Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1222/22 od 01.08.2024. godine odbijena je žalba tužioca, kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene drugostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i usvoji tužbeni zahtev, ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode tužioca, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju nije tražio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak, pa stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Revident ukazuje i na bitnu povredu odredaba člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Upravnog suda Odeljenja u Novom Sadu U 10707/13 od 10.10.2014. godine je poništeno rešenje Ministarstva finansija, Sektora za imovinsko pravne poslove od 21.05.2013. godine kojim je potvrđeno rešenje Opštinske uprave opštine Odžaci od 17.12.2012. godine, a kojim je delimično usvojen zahtev tužioca za povraćaj zadružne imovine te vraćene nepokretnosti koje je 33 „Miletić“ iz Srpskog Miletića stekla teretnim pravnim poslovima u periodu 28.04.1956. - 14.03.1974. godine. Postupajući po navedenoj presudi, Ministarstvo je donelo rešenje od 27.11.2014. godine, kojim je oglasilo ništavim navedeno prvostepeno rešenje. Međutim, presudom Upravnog suda Odeljenja u Novom Sadu U 864/15 od 04.11.2016. godine je poništeno navedeno drugostepeno rešenje pa je, postupajući po navedenoj presudi, Ministarstvo donelo rešenje od 15.08.2016. godine kojim je poništeno rešenje Opštinske uprave opštine Odžaci od 17.12.2012. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Potom je Opštinska uprava opštine Odžaci rešenjem od 02.10.2017. godine odbila zahtev ovde tužioca za povraćaj zadružne imovine, pa je rešenjem Ministarstva finansija, Sektora za imovinsko pravne poslove od 27.02.2019. godine oglašeno ništavim prvostepeno rešenje od 02.10.2017. godine i odbačena žalba ovde tužioca. Protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija je tužilac podneo tužbu Upravnom sudu.

Tužilac je osnovan 20.05.2011. godine.

Zemljoradnička zadruga „Srpski Miletić“ je formirana i počela da posluje februara meseca 1946. godine. Krajem 1961. godine pripojena joj je SRZ „Jablanica“ Srpski Miletić, a 01.01.1964. godine i SRZ „Vlasina“ Srpski Miletić. Zemljoradnička zadruga „Srpski Miletić“ je bila upisana u sudski registar zadruga za grad Sombor u reg. listu br. 159 rešenjem Fi 1305/55 od 28.04.1956. godine.

Do prvih statusnih i organizacionih promena ZZ „Srpski Miletić“ iz Srpskog Miletića koje su nastupile 14.03.1974. godine - kada se ova zemljoradnička zadruga organizuje kao osnovna organizacija udruženog rada i udružuje u složenu organizaciju udruženog rada PPK „Odžaci“ sa supsidijarnom odgovornošću Odžaci, odnosno 17.11.1975. godine - kada se izdvaja iz ove složene organizacije udruženog rada i kao organizacija udruženog rada poljoprivredna zadruga čini sastavni deo PPK „Odžaci“ sa supsidijarnom odgovornošću, zemljoradnička zadruga je bila upisani nosilac prava korišćenja na zemljištu u društvenoj svojini koje je stekla po osnovu agrarne reforme, ali i teretnim pravnim poslovima, po osnovu kupoprodajnih ugovora koji su evidentirani kao osnov sticanja imovine i za predmetne parcele. Statusne, odnosno organizacione promene nekadašnje 33 „Srpski Miletić“ pratila je promena upisa nosioca prava korišćenja na predmetnim parcelama, kako pre komasacije, tako i nakon komasacije, kada je kao nosilac prava korišćenja upisano DP „Srpski Miletić“ iz Srpskog Miletića.

Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, prvostepeni sud je zaključio da se primarni tužbeni zahtev, zasniva na odredbama čl. 95. Zakona o zadrugama („Sl. list SRJ“ br. 41/96 i 12/98 i „Sl. glasnik RS“ br. 101/2005 - dr. zakon i 34/2006), da Zakon o zadrugama („Sl. glasnik RS“ br. 112/2015), koji je na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovom postupku, ne sadrži odredbe koje su bile sadržane u čl. 95. Zakona o zadrugama iz 1996. godine, da je vraćanje imovine zadruzi regulisano navedenim Zakonom o zadrugama iz 1996. godine i da se postupci, koji su započeti u skladu sa Zakonom o zadrugama („Sl. glasnik RS“ br. 112/2015), shodno članu 107, okončavaju po odredbama prethodnog zakona. Kada je u pitanju upravni postupak, prvostepeni sud je ukazao na to da je tužilac podneo zahtev za vraćanje zadružne imovine u skladu sa članom 95. Zakona o zadrugama iz 1996. godine nadležnom organu Opštinske uprave opštine Ocaci. Taj postupak je još uvek u toku i razlikuje se od parničnog postupka koji se vodi radi utvrđenja zadružne svojine u korist tužioca, prema Zakonu o zadrugama („Sl. glasnik RS“ br. 112/2015), imajući u vidu da je tužba podneta 04.06.2020. godine. Pritom, prema stanovištu prvostepenog suda, za primenu odredbe čl. 95. Zakona o zadrugama iz 1996. godine nije bilo dovoljno samo da se osnuje zadruga na području na kome je poslovala nekadašnja zadruga bez ikakvog pravnog kontinuiteta između njih, te smatrati da novoosnovana zadruga ima pravo na povraćaj imovine koja je bila u svojini nekadašnje zadruge. Prvostepeni sud je ukazao na to da iz kupoprodajnih ugovora u spisu predmeta proizlazi da su nepokretnosti koje predlagač zahteva stečene kao društvena svojina i da se ne radi o vlasništvu koje su zadrugari svojevremeno uneli u ZZ „Srpski Miletić“. Ulaskom u PPK „Ocaci“, ZZ „Srpski Miletić“ nije izgubila svoju imovinu bez naknade, odnosno nije time zadružna svojina pretvorena u društvenu, s obzirom na utvrđenu činjenicu da je zemljište već bilo u društvenoj svojini. Ulaskom u PPK „Ocaci“ zadržan je pravni kontinuitet i subjektivitet zemljoradničke zadruge, na osnovu čega prvostepeni sud izvodi zaključak da se ne radi o vlasništvu koje su zadrugari uneli u ZZ „Srpski Miletić“, već se radi o imovini koju je zadruga (koja je u tom trenutku imala status radne organizacije, iako je formalno zadržala naziv zadruga) sticala kao društvenu svojinu, kupovinom od fizičkih lica. Prvostepeni sud nalazi da tužilac nije dokazao da je imao upisano bilo kakvo pravo na predmetnim nepokretnostima, već je samo priložio dokaze da je pokrenuo postupak pred nadležnim organom Opštinske uprave opštine Odžaci. Tužilac nije dokazao ni osnovanost navoda da je osnovan od strane bivših članova ugašenih Zemljoradničkih zadruga “Jablanica” i “Vlasina“ odnosno njihovih naslednika. Prvostepeni sud je imao u vidu da je tuženi dostavio Dn rešenja sa pratećom dokumentacijom koja se nalazi u zbirci isprava Osnovnog suda u Somboru iz kojih je utvrđeno da je društvena svojina ZZ „Srpski Miletić“ upisana na osnovu kupoprodajnih ugovora. Prvostepeni sud je stanovišta da tužilac nije dokazao ni da je pravni sledbenik nekadašnje ZZ „Srpski Miletić”, niti je u ovom slučaju moguća primena člana 95. Zakona o zadrugama iz 1996. godine, pri čemu drugi osnov svojine tužilac ne navodi, niti dokazuje. Stoga, tužilac nije dokazao pravo zadružne svojine na predmetnim nepokretnostima.

Prvostepeni sud nalazi da nije osnovan ni deo primarnog tužbenog zahteva da se tuženi obaveže da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja njegovih nepokretnosti od 20.08.2012. godine do dana presuđenja isplati 356.291.636,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, jer u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je tuženi stekao predmetne nepokretnosti bez pravnog osnova, odnosno da je pravni osnov sticanja otpao, već je utvrđeno da je tuženi sticao nepokretnosti teretnim pravnim poslovima putem kupoprodajnih ugovora i da su svojinske transformacije pratile promene pozitivnog zakonodavstva. Kako tokom postupka tužilac nije dokazao pravo zadružne svojine na predmetnim nepokretnostima, prema stanovištu prvostepenog suda, nije osnovan ni eventualni tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.894.364.053,00 dinara sa kamatom na ime vrednosti nepokretnosti zadružne svojine. Drugostepeni sud nalazi da je pravilna i na zakonu zasnovana odluka prvostepenog suda pa je istu potvrdio uz primenu člana 396. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da odredbe važećeg Zakona o zadrugama („Sl. Glasnik RS" br. 112/2015) ne sadrže odredbe koje su bile sadržane u čl. 95. Zakona o zadrugama (,,Sl. list SRJ" br. 41/96, 12/98, i „Sl. glasnik RS" br. 101/2005 i 34/2006 - drugi zakon), odnosno važeći zakon ne predviđa mogućnost da se imovina koja je bila u vlasništvu zadruga vrati zadruzi iste vrste koja posluje na području na kom je poslovala zadruga koja je bila vlasnik imovine čije se vraćanje traži. Odredba čl. 111. stav 1 Zakona o zadrugama („Sl. Glasnik RS“ br. 112/2015) propisuje da je zadruga, odnosno zadružni savez, dužna da u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona podnese nadležnom organu za upis prava na nepokretnostima, zahtev za upis zadružne svojine na objektima i zemljištu, koji su na dan stupanja na snagu ovog zakona upisani kao društvena svojina ili javna svojina, u javni registar o nepokretnostima i pravima na njima, a na kojima u skladu sa čl. 108, 109. i 110. ovog zakona, određeno pravo polažu zadruge ili zadružni savezi. Dakle, zadruga može zahtevati upis prava na nepokretnostima na koje polaže pravo pod uslovima iz navedenih članova važećeg Zakona o zadrugama, što tužilac tokom postupka nije dokazao, a na šta je pravilno ukazao i drugostepeni sud. Tužilac je podneo tužbu radi utvrđenja prava svojine u ovom postupku 04.06.2020. godine, što je više od tri godine nakon stupanja na snagu važećeg Zakona o zadrugama. Činjenica da je tužilac pokrenuo upravni postupak u skladu sa odredbom čl. 95. Zakona o zadrugama iz 1996. godine, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovom parničnom postupku koji, kako i nižestepeni sudovi ukazuju, predstavlja potpuno drugačiji postupak u odnosu na upravni postupak koji je još uvek u toku.

Revident je u reviziji ukazao na to da je Ustav iz 1946. godine predviđao tri oblika svojine: državnu, zadružnu i privatnu svojinu fizičkih i pravnih lica i da je Ustavnim zakonom iz 1953. godine prestala da postoji zadružna svojina te da je kao oblik svojine postojala isključivo društvena svojina. Ukazao je i na to da su prema Ustavu iz 1963. godine sva sredstva poljoprivrede u društvenoj svojini, dok se poljoprivrednicima samo garantovalo pravo svojine na obradivo zemljište, a da su zadruge transformisane u radne organizacije. Na taj način, revident je ukazao, zadružna svojina je postala društvena svojina. Potom je vraćena zadružna svojna Ustavnim amandmanima iz 1988. godine, te donet Zakon o zadrugama 1990., a zatim 1996. godine, te sa tim u vezi, revident navodi da su sudovi propustili da zakone dovedu u vezu sa Zakonom o načinu i uslovima vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadruge i zadrugara posle 01.07.1953. godine i Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojne koji je donet 1992. godine. Prema navodima revidenta, donetim propisima je omogućeno da se zadružna svojina izdvoji iz društvene svojine i vrati vlasnicima.

U vezi ovih navoda revidenta, Vrhovni sud ukazuje najpre na to da tužilac nije ni dokazao da je pravni sledbenik nekadašnje ZZ „Srpski Miletić”. Osim toga, tokom postupka je utvrđeno da je na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenih između zadruge „Srpski Miletić“ i pojedinaca, kao i na osnovu Dn rešenja o upisu društvene svojine i druge dokumentacije iz zbirke isprava Osnovnog suda u Somboru, predmetne nepokretnosti ZZ „Srpski Miletić“ stekla u društvenu svojinu. Utvrđeno je da se ne radi o imovini koju su zadrugari uneli u zadrugu „Srpski Miletić“ bez naknade, već o imovini koju je zadruga stekla kao društvenu imovinu (koja je u to vreme imala status radne organizacije, iako je formalno zadržala naziv zadruge kupovinom od pojedinaca). Sa druge strane, u spis predmeta je priložena Potvrda Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 18.02.2003. godine, koja je izdata DPP „Miletić“ iz Srpskog Miletića, u kojoj stoji da je to preduzeće predalo popis i evidenciju poljoprivrednog zemljišta koje koristi, urađen na P1 i E1 obrascima, čiju su tačnost potvrdili RGZ SKN Sombor i SKN Odžaci, da se potvrda odnosi na zemljište i parcele u katastarskim opštinama Doroslovo, Srpski Miletić, Odžaci, Bački Gradac, Bogojevo i Karavukovo, kao i da je potvrda izdata u cilju sprovođenja procene društvenog kapitala i svojinske transformacije preduzeća. U potvrdi RGZ SKN Sombor od 25.11.2002. godine stoji da je izvršen uvid u podatke o poljoprivrednom zemljištu unetih u P1 i E1 obrasce i da je utvrđeno da ukupna površina koju koristi DPP „Miletić“ iznosi 297 һa 84 a 42 m2, da je ukupna površina zemljišta u državnoj svojini 208 һa 24 a 70 m2, da je površina zemljišta stečena pravnim poslom 89 ha 59 a 72 m2, te da je navedenim popisom obuhvaćeno zemljište koje koristi DPP „Miletić“ na teritoriji opštine Sombor. U potvrdi RGZ SKN Odžaci od 18.11.2002. godine stoji da je izvršena provera podataka o poljoprivrednom zemljištu unetih u P1 i E1 obrasce i dokumentacija o pravnom osnovu korišćenja, da se potvrđuje da su navedeni podaci tačni, da ukupna površina koju koristi DPP „Miletić“ iznosi 2526 – 66 - 94 һa, od čega je u državnoj svojini 812 - 74 - 61 һa, da je ukupna površina zemljišta koje je DPP „Miletić“ steklo teretnim pravnim poslom 1531-69 - 09 һa, kao i da je ukupna površina spornog zemljišta koje koristi DTD „Ribarstvo“ 182 – 23 -24 һa. Dakle, poljoprivredno zemljište, koje je koristilo DPP „Miletić“ bilo je u državnoj svojini ili je stečeno pravnim poslom, pri čemu se nigde ne navodi da je DPP „Miletić“ imalo zadružnu svojinu na poljoprivrednom zemljištu, odnosno da je u imovini tog društvenog preduzeća bilo zadružne imovine. S tim u vezi, napred izneti navodi revidenta u vezi sa vraćanjem zadružne svojine u skladu sa zakonima na koje se pozvao su bespredmetni.

Revident je ukazao na potrebu za primenom čl. 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojem se pravo svojine stiče samim zakonom, na osnovu pravnog posla, nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa na osnovu i pod uslovima određenim zakonom. Naveo je da je stekao pravo svojine u skladu sa zakonom, prema Zakonu o zadrugama. Međutim, nema mesta primeni navedenog člana u konkretnom slučaju, budući da sticanje u skladu sa zakonom podrazumeva da se radi o Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa. Već u članu 21. navedenog zakona je definisano da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom. Tužilac nije dokazao bilo koji od navedenih načina za sticanje prava svojine u smislu navedenog zakona.

S obzirom na sve napred navedeno, pravilna je i odluka nižestepenih sudova o odbijanju zahteva za isplatu naknade zbog neosnovanog obogaćenja u iznosu od 356.291.636,00 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom budući da u situaciji kada je utvrđeno da tužilac nije vlasnik spornih nepokretnosti, ne postoji obaveza tuženog da tužiocu vrati stečeno u smislu čl. 210. i 214. ZOO.

Pravilno je primenjeno materijalno pravo i u delu u kojem je odbijen zahtev za isplatu vrednosti spornih nepokretnosti od 2.894.364.053,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, imajući u vidu da je odbijen tužbeni zahtev za vraćanje spornih nepokretnosti iz razloga što nije utvrđeno pravo svojine tužioca na istim.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca, kao neosnovanu primenom odredbe člana 414. st. 1. Zakona o parničnom postupku, kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković