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu, niti da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci, dok se stavom 3. istog člana navedenog zakona smatra da je pod dejstvom alkohola vozač odnosno lice za koje se analizom odgovarajućeg uzorka krvi utvrdi sadržaj alkohola veći od 0,20 mg/ml ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za merenje alkoholisanosti (alkometrom i dr), što odgovara sadržini alkohola u krvi većoj od 0,20 mg/ml.

Član 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisuje da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visini isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje po ma kom osnovu odgovorno za štetu.

Članom 5. stav 1. tačka 4. Uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima „Dunav osiguranje“ ADO Zrenjanin, određeno je da osiguranik gubi prava iz osiguranja ako je u trenutku nezgode vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola, droga, odnosno zabranjenih lekova, lekova na kojima je označeno da se ne smeju upotrebljavati pre i za vreme vožnje ili drugih psihoaktivnih supstanci. Odredbom člana 29. Zakona o obaaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 51/09...7/13) osigurano lice, što je tuženi BB, gubi prava iz osiguranja između ostalog i ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice (stav 1. tačka 4). Društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka. Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. AA upravljao je vozilom osiguranim po obaveznom osiguranju u saobraćaju kod tužioca, pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, te je tuženi kao osiguranik izgubio prava iz osiguranja. On odgovara za štetu, u vizini iznosa isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka kao vlasnik vozila čijom upotrebom je, prema utvrđenom činjeničnom stanju trećem licu naneta šteta. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tuženi, ostavljajući automobil ispred kuće u kojoj je živeo sa sada pok. AA i u fioci u sobi rezervni ključ automobila, učinio svom ocu dostupnim automobil, pa se ne može osloboditi od obaveze za naknadu štete primenom odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Prema odredbi člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, imalac stvari oslobađa se odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, što u konkretnom slučaju nije dokazano.

Stoga, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku u stavu drugom izreke, Vrhovni sud doneo je primenom odredbe člana 153. ZPP, jer tuženi BB nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković